Википедија

Индијски устанак 1857. године

Индијски устанак 1857. године био је велики, али на крају неуспешан, устанак у Индији 1857–58 против владавине Британске источноиндијске компаније, која је у име Британске круне функционисала као суверена сила.[2][3] Побуна је започела 10. маја 1857. у облику побуне сепоја компанијине војске у гарнизонском граду Мируту, 40 ми (64 км) североисточно од Делхија (сада Стари Делхи). Затим је еруптирала у друге побуне и цивилне побуне, углавном у горњем делу долине Ганга и централној Индији,[а][4][б][5] мада је било немира и даље на северу и истоку.[в][6] Ова побуна је представљала значајну претњу британској моћи у том региону,[г][7] и била је сузбијена тек након пораза побуњеника у Гвалиору 20. јуна 1858. године.[8] Дана 1. новембра 1858. Британци су одобрили амнестију свим побуњеницима који нису умешани у убиства, мада нису објавили да су непријатељства формално окончана до 8. јула 1859. Побуна је позната под многим именима, укључујући Побуна сепоја, Индијска побуна, Велика побуна, Побуна из 1857. године, Индијски устанак и Први рат за независност.[9][9]

Индијски устанак 1857. године
А 1912 мап схоwинг тхе центрес оф тхе ребеллион
Карта из 1912. године која приказује центре побуне
Време:10. мај 1857 (1857-05-10) – 1. новембар 1858 (1858-11-01)
(1 година и 6 месеци)
Место:данашња држава Утар Прадеш, северна Индија
Исход:

Британска победа

Сукобљене стране
Побуњени сепоји

Ауд

Џанси

Гвалиор

Разни земиндари, набоби, раџе, талукдари и поглавари
Команданти и вође
Бахадур Шах II

Нана Сахиб

Тантија Топи Погубљен

Лакшми Беј †

Куер Синг †
Лорд Канинг
Британска империја Хенри Хевлок †
Британска империја Колин Клајд
Јачина
6 пукова совара и 44 пука сепоја (око 50.000 војника)

око 100.000 устаника

око 5.000 устаника

око 10.000 устаника		 Британска империја 19 пукова пешадије
Жртве и губици
6.000 од 40.000 Европљана убијено.[1] Чак 800.000 Индијаца, а можда и више, како због побуне, тако и услед глади и епидемија болести, судећи по популационим проценама из 1857. и индијанском попису из 1871. године.[1]

Индијска побуна била је храњена незадовољством рођеним из различитих перцепција, укључујући инвазивне социјалне реформе британског стила, оштре порезе на земљу, свеукупни третман неких богатих власника земљишта и принчева,[10][11] као и скептицизам према побољшањима које је донела британска владавина.[д][12] Многи Индијци су се подигли против Британаца; међутим, многи су се такође борили за Британце, а већина се и даље наизглед опходила у складу са британском управом.[ђ][12] Насиље које је понекад манифестовало изузетну окрутност било је вршено на обе стране, над британским официрима и цивилима, укључујући жене и децу, од стране побуњеника, и над побуњеницима и њиховим присталицама, укључујући понекад читава села, британским репресалијама; градови Делхи и Лакнау су разорени у борбама и услед британске одмазде.[е][12]

Позадина

уреди

Британска Источноиндијска компанија је до краја 18. века поседовала већи број трговачких колонија у Индији са главним центрима у Бомбају, Мадрасу и Калкути. Политика Британаца у Индији, која се до половине 18. века кретала у оквирима обезбеђења трговинског монопола, прерасла је у другој половини 18. века у борбу за стварање Британске Империје у Индији. Територијално ширење британских поседа почело је битком код Плесија (1757), којом је потчињен Бенгал. Године 1787. карнатски наваб прихватио је британски протекторат, 1790. покорио се и низам од Хајдерабада, а јужна Индија коначно је покорена у Мајсорским ратовима 1799. Држава Марата покорена је у маратским ратовима 1818, а Панџаб под влашћу Сика покорен је 1845-1849.[13]

Развој индијске армије под Британцима ишао је паралелно са британским територијалним ширењем и њиховом политиком. Прве индијске трупе организовала је Источноиндијска компанија одмах по доласку у Индију. Биле су састављене од најамника-домородаца (сепоја). Командни кадар био је домородачки, а главни задатак заштита трговачких центара. Ове мале јединице временом су прерастале у батаљоне, а касније у три армије - Бомбаја, Мадраса и Бенгала. Просторно раздвојене већим бројем независних држава, ове армије нису у почетку имале ничег заједничког. Први пут су 1748. стављене под команду једног Компанијиног официра. Године 1754. у Индију су први пут стигле краљевске трупе, и отада се армија Индије делила на Краљевске и Компанијине трупе, европске и индијске трупе, организоване по угледу на британску армију, док је командни кадар домородаца сведен на минимум. У току британске експанзије у Индији указала се потреба за стварањем локалних трупа, које су сачињавале гарнизоне потчињених области. Најпознатије овакве трупе биле су Хајдарабадски контингент и Панџабске граничне јединице. Коњица је регрутована по феудалном систему силхедара и одржавана о трошку локалних владара.[13]

Ниске плате, новине које су вређале религиозна осећења и вековне обичаје Индијаца, а нарочито социјалне економске промене које је донела британска управа, нашле су одраза у незадовољству које се у армији испољавало у 19. веку. Године 1806. избила је побуна у Велуру. Осамнаест година касније, у време првог англо-бурманског рата, индијски пукови су одбили да учествују у походу. Главне вође побуне су повешане, а цео 147. пук побијен. Године 1844. побунио се 34. пешадијски пук, 1849. године 22. пешадијски пук, 1850. године 66. пешадијски пук, 1852. 38. пешадијски пук.[13]

Индијски устанци у првој половини 19. века били су одраз незадовољства осиромашеног сељаштва и развлашћених земљопоседника према британској колонијалној управи. Незадовољство је такође захватило и војне јединице у којима су Британци спроводили расну дискриминацију. У раздобљу од 1806. до 1856. четири пута гарнизони Бенгалске армије отказали су послушност британским официрима, што су платили тешким репресалијама.[14] Најмасовнија и најзначајнија била је побуна 1857-1858, која је захватила већи број провинција горњег Ганга (углавном територију данашње државе Утар Прадеш) и део централне Индије.[13][15]

Индијски устанак (1857-1858) на мапи модерне Индије. Места која су имала британске гарнизоне у тренутку побуне обележена су зелено.


Побуна

уреди

Повод

уреди

Повод за побуну у Бенгалској армији, која се састојала од 10 пукова совара, 74 батаљона сепоја и 2 европска батаљона, био је религиозне природе. Увођењем нових (за оно време) пушака капислара уместо дотадашњих кремењача, уведена је и нова муниција типа Мињи, са фишецима намазаним лојем чији се врх морао одгристи пре пуњења оружја. Међу индијским војницима, који су већином били хиндуисти из виших касти, а мањим делом муслимани, пронеле су се злонамерне гласине да су сви нови фишеци намазани говеђим лојем и свињском машћу. Тако би сваки муслиман који би га ставио у уста учинио грех, док би сваки хиндуиста оскрнавио свој дух и тиме изгубио касту, то јест, био одбачен од своје породице и заједнице као нечист. У страху од овако озбиљних последица, део војника је одбио да прими нове фишекеː након што су покушали да их наговоре, британски официри узвратили су суровим казнама. Дана 26. фебруара 1857. 19. пук домородачке пешадије (ДП - сепоја) Бенгалске армије одбио је да прими муницију̠ː за казну, читав пук је распуштен. Месец дана касније (29. марта), Мангал Панди, војник 34. пука ДП (домородачке пешадије), пуцао је на енглеског официра и ранио га својим мачем пред читавом јединицом, која је пасивно посматрала напад. Осуђен је на смрт и обешен, а читав пук је распуштен. Отпуштени војници вратили су се кућама, али је код остатка индијских трупа, којих је било преко 70.000 само у Бенгалској армији, расположење било на ивици отворене побуне. Према њима, стајало је у читавом Бенгалу од Калкуте до Делхија само 7 непотпуних европских батаљона (по 2 у Калкути и Мируту, а по један у Динапуру (код Патне), Лакнау и Агри), пошто је главнина европских јединица (12 батаљона) била у тек освојеном Панџабу на окупационој дужности.[16]

Устанак

уреди

Устанак је почео 10. маја 1857. у војном гарнизону у Мируту, побуном 2 пука сепоја и једног пука совара, проширио се за свега три недеље на северне индијске провинције и део централне Индије и добио карактер општенародног устанка за ослобођење од странаца.[14] Већ сутрадан после избијања устанка побуњени сепоји из Мирута су заузели Делхи у којем није било ниједног британског војника, а 4 пука сепоја који су чинили градску посаду пришли су побуњеницима, принудивши остарелог Великог Могула Бахадур Шаха II да се стави на чело устанка и објави рат Британцима. Устаницима се придружио и део незадовољне локалне властеле у унутрашњости са својим вазалима. Тако је Нана Сахиб, наследник последњег пешве (првог министра) окупираног царства Марата у околини Канпура окупио неколико хиљада устаника и опсео британски гарнизон у Канпуру, који је јуна 1857. лукавством натерао на предају. Британци су повратили Канпур 16. јула, после чега је Нана Сахиб наставио герилски рат, док је његов војсковођа Тантија Топи отишао у Џанси, чија се свргнута владарка Лакшми Беј такође побунила против британске власти. Британцима је требало времена да повуку своје трупе из Ирана и Кине и да предузму ефикасне противмере. Делхи је поново заузет 14. септембра, али тек после пада града Лахнауа 21. марта 1858, почео је британски успешан поход против устаника. Лакшми Беј и Тантија Топи бранили су Џанси до априла 1858, после чијег пада су се повукли на север и ослободили Гвалиор. Британци су их упорно гонили, плашећи се ширења устанка. Лакшми Беј је погинула у боју код Котаха (недалеко од Гвалиора, 17. јуна 1858), док је Тантија Топи наставио герилски рат са преживелим устаницима. До краја године устанак је био угушен, а 1859. настављено је истребљивање герилаца који су под, Нана Сахибом и Тантијом Топијем пружали отпор до априла. Устанак се развијао под веома неповољним условима. Устаници нису имали јединствену војну организацију ни команду, њихове вође били су углавном представници старог феудалног система, који није могао да заинтересује шире народне масе, а националног осећања у модерном смислу није било. Поред великог броја феудалних владара, Британцима су остали лојални Гурке и Сики. Мадраска и Бомбајска армија нису скоро ни биле захваћене устанком, па се може рећи да је устанак и угушен уз помоћ домородаца.[17] Тантија Топи је на превару заробљен и погубљен априла 1859, док је Нана Сахиб успео да побегне у Непал, где му се изгубио сваки траг.

Последице

уреди

Новембра 1858. последњи представник могулске круне, компромитован због сарадње с устаницима, интерниран је, а Индија проглашена британском крунском колонијом. Убрзано су реорганизовани управни органи, а армија је ојачана искључиво британским снагама.[17]

Напомене

уреди
  1. ^ „Побуна из 1857. године углавном је била ограничена на северну индијску равницу Ганга и централну Индију.”[4]
  2. ^ „Побуна је била ограничена на северну долину Ганга и централну Индију.”[5]
  3. ^ „Иако се већина насиља догодила у северној индијској долини Ганга и централној Индији, недавне истраживања сугеришу да је побуна досегла и делове истока и севера.”[6]
  4. ^ „Оно по чему су особени догађаји из 1857. године био је њихов обим и чињеница да су за кратко време представљали војну претњу британској доминацији у равници Ганга.”[7]
  5. ^ „Индијски војници и сеоско становништво великог дела северне Индије показали су неповерење према својим владарима и отуђеност од њих. ... Упркос свог говора о побољшању, нови су владари још увек били у стању да понуде врло мало на путу позитивног подстицања да би Индијци прихватили ову владавину.”[12]
  6. ^ „Многи Индијци су подигли оружје против Британаца, мада су били из веома различитих региона. С друге стране, врло велики број се заправо борио за Британце, док је већина остала очигледно понизна. Објашњења се стога морају концентрирати на мотиве оних који су се заправо побунили”[12]
  7. ^ „Трошкови побуне у погледу људске патње били су огромни. Два велика града, Делхи и Лакнау, опустошени су борбама и пљачком победничких Британаца. Тамо где је сеоско становништво пружало отпор, као у деловима Ауда, села су спаљена. Побуњеници и њихове присталице често су убијани по виђењу. Британски цивили, укључујући жене и децу, исто тако су убијани, као и британски официри сепојских пукова.”[12]

Референце

уреди
  1. ^ а б Пеерс 2013, стр. 64.
  2. ^ Марсхалл 2007, стр. 197
  3. ^ Давид 2003, стр. 9
  4. ^ а б Босе & Јалал 2004, стр. 72–73
  5. ^ а б Марриотт, Јохн (2013), Тхе отхер емпире: Метрополис, Индиа анд прогресс ин тхе цолониал имагинатион, Манцхестер Университy Пресс, стр. 195, ИСБН 978-1-84779-061-3 
  6. ^ а б Бендер, Јилл C. (2016), Тхе 1857 Индиан Уприсинг анд тхе Бритисх Емпире, Цамбридге Университy Пресс, стр. 3, ИСБН 978-1-316-48345-9 
  7. ^ а б Баyлy 1990, стр. 170
  8. ^ Бандyопадхyаy 2004, стр. 169–172, Броwн 1994, стр. 85–87, анд Метцалф & Метцалф 2006, стр. 100–106
  9. ^ а б Wиллиамс, Цхрис (2006), А Цомпанион то 19тх-Центурy Бритаин, Јохн Wилеy & Сонс, стр. 63, ИСБН 978-1-4051-5679-0 
  10. ^ Метцалф & Метцалф 2006, стр. 100–103.
  11. ^ Броwн 1994, стр. 85–86.
  12. ^ а б в г д ђ Марсхалл, П. Ј. (2001), „1783–1870: Ан еxпандинг емпире”, Ур.: П. Ј. Марсхалл, Тхе Цамбридге Иллустратед Хисторy оф тхе Бритисх Емпире, Цамбридге Университy Пресс, стр. 50, ИСБН 978-0-521-00254-7 
  13. ^ а б в г Прикелмајер 1972, стр. 563.
  14. ^ а б Прикелмајер 1972, стр. 572.
  15. ^ Маркс, Карл (2023-10-18). „Маркс о индијској побуни, насиљу потлачених и империјалистичком лицемерју”. Црвена Критика (на језику: српски). Приступљено 2024-06-01. 
  16. ^ Мајумдар 1957, стр. 45–47.
  17. ^ а б Прикелмајер 1972, стр. 573.

Литература

уреди


Спољашње везе

уреди
 
Индијски устанак 1857. године на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Indijski_ustanak_1857._godine&oldid=27851680”