Екофеминизам

Екофеминизам обухвата идеју да су потчињавање природе и потчињавање жена блиско повезани. Термин је скован 1974. године у раду француске феминисткиње Францоисе д’Еаубонне, Феминизам или смрт.

Историјат

Пре него што је термин екофеминизам уопште постојао, америчка поморска биологичарка Рацхел Царсон написала је 1962. године књигу Тихо пролеће, у којој је објавила да су пестициди, попут ДДТ-а смртоносни не само за инсекте већ и за друге живе организме. Ова књига је имала јак утицај и ДДТ је 1972. у Сједињеним Америчким Државама забрањен за коришћење у пољопривредне сврхе. Ипак, произведено је хиљаду нових пестицида, који после прскања одлазе у подземне воде, што је потенцијално смртоносно и за саме људе, будући да су многе од тих хемикалија канцерогене. На тему утицаја пестицида снимљен је и француски документарни филм из 2008. године, под називом Деца ће оптужити нас.

Вандана Схива, Саве Тхе Wорлд Аwардс 2009.

Познате екофеминисткиње

Најзначајнијом светском екофеминисткињом сматра се индијска екофеминисткиња Вандана Схива. Она сматра да је деструктивно понашање по природно окружење резултат наше немогућности да се препозна да су људска бића неодвојиви део природе и да је не можемо оштећивати без истовременог оштећивања и нас самих. Зато је потребно трансформисати системе базиране на доминацији људи над природом, мушкараца над женама, богатих над сиромашнима, у нове системе базиране на партнерству и сарадњи. Вандана Схива је свој ангажман у еколошком покрету започела 1974. године укључивши се у покрет Чипко, ненасилни одговор на огромну сечу шума која се дешавала у хималајском региону. Чипко на хинду језику значи ’’прилепити се’’, а назив одражава праксу сеоских жена које су протествовале тако што су стављале своје руке око стабала обележеног за сечу и одбијале да се склоне. Жене су знале да права вредност шума није у дрвној грађи из мртвог дрвећа, већ у чистом ваздуху и свему што шуме пружају. Сеча је водила ка одронима и поплавама, као и оскудици у води, сену и гранама за огрев. Како су жене обезбеђивале ове основне потребе, сеча дрвећа је за њих значила дуже ходање и тежи терет, па су зато рекле мушкарцима да ће оне њих научити шумарству. Вандана Схива је докторирала квантну физику. Написала је 20-ак књига, међу којима су најзначајније: Остати у животу: жене, екологија и развој из 1988, Екофеминизам коју су она и Мариа Милес написале 1993, Ратови за воду: приватизација, загађивање и профит из 2002. Једна је од најгласнијих у борби против генетски модификованог семена. Каже да поента код генетски модификованог семена јесте патентирање, јер тако компаније имају ауторско право на семе зато што су изменили један део и могу то да наплате. У Индији, мушкарци одлазе у кафане и припите их салећу трговци генетски модификованим семеном који им на кредит дају то семе уз обећање да ће имати веће приносе и брже се обогатити. Они долазе кући и не говоре женама шта су учинили, па тек након самоубистава њихових мужева жене сазнају да ће им банка одузети кућу и имање. Мапа самоубистава у Индији је идентична местима на којима се гајио генетски модификован памук, а чак 17.000 самоубистава десило се само од 2002. до 2007. године. Осим тога, вештачки измењени ген неког семена једном пуштен у природни екосистем може да утиче на милион начина на околину, а те ефекте нико није у стању да сагледа. Зато је покренула организацију за очување биодиверзитета Навданyа 1987. године, захваљујући којој је до сада основано стотинак заједничких банки семена широм Индије и сачувано преко 3 000 врста пиринча. На фарми Навданyа основала је и Планетарни универзитет, где се учи планетарна демократија која подразумева прелазак са антропоцентризма на екоцентризам, уживање у даровима природе без експлоатације и акумулације, односно уживање у самом животу.

Wангари Мута Маатхаи је добила Нобелову награду за мир 2004. године и тако уједно постала и прва особа која се бави заштитом животне средине и прва жена из Африке која је добила Нобелову награду. Докторирала је биологију. Покренула је Покрет зеленог појаса 1977. године који је због последица ерозије земљишта окупио жене из руралних подручја Кеније да стварају властите расаднике и саде дрвеће, а затим се проширио и на друге афричке државе, тако да је засађено укупно 30 милиона стабала. Овај покрет инспирисао је и Уједињене нације да покрену сличну кампању у оквиру које је засађено 11 милијарди стабала широм света. За Wангари Мута Маатхаи је Покрет зеленог појаса био значајан и због тога што је помогао женама у Кенији да открију да нису беспомоћне у односу на своје мужеве, сеоске поглаваре и председника државе.

Петра Келлy заслужна је за формирање немачких Зелених 1980. године, за које је изјавила да нису ни лево ни десно него испред, а које је на крају и напустила, јер иако су основани као нека врста анти-партијске партије, претворили су се у странку опседнуту борбом за моћ. Позивала је на заустављање производње и продаје оружја. Посебно је упозоравала на нуклеарно, биолошко и хемијско оружје. Оно што је она увидела јесте да је суштина патријархата много шира, тако да борба против патријархата обухвата пре свега борбу против хијерархије која влада у друштву. Та хијерархија није само заступљена у породици, већ и у политичким односима који се базирају на доминацији. Говорила је да богате индустријализоване државе треба да престану да користе супериорну економску моћ и да ограниче своју потрошњу глобалних ресурса, јер повећање извоза из земаља такозваног Трећег света неће исхранити гладне Африканце, па право питање није шта могу сиромашне земље да учине да би се осамосталиле, него шта могу богате земље да учине да постану самодовољне. Говорила је да треба прекинути империјализам смећа, односно складиштење токсичног и нуклеарног отпада у сиромашним земљама. Упозоравала је да ће неколико стотина мултинационалних корпорација ускоро контролисати свет.

Царолyн Мерцхант је америчка филозофичарка и историчарка која је 1980. године написала књигу Смрт природе: жене, екологија и научна револуција. Каже да је некада природа сматрана за мајку свих ствари, а да се научна револуција потрудила да је исецка на комаде како би открила њене тајне и тако могла да је контролише. Цитира да је Френсис Бекон, кога називају оцем модерне науке, рекао да научна открића имају моћ да освоје и обуздају природу. Царолyн Мерцхант каже да је на тај начин природа од нечег што је живо постала нешто инертно и прилагодљиво, што је све водило ка будућој капиталистичкој експлоатацији, јер нико не би убијао своју мајку, копао по њој вадећи злато и сакатио њено тело. А ако природа није жива онда се ништа ту не убија. Истовремено, у комбинацији са развојем индустријализације и успоном капитализма, људи све више прелазе у градове и удаљавају се од природе и призора утицаја индустријског загађења на њу.

Законодавство

Еквадор је први признао права природе у свом Уставу, 2008. Боливија је прва која је донела Закон о Мајци Земљи који ће природи дати једнака права као и људима, 2012.

Спољашње везе

• Како екофеминизам делује