Црква Светих апостола Вартоломеја и Варнаве у Београду

Црква Светих апостола Вартоломеја и Варнаве је храм Српске православне цркве који се налази у Београду.

Идеја о градњи храма у Раковици потиче из 1935. године. Насеље Раковица је у претходном периоду у парохијском смислу припадало манастиру Светог архангела Михаила у Раковици, као и околна насеља: Књажевац (Кнежевац), Жарково, Сремчица, Јајинци, Бањица, Ресник, Пиносава, Рушањ и Село Раковица. Са растом и развојем ових насеља зидани су и нови храмови.

Тако је и насеље Раковица, након Првог светског рата, почело да се развија у индустријску зону са знатно увећаним бројем становника.

У оваквим околностима, председник политичке општине у Књажевцу, господин Коста Крезић, са још неколико грађана покреће иницијативу да се парохија кнежевачка прошири и да у њен састав уђу већ повећа насеља, попут Раковице и Кошутњака.

1936. године у Црквеној управи кнежевачке парохије, донета је одлука да се храм подигне у Раковици, јер је она постала средиште проширене кнежевачке парохије. Одлучено је и да једно изасланство посети његову светост патријарха српског Варнаву у Сремским Карловцима, ради добијања сагласности и благослова за наредне подухвате.

Ктитор

Упоредо са овим догађајима, Патријарха је посетила и удовица Јелена Радојкић из Београда, са намером да овековечи успомену на себе, умрлог супруга господина Николу, бившег благајника Министарства просвете, као и умрлу јединицу-кћер Бисенију, будући да је њен супруг оставио легат од 319.000 динара, намењен поменутој сврси. Патријархов савет се састојао у предлогу да гђа Јелена подигне храм у Раковици, што је она радо прихватила.

Истовремено, житељи Кошутњака покрећу сопствену иницијативу да се храм подигне на Канаревом брду, што је Патријарх Варнава благословио и послао инжењера Зађина и архитекту M. Миловановића да отпочну са реализацијом пројекта. Међутим, грађани Раковице нису били задовољни оваквом одлуком, желећи да се црква погигне у њиховом насељу, самом средишту парохије, за шта би најподесније било манастирско земљиште. Патријарх се сагласио са њиховим предлогом и благословио да се то земљиште откупи како би Црквена општина постала његов власник. По жељи Његове Светости, првобитни план градње храма на Канаревом брду је измењен. Наиме, предлог је био да се храм прошири за још 100 метара, имајући у виду да се насеље Раковица и његова околина интензивно шири, иако би се тако премашила сума коју је ктиторка наменила овом пројекту. Нови план је израдио инжењер Радовановић, доцент Универзитета, уз сарадњу проф. Зађина.

Убрзо, 3. априла 1937. године, образован је одбор за подизање Храма, у ком су за почасне председнике именовани Епископ Митрофан, старешина манастира Раковице, и Јелена Радојкић. Ктиторка је посетила планирано земљиште и изразила задовољство одабраном локацијом за градњу, јер ће храм са овог брежуљка доминирати околином и са свих околних брда ће се лепо видети у једном живописном окружењу.

Изненадна болест и смрт патријарха Варнаве (23. јула 1937. године) одложили су отпочињање првих радова. Наиме, блаженопочивши Патријарх није стигао да одобри новоизрађени план, нити је изашао да види терен на ком би требао да се зида. Осим тога, патријарх је преузео на себе да изнађе финансијску потпору за већи храм од објекта који је био предвиђен првобитним планом. Одлучено је да се, сходно суми којом се располагало, храм стави под кров, мислећи притом да се остваре извесне уштеде, а да се иконостас, остале потребе, као и изградња парохијског дома, оставе за касније.

Изградња храма

Освећење темеља храма је извршено 15. августа 1937. године од стране Митрополита скопског Јосифа. Летописац сведочи да је била присутна и уважена задужбинарка, Епископ Митрофан, као и да је цело градилиште било пуно народа. По освећењу, приступило се убрзаним радовима и прикупљању средстава која недостају. При оваквим околностима, одлучено је да се замоли ктиторка Јелена Радојкић за додатну помоћ, и она се радо одазвала приложивши још 100.000 динара. У јануару 1939. године, Одбор за градњу храма примио је чек на износ од 99.990 динара из суме новчаних средстава којом је за живота располагао блаженопочивши Патријарх Варнава, намењен изградњи новог храма.

До краја 1937. године храм је озидан и покривен, а 6. јуна 1938. сасвим завршен. Ктиторка је храм снабдела са три звона која су постављена и освећена у октобру 1938. године.

Црквена општина је донела одлуку да „ради заслуга блаженопочившег Патријарха Варнаве на раду у светој цркви и око подизања овог храма, а да би му се име овековечило, то је решено да се новоподигнута црква у Раковици посвети Светим Апостолима Вартоломеју и Варнави“.

На свеопшту радост верног народа овог краја, храм је освећен 25. јуна 1939. године, на дан храмовне Славе, од стране Владике Дионисија, викарног Епископа Патријарха Гаврила. Током вршења припрема за освећење, приложене су потребне иконе, одежде, кандила, богослужбене књиге и остале неопходне ствари. Исте године је завршен и парохијски дом у чијем, саставу су два мања стана, канцеларија за свештенике и трпезарија.

Ктиторка Јелена Радојкић је поживела да њена задужбина буде завршена, након чега је убрзо, у 89. години умрла. По сопственој жељи, сахрањена је у крипти своје задужбине. Летописац бележи да је спровод Јелене Радојкић ишао од њеног стана из Улице краља Милана бр. 15 до Раковичке цркве. Ова велика српска добротворка, која је одликована Орденом Светог Саве, финансијски је помагала и Дом слепих, Дом ученика, Дом студенткиња, Правни факултет и подизање основне школе.

Трагедија Другог светског рата и бомбардовање Београда одразили су се и на живот ове парохије. Поверенство на челу са свештеником Недељком Стреличићем покреће низ харитативних активности при храму, попут прикупљања пакета ратним заробљеницима, слања новчаних средстава дечјем избегличком дому у манастиру Раковици, као и помагање угрожених раковичких породица. Марта 1945. године, о. Недељко је одведен од стране припадника државне власти и више се није вратио. По казивањима мештана насеља Кошутњак, он је, уз још неколико угледних грађана Раковице, стрељан у шуми близу насеља Кошутњак.

Новија историја

У годинама које следе, вршени су многи радови у циљу побољшања функционалности храма. Црквени одбор је 1984. године одлучио да изгради магацински простор, санитарни чвор, као и да прошири парохијски дом. Изграђена је и капела-параклис за продају и паљење свећа, чији је пројектант била архитекта Босиљка Јовичић. Капела је украшена великим мозаиком Св. Саве. Изведени су и радови на ограђивању простране порте, изградњи тротоара и прилазног пута до храма, електрификација звона, изградња новог водовода, уведено је грејање.

Током НАТО бомбаровања 1999. године, у ноћи између 25. и 26. маја, у цркви је избио пожар који је у великој мери уништио олтарски простор. Изгореле су одежде, Јеванђеље, крстови, дарохранилница, кадионице, нагорео је иконостас који датира из 1938. године, који је саниран, док су Царске Двери потпуно изгореле. Нове Царске Двери осликала је Татјана Јовановић, академски сликар. Пошто су влага и пожар потпуно уништили фрескопис, рад јеромонаха Наума Андрића из Бачке, Његова Светост Патријарх Павле је за фрескописање олтарског дела препоручио Милована Белошевића из Београда. Што се тиче мисионарске делатности Раковичког храма, треба поменути да је свештенство, на челу са старешином о. Слободаном Годићем, од 1998. године организовало верску наставу за одрасле, на којој су се као предавачи, осим свештеника, јављали и људи из различитих области. Приметно је и ангажовање на публикацији „Реч храма Светих апостола Вартоломеја и Варнаве у Раковици“, која излази о већим празницима.

При храму су активни мешовити хор „Св. Прохор Пчињски“, као и дечји хор „Ђакон Авакум“.

Спољашње везе

• Званична презентација Храма Светих Апостола Вартоломеја и Варнаве