Џејмс D. Вотсон
Џејмс D. Вотсон (енгл. James Watson; 6. април 1928) је амерички молекуларни биолог, генетичар, и зоолог.[3] Он је најбоље познат по открићу структуре ДНК 1953. заједно са Франсисом Криком. Вотсон, Крик, и Морис Вилкинс су награђени 1962. Нобеловом наградом за физиологију или медицину „за њихова открића везана за молекулску структуру нуклеинских киселина и њиховог значаја за трансфер информација у живим материјалима“.[4] Ипак, необјављени манускрипт Розалинд Франклин показује да је она била та која је прва утврдила свеукупну Б-форму ДНК хеликса и локацију фосфатних група на ободу структуре.[5][6] Франклинини снимци дифракције X-зрака који су потврдили хеликсну структуру ДНК су показани Вотсону без њеног одобрења или знања.[7]
| Џејмс D. Вотсон | |
|---|---|
 Џејмс D. Вотсон | |
| Рођен | 6. април 1928.[1] Чикаго, САД |
| Држављанство | Америчко |
| Националност |  Сједињене Америчке Државе |
| Поља | Генетика |
| Институције | Колд Спринг Харбор лабораторија Харвард универзитет Универзитет у Кембриџу Национални институт за здравље |
| Алма матер | Университет Чикага Индијана универзитет |
| Ментор | Салвадор Луриа |
| Познат по | ДНК структура Молекуларна биологија |
| Значајна признања | Нобелова награда за физиологију или медицину (1962) Копли медаља (2005)[2] |
Након студија на универзитету Чикага и Индијана универзитету, он је радио на универзитету у Кембриџу у Кавендишовој лабораторији у Енглеској, где се упознао са будућим сарадником и пријатељом Франсисом Криком.
Младост и образовање уреди
Џејмс D. Вотсон је рођен у Чикагу 6. априла 1928. године, као син јединац Џин (рођене Мичел) и Џејмса D. Вотсона, бизнисмена који потиче углавном од колонијалних енглеских имиграната у Америку.[8] Отац његове мајке, Лохлин Мичел, кројач, био је из Глазгова у Шкотској, а њена мајка, Лизи Глисон, била је дете родитеља из округа Типерари, Ирска.[9] Одгајан као католик, касније је себе описао као „избеглог од католичке религије“.[10] Вотсон је рекао: „Најсрећнија ствар која ми се икада догодила је то што мој отац није веровао у Бога.“[11]
Вотсон је одрастао на јужној страни Чикага и похађао државне школе, укључујући гимназију Хорас Ман и средњу школу Саут Шор.[8][12] Он је био фасциниран посматрањем птица, хобијем који је делио са својим оцем,[13] те је размишљао да упише орнитологију.[14] Вотсон се појавио у Квиз Кидс, популарној радио емисији која је изазивала паметне младе особе да одговоре на питања.[15] Захваљујући либералној политици председника универзитета Роберта Хачинса, уписао се на Универзитет у Чикагу, где му је додељена школарина, кад му је било 15 година..[8][14][16] Међу његовим професорима био је Луис Лион Терстоун од кога је Вотсон научио о факторској анализи, на коју ће се касније осврнути на своје контроверзне ставове о раси.[17]
Након читања књиге Ервина Шредингера Шта је живот? 1946. Вотсон је променио своје професионалне амбиције са студија орнитологије на генетику.[18] Вотсон је дипломирао зоологију на Универзитету у Чикагу 1947. године.[14] У својој аутобиографији Избегавајте досадне људе, Вотсон је описао Универзитет у Чикагу као „идиличну академску институцију у којој му је усађена способност критичке мисли и етичка принуда да не трпи будале које су ометале његову потрагу за истином“, за разлику од његовог описа каснијих искустава. Године 1947, Вотсон је напустио Универзитет у Чикагу да би постао дипломирани студент на Универзитету Индијана, привучен присуством на Блумингтону добитника Нобелове награде из 1946. Хермана Џозефа Милера, који је у кључним радовима објављеним 1922, 1929, и 1930-их изложио сва основна својства молекула наслеђивања које је Шредингер представио у својој књизи из 1944. године.[19] Докторирао је на Универзитету Индијана 1950. године; Салвадор Лурија је био његов докторски саветник.[14][20]
Каријера и истраживање уреди
Лурија, Делбрик и Фејџ група уреди
Првобитно, Вотсон је био привучен у молекуларну биологију радом Салвадора Лурије. Лурија је на крају поделио Нобелову награду за физиологију или медицину 1969. за свој рад на експерименту Лурија-Делбрик, који се тицао природе генетских мутација. Он је био део дистрибуиране групе истраживача који су користили вирусе који инфицирају бактерије, назване бактериофаги. Он и Макс Делбрик су били међу вођама ове нове „Фејџ групе“, важног покрета генетичара из експерименталних система као што је Дросопхила ка микробној генетици. Почетком 1948. Вотсон је започео своје докторско истраживање у Луријиној лабораторији на Универзитету Индијана.[20] Тог пролећа срео је Делбрука прво у Луријином стану и поново тог лета током Вотсоновог првог путовања у лабораторију Колд Спринг Харбор (ЦСХЛ).[21][22]
Фејџ група је била интелектуална средина у којој је Вотсон постао радни научник. Чланови фејџ групе су осетили да су на путу да открију физичку природу гена. Године 1949, Вотсон је похађао курс са Феликсом Хауровицом који је укључивао конвенционално виђење тог времена: да су гени протеини и да су способни да се репликују.[23] Друга главна молекуларна компонента хромозома, ДНК, широко се сматрала „глупим тетрануклеотидом“, који има само структурну улогу да подржи протеине.[24] Чак и у овом раном периоду, Вотсон је, под утицајем Фејџ групе, био свестан експеримента Ејвери-Маклауд-Макарти, који је сугерисао да је ДНК генетски молекул. Вотсонов истраживачки пројекат укључивао је коришћење рендгенских зрака за инактивацију бактеријских вируса.[25]
Референце уреди
- ^ Wатсон, Проф. Јамес Деwеy. Wхо'с Wхо. 2015 (онлине Оxфорд Университy Пресс изд.). А & C Блацк, ан импринт оф Блоомсбурy Публисхинг плц. (потребна претплата)
- ^ Јамес Wатсон то рецеиве Отхмер голд медал Архивирано на сајту Wayback Machine (6. фебруар 2015)
- ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. стр. 79. ISBN 86-331-2112-3.
- ^ The Nobel Prize in Physiology or Medicine 1962. Nobel Prize Site for Nobel Prize in Physiology or Medicine 1962.
- ^ Maddox, Brenda (јануар 2003). „The double helix and the 'wronged heroine'”. Nature. 421 (6921): 407—408. Bibcode:2003Natur.421..407M. PMID 12540909. doi:10.1038/nature01399
.
- ^ Stasiak, Andrzej (15. 3. 2001). „Rosalind Franklin”. EMBO Reports. National Institutes of Health. 2 (3): 181. PMC 1083834 . doi:10.1093/embo-reports/kve037.
- ^ Double Helix: 50 Years of DNA. Nature archives. Nature Publishing Group
- ^ а б в „James Watson, The Nobel Prize in Physiology or Medicine 1962”. NobelPrize.org. 1964. Приступљено 12. 6. 2013.
- ^ Randerson, James (25. 10. 2007). „Watson retires”. The Guardian. London. Приступљено 12. 12. 2007.
- ^ Watson, J. D. (2003). Genes, Girls, and Gamow: After the Double Helix. New York: Vintage. стр. 118. ISBN 978-0-375-72715-3. OCLC 51338952.
- ^ „Discover Dialogue: Geneticist James Watson”. Discover. јул 2003. „The luckiest thing that ever happened to me was that my father didn't believe in God”
- ^ Cullen, Katherine E. (2006). Biology: the people behind the science. New York: Chelsea House. стр. 133. ISBN 0-8160-5461-4.
- ^ Watson, James. „James Watson (Oral History)”. Web of Stories. Приступљено 5. 12. 2013.
- ^ а б в г Cullen, Katherine E. (2006). Biology: the people behind the science. New York: Chelsea House. ISBN 0-8160-5461-4.
- ^ Samuels, Rich. „The Quiz Kids”. Broadcasting in Chicago, 1921–1989. Приступљено 20. 11. 2007.
- ^ „Nobel laureate, Chicago native James Watson to receive University of Chicago. Alumni Medal June 2”. The University of Chicago News Office. 1. 6. 2007. Архивирано из оригинала 15. 3. 2018. г. Приступљено 20. 11. 2007.
- ^ Isaacson, Walter (2021). The Code Breaker. Simon & Schuster. стр. 392. ISBN 978-1-9821-1585-2.
- ^ Friedberg, Errol C. (2005). The Writing Life of James D. Watson. Cold Spring Harbor, NY: Cold Spring Harbor Laboratory Press. ISBN 978-0-87969-700-6. Reviewed by Lewis Wolpert, Nature, (2005) 433:686–687.
- ^ Schwartz, James (2008). In pursuit of the gene : from Darwin to DNA
. Cambridge, Mass.: Harvard University Press. ISBN 9780674026704.
- ^ а б Watson, James (1951). The Biological Properties of X-Ray Inactivated Bacteriophage (Теза). Indiana University. ProQuest 302021835.
- ^ Watson, James D.; Berry, Andrew (2003). DNA : the secret of life (1st изд.). New York: Knopf. ISBN 978-0375415463.
- ^ Watson, James D. (2012). „James D. Watson Chancellor Emeritus”. Cold Spring Harbor Laboratory. Архивирано из оригинала 11. 12. 2013. г. Приступљено 5. 12. 2013.
- ^ Putnum, Frank W. (1994). Biographical Memoirs – Felix Haurowitz (volume 64 изд.). Washington, D.C.: The National Academies Press. стр. 134—163. ISBN 0-309-06978-5. „Among [Haurowitz's] students was Jim Watson, then a graduate student of Luria.”
- ^ Stewart, Ian (2011). „The structure of DNA”. The Mathematics of Life . Basic Books. стр. 5. ISBN 978-0-465-02238-0.
- ^ Watson, J. D. (1950). „The properties of x-ray inactivated bacteriophage. I. Inactivation by direct effect”. Journal of Bacteriology. 60 (6): 697—718. PMC 385941 . PMID 14824063. doi:10.1128/JB.60.6.697-718.1950.
Literatura уреди
- D., Watson J. (1968). The Double Helix: A Personal Account of the Discovery of the Structure of DNA. New York: Atheneum.
- D., Watson J. (1968). Gunther S. Stent, ур. The Double Helix: A Personal Account of the Discovery of the Structure of DNA. W. W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-95075-5. (Norton Critical Editions, 1981).
- Watson, J. D.; Baker, T. A.; Bell, S. P.; Gann, A.; Levine, M.; Losick, R. (2003). Molecular Biology of the Gene (5th изд.). New York: Benjamin Cummings. ISBN 978-0-8053-4635-0.
- D., Watson J. (2002). Genes, Girls, and Gamow: After the Double Helix. New York: Random House. ISBN 978-0-375-41283-7. OCLC 47716375.
- Watson, J. D.; Berry, A. (2003). DNA: The Secret of Life. New York: Random House. ISBN 978-0-375-41546-3.
- D., Watson J. (2007). Avoid Boring People and Other Lessons from a Life in Science. New York: Random House. стр. 366. ISBN 978-0-375-41284-4.
- Chadarevian, S (2002). Designs For Life: Molecular Biology After World War II. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-57078-7..
- Erwin Chargaff (1978) Heraclitean Fire. New York: Rockefeller Press.
- Chomet, S., ed., (1994) D.N.A.: Genesis of a Discovery London: Newman-Hemisphere Press.
- Collins, Francis (2004). Coming to Peace With Science: Bridging the Worlds Between Faith and Biology. InterVarsity Press. ISBN 978-0-8308-2742-8..
- Collins, Francis (2007). The Language of God: A Scientist Presents Evidence for Belief. Free Press. ISBN 978-1-4165-4274-2..
- Crick, F.H.C. What Mad Pursuit: A Personal View of Scientific Discovery (Basic Books reprint edition, 1990). 1988. ISBN 978-0-465-09138-6..
- John Finch; 'A Nobel Fellow On Every Floor', Medical Research Council 381 pp. 2008. ISBN 978-1-84046-940-0.; this book is all about the MRC Laboratory of Molecular Biology, Cambridge.
- Friedberg, E.C.. "Sydney Brenner: A Biography", CSHL Press. 2010. ISBN 978-0-87969-947-5..
- Friedburg, E. C. (2005). The Writing Life of James D. Watson. Cold Spring Harbor Laboratory Press. ISBN 978-0-87969-700-6..
- Hunter, G (2004). Light Is A Messenger: the life and science of William Lawrence Bragg. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-852921-7..
- Inglis, J., Sambrook, J. & Witkowski, J. A. (eds.) (2003). Inspiring Science: Jim Watson and the Age of DNA. Cold Spring Harbor Laboratory Press. ISBN 978-0-87969-698-6..
- Judson, H. F. (1996). The Eighth Day of Creation: Makers of the Revolution in Biology, Expanded edition. Cold Spring Harbor Laboratory Press. ISBN 978-0-87969-478-4..
- Maddox, B. Rosalind Franklin: The Dark Lady of DNA. Harper Perennial. 2003. ISBN 978-0-06-098508-0..
- McEleheny, Victor K. Watson and DNA: Making a scientific revolution, Perseus. 2003. ISBN 978-0-7382-0341-6..
- Olby, Robert (1974). The Path to The Double Helix: Discovery of DNA. London: MacMillan. ISBN 978-0-486-68117-7.; Definitive DNA textbook, with foreword by Francis Crick, revised in 1994 with a 9 page postscript.
- Robert Olby; (2003) "Quiet debut for the double helix" Nature 421 (January 23): 402-405.
- Olby, Robert (2009). Francis Crick: Hunter of Life's Secrets. Cold Spring Harbor Laboratory Press. ISBN 978-0-87969-798-3.
- Matt Ridley. Francis Crick: Discoverer of the Genetic Code (Eminent Lives) New York. Francis Crick: Discoverer of the Genetic Code. HarperCollins. 2006. ISBN 978-0-06-082333-7..
- Wilkins, Maurice (2003). The Third Man of the Double Helix: The Autobiography of Maurice Wilkins. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-860665-9.
- (1870 to 1990). The History of the University of Cambridge: Volume 4. Cambridge University Press. 1992..
