Википедија

Драмска терапија

Драмска терапија је облик психотерапије која користи комбинацију две дисциплине драме/позоришта и психотерапије.[1] у циљу ублажавања симптома болести и поремећаја, емотивне и психичке интеграције или развоја личности.[2] Драмска терапија, као хибрид обе дисциплине, користи позоришне технике за лечење особа са менталним здрављем, когнитивним и развојним поремећајима.[3] Кроз уметност игре и претварања, пацијенти добијају перспективу у терапији својих животних искустава, што се у овој области назива „естетска дистанца“.

Драмска терапија

Драмска терапија је облик групне терапије, у којој се учесници активно укључују одигравајући своје сопствене проблеме чиме се постиже неки облик катарзе.[4]

Историја уреди

Модерна употреба драмског процеса и позоришта као терапијске интервенције почела је са развојем психодраме од стране Џејкоба L. Морена, као облика психоанализе заснованог на акцији. Међутим, иако је Моренова психодрама претходила почетку и развоју драмске терапије отприлике пола века, поље драмске терапије се успоставило као посебан модалитет у оквиру креативних уметничких терапија и не може се посматрати само као развојни облик психодраме. Област драмске терапије се проширила да би омогућила многе облике позоришних интервенција као терапије укључујући игру улога, позоришне игре, групно-динамичке игре, мимику, луткарство и друге импровизационе технике.[5] Често се драмска терапија користи да помогне клијенту да:

  • Реши проблеме
  • Удуби се у истине о себи
  • Схвати значење лично резонантних слика
  • Истражи и превазиђе нездраве личне обрасце понашања и међуљудске интеракције

Теоријска основа драмске терапије лежи у драми, позоришту, психологији, психотерапији, антропологији, игри, као и интерактивним и креативним процесима. У својој књизи „Драма као терапија: теорија, пракса и истраживање“, Фил Џонс описује појаву намерне употребе драме као облик троструке терапије.

Драмска терапија има дугу историју драме као исцелитељске силе са древним коренима у ритуалима лечења и драмама различитих друштава. Везу између драме и психолошког исцељења друштва, иако не појединца, први је формално признао Аристотел, који је био зачетник појма „катарза“. Друго, почетком двадесетог века болничко позориште и дело Морена, Евреинова и Иљине означили су нови став према односу терапије и позоришта који је дао основу за каснији настанак драмске терапије. Коначно, под утицајем експерименталних приступа позоришту, појавом и популаризацијом импровизационог театра, групне динамике, играња улога и психологије 1960-их, драмска терапија се појавила као креативна уметничка терапија 1970-их.

Данас се драмска терапија практикује широм света, а тренутно постоје академски програми обуке у Британији, Немачкој, Холандији, Канади, Хрватској, Израелу и Сједињеним Америћким Државама.

Основне информације уреди

Драмска терапија помаже човеку да доживи емотивну катарзу посматрањем различитих драмских улога кроз призму влас­титих животних искустава. Гледајући туђу психодраму, полако и неосетно особа упловљава у њу, поистовјећујући се с њеним актерима, плачући, смејући се и љутећи се у себи заједно с њима или заједно с њима тражи путеве изласка из „слепих улица”, у којима су били заглављени, болесшћу или својим окружењем.[6]

Драмска терапија је занимљив начин рада са пацијентима или на себи, којом много добију не само психијатријски болесниици већ и они који се у одређеном тренутку нису спремни изложити њеним „благодетима”.[7]

Драмска терапија је облик експресивне (изражајне) психотерапије у којој се пацијенти подстичу да прихвате себе и креирају нове вештине, па и читаво ново социјално окружење и употпуне своје поступке кроз драматизацију и играње улога.[6]

 
Психотерапеут који користи експресивну терапију са клијентом

У психодрами пацијенти могу одигравати најразличитије сцене од актуелно проблематичних, оних које су се десиле некада давно, недовршене или оне које би волели да су се догодиле, фантазије, или припреме за будуће ризичне ситуације. У њој онине често не представљају конкретне догађаје, већ могу бити и екранизација неких унутрањих менталних процеса.

Пошто се најчешће одвија у групи, друге улоге могу играти други или неживи објекти, а пацијент се подстиче да истражи ситуацију из угла многобројних улога. Важан део овог процеса су анализе које се одвијају унутар групе, након саме драматизације.

Психодрама је изузетно динамична, ангажује читаву особу, без обзира на узраст и пол,[8] и да ли она поставља своју сцену или учествује у сцени неког другог. Утисци који се догађају током саме драматизације повезане су са конкретном сценом и праћени су дубоким увидима и новим утисцима који настају након анализе драме која се одиграла.

Овде често пацијент можете чути поруку „не причај о томе, покажи нам то”, ако се ради о особи којима више одговарају групне терапије пуне динамике, како вербалних тако и невербалних испољавања, као и за оне којима одговара драмски израз.[9]

За драмску терапија нису потребне никакве драмске и глумачке способности, нити се оне могу усавршити њоме. Ово је метода којом треба да се истражује сопствена улога и однос са другима, као и онај унутар људи. Искључиво је везана за психотерапијски процес тако да су јој и циљеви у складу са њим.

Основни процеси уреди

Фил Џонс је у својој књизи Драма као терапија, позориште као живот написао да постоји девет кључних процеса у срцу драмске терапије.[10] То укључује пројективну идентификацију и драматично дистанцирање.

  • Пројективна идентификација је процес у коме особа доживљава осећања којима други не може да приступи.
  • Драматично дистанцирање се односи на начин на који се емоционалним и психолошким проблемима може лакше приступити путем метафоре. Клијент има дистанциран однос кроз метафору према овим проблемима који му олакшавају толерисање.

Види још уреди

Извори уреди

  1. ^ Ландy, Роберт Ј.; Монтгомерy, Давид Т. (2012), Драма Тхерапy, Мацмиллан Едуцатион УК, стр. 169—219, ИСБН 978-0-230-24366-8, Приступљено 2023-10-10 
  2. ^ Стеве Митцхелл (1996). Драматхерапy: Цлиницал Студиес. Јессица Кингслеy Публисхерс. ИСБН 978-1-85302-304-0. 
  3. ^ Јефферс, Алисон (2013-04-29). „Роберт Ј. Ландy анд Давид Т. Монтгомерy Тхеатре фор Цханге: Едуцатион, Социал Ацтион, анд ТхерапyБасингстоке: Палграве Мацмиллан, 2012. 309 п. £17.09. ИСБН: 978-0-230-24336-8.”. Неw Тхеатре Qуартерлy. 29 (2): 202—202. ИССН 0266-464X. дои:10.1017/с0266464x13000316. 
  4. ^ Ивановић, Н., Барун, I. и Јовановић, Н. (2014). Арт терапија – Теоријске поставке, развој и клиничка примјена. Социјална психијатрија, 42 (3), 190-198.
  5. ^ Баркер, Цливе (1989). „Гамес ин Едуцатион анд Тхеатре”. Неw Тхеатре Qуартерлy (на језику: енглески). 5 (19): 227—235. ИССН 0266-464X. дои:10.1017/С0266464X00003304. 
  6. ^ а б Тхе Хандбоок оф Драматхерапy. Роутледге. 1994. ИСБН 978-0-415-09056-8. 
  7. ^ Давид Реад Јохнсон; Ренее Емунах (2009). Цуррент Аппроацхес ин Драма Тхерапy. Цхарлес C. Тхомас. ИСБН 978-0-398-07848-5. 
  8. ^ Суе Јеннингс (18. 3. 2014). Драматхерапy wитх Цхилдрен анд Адолесцентс. Роутледге. ИСБН 978-1-317-79913-9. 
  9. ^ Суе Јеннингс (19. 11. 2013). Драматхерапy: Тхеорy анд Працтице. Роутледге. ИСБН 978-1-317-76169-3. 
  10. ^ Јонес, Пхил (1996). Драма ас тхерапy: тхеатре ас ливинг. Драма, тхерапy, перформанце студиес (1. публ изд.). Лондон Неw Yорк: Роутледге. ИСБН 978-0-415-09969-1. 

Спољашње везе уреди

 Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Dramska_terapija&oldid=27536549”