Историја Еквадора

Историја Еквадора се протеже на период од 8.000 година. Током тог времена, разне културе и територије утицале су на оно што је постало Република Еквадор. Ова историја се може поделити у шест епоха: преколумбијска, освајање, колонијални период, Рат за независност, Велика Колумбија и Симон Боливарово коначно раздвајање у складу са његовом визијом, чиме је формирана данашња Република Еквадор.

Претколумбијски Еквадор

Главни чланак: Претколумбијски Еквадор

Такође погледајте: Домородачки народи Еквадора

Током периода пре Инка, људи су живели у заједницама, које су формирале велика племена, од којих су нека била удружена како би формирала моћне конфедерације, као што је Конфедерација из Кита. Али ниједна од ових конфедерација није могла да се огупре огромном замаху Тавантинсујуа. Инвазија Инка у 16. веку била је веома болна и крвава. Међутим, након што су Кито народе окупирале снаге Вејна Капка (1593–1595), Инке су развиле опсежну управу и започеле колонизацију региона. Претколумбијско доба се може поделити у четири ере: прекерамичко раздобље, формативно раздобље, раздобље регионалног развоја и раздобље интеграције и доласка Инка.

Прекерамички период почиње крајем првог леденог доба и наставља се све до 4200. п. н. е.. У овом периоду доминирале су култура у Лас Вегасу и култура Инга. Култура у Лас Вегасу јавила се на полуострву Санта Елена на обали Еквадора између 9.000–6.000. п. н. е.. Најранији људи били су ловци-сакупљачи и риболовци. Око 6.000 године пне културе овог региона су биле међу првима који су започели бављење пољопривредом. Инге су живеле у Сијери, у близини данашњег Кита дуж древене трговачке руте између 9000. и 8000. године п. н. е..

Валдивска култура

Мортар, Јагуар Валдивија, јужна обала (4000. п. н. е. до 1500. п. н. е.).

Керамичка фигура жене (2600–1500. п. н. е.).

Током формативног периода, људи овог региона су прешли са ловачко-сакупљачких активности и једноставног узгоја у развијенији облик друштва, путем перманентног развоја, пораста пољопривреде и употребом керамике. Нове културе укључивале су културу Мачалила, Валдивија и Чорера на обали; Котоколао и Чимба у сијери; и Пастаза и Чигуаза у источном региону. Валдивска култура је прва култура за коју су откривени значајни остаци. Њихова цивилизација датира још од 3500. године п. н. е.. Живећи у околини Валдивијаса, били су први Американци који су користили керамику. Они су пловили морима и успоставили су трговачку мрежу с племенима у Андима и Амазону. Наслеђујући Валдивије, култура Мачалила била је пољопривредна култура која је бујала дуж обала Еквадора између 2. и 1. миленијума пне. Постоје индикације да су они најранији људи који су гајили кукуруз у овом делу Јужне Америке. Култура Чорера из касног формативног периода живела је у Андима и приморским регионима Еквадора између 1000. и 300. године п. н. е..

Период регионалног развоја

Период регионалног развоја први пут идентификује регионалне разлике у територијалној или политичкој и друштвеној организацији људи које су се формирале. Међу главним градовима овог периода биле су културе: Хамбели, Гуангала, Баија, Техар-Дауле, Ла Толита, Хама Коаке на обали Еквадора, у планинском пределу Керо Нарио Алауси и у еквадорској амазонској џунгли Тајос.

Ла Баија

Ла Чимба је место најранијих керамичких налазишта северних Анда, северно од Кита, и представља репрезентативни период у својој завршној фази. Њени становници су били у додиру са неколико села на обали и планинама, одржавајући близину са културом Котокољао, која се налазила на висоравни Кито и околним долинама. Баијска култура заузимала је подручје које се протеже од подножја Анда до Тихог океана и од Баије де Каракеза, јужно од Манабија. Култура Хама Коаке била је настањена између Кабо Сан Франциска у Есмералдасу, до Баије де Каракеза, у Манабију, на подручју шумовитих брда и огромним плажама њихових имиграната који су олакшали прикупљање ресурса из џунгле и океана.

Култура Ла Толита

Тумако-Ла Толита митолошка фигура у перјастом костиму, из периода између 100. п. н. е. и 100. године. Нађена је у Есмералдасу.

Ла Толита се развила у приморском региону Јужне Колумбије и Северног Еквадора између 600. п. н. е. и 200. године. Откривени су бројни археолошки налази који показују високу уметничку природу ове културе. Артефакте карактерише златни накит, прелепе антропоморфне маске и фигурице које одражавају хијерархијско друштво са сложеним церемонијама.

Период интеграције и долазак Инка

Такође погледајте: Царство Инка

Ингапирка руине у близини Куенке

Племена широм Еквадора су се интегрисала током овог периода. Они су створили боља станишта, која су им омогућила побољшање животних услова и више нису били подложна клими. У планинама Косанква-Пиларо су настале културе Капули и Пијартал-Туза, у источном региону је била Јасуни фасе, док су се на обали развијале културе Милагро, Мантења и Хуанкавилка.

Мантењос

Мантењоси су били задња преколумбијска култура у обалском региону, која је постојала између 600–1534. Они су били први сведоци доласка шпанских бродова који су пловили околним Тихим океаном. Према археолошким доказима и шпанским хроникима, цивилизација је постојала од Баиа де Каракез до Серо де Охас на југу. Они су били одлични ткачи, производили су текстил, златне предмете, и бисерне огрлице. Мантењоси су овладали вештином морске пловидбе и створили су обимне трговинске руте до Чилеа на југу и западног Мексика на северу. Средиште културе било је подручје Манте које је добило име у њихову част.

Култура Хуанкавилка

Култура Уанкавилкас представља најважнију предколумбовску културу Гвајаса. Ови ратници су били познати по свом изгледу. Из Хуанкавилка културе потиче легенда Гвајаса и Килеса, по којој је добио име град Гвајакил.

Ширис и краљевство Кито

Краљевство Кито су формирали Китуси, Пурухаеси и Кањари, који су насељавали андске регионе Еквадора до тог времена. Њихово главно насеље налазило се на подручју које је данас познато као град Кито, а његови становници су се називали Китуси. Они су били војно слаби и формирали су само мало, слабо организовано краљевство. Због тога нису могли да пруже снажан отпор освајачима, а лако су их поразили и покорили Шириси, древни староседиоци који су се придружили краљевини Кито. Шириси су доминирали више од 700 година, а њихова династија је била суочена са инвазијом Топа Инка Јупанкија.

Инке

Северна експанзија цивилизације Инка из данашњег Перуа током касног 15. века била је дочекана с жестоким отпором неколико еквадорских племена, нарочито Кањара, у региону око данашње Куенке; племена Кара у Сијери, северно од Кита, заједно са племеном Киту, становницима места модерне престонице, са којим су формирали краљевство Кито. Освајање Еквадора почело је 1463. године под вођством деветог Инка, великог ратника Пачакутија Инка Јупанкија. Те године, његов син Тупа је преузео заповедништво над војском и почео марш према северу преко Сијере.

До 1500. године Тупинов син, Вајна Капак, надвладао је отпор тих народа, као и Кара, те је инкорпорирао већину модерног Еквадора у Тавантинсују, или царство Инка. Утицај ових освајача са седиштем у Кузку (у данашњем Перуу) био је ограничен на око пола века, или мање у неким деловима Еквадора. Током тог периода, неки аспекти живота остали су непромењени. На пример, традиционална религиозна веровања су се одржала током периода владавине Инка. Међутим, у другим областима, попут пољопривреде, власништва земљишта и друштвене организације, владавина Инка имала је дубок ефекат упркос свог релативно кратког трајања.

Цар Вајна Капак је учинио Кито секундарним главним градом Тавантинсује и живео је тамо током својих позних година со своје смрти око 1527. Његова изненадна смрт, као и смрт његовог престолонаследника неколико дана касније услед чудне болести, коју је један извор описао као велике богиње подстакли су огорчену борбу за моћ међу легитимним наследницима, Уаскаром чија је мајка била Која (царица) Мама Рава Очиљо, и Атавалпе, сина рођеног од принцезе из Китуа, за кога се сматра да је био очев миљеник.

Та је борба беснила током пола деценије пре доласка освајачке експедиције Франциска Пизара 1532. Кључна битка овог грађанског рата водила се на еквадорском тлу, у близини Риобамбе, где су Уаскарове северне трупе дочекале и поразиле јужне трупе Атавалпе. Коначна победа Атавалпе над Уаскаром у данима непосредно пре приспећа шпанских освајача исход је у великој мери оданости двојице најбољих генерала Вајне Капака, који су били базирани у Киту заједно са Атавалпом. Победа остаје извор националног поноса Еквадораца као редак случај када је „Еквадор” силом победио „суседну земљу”.

Шпанско откриће и освајање

Док је беснео грађански рат Инка, 1531. године Шпанци су стигли у Еквадор. Предвођени Франсиском Пизаром, конкистадори су сазнали да сукоб и болест уништавају царство. После добијања појачања у септембру 1532. године, Пизаро је кренуо у окршај са Атавалпом. Стигавши у Кахамарку, Пизаро је послао амбасаду, коју је предводио Ернандо де Сото, са 15 коњаника и преводиоцем, убрзо након тога послао је још 20 коњаника које је предводио његов брат Ернандо Пизаро као појачање у случају напада Инка. Атавалпа је имао страхопоштовање према тим људима обученим у пуну одећу, са дугим брадама и јахаћим коњима (животињом коју никада није видео). У граду је Пизаро поставио замку за Инке и почела је битка за Кахамарку. Снаге Инка знатно су надмашивале Шпанске, међутим, шпанска супериорност у оружју и тактици као и чињеница да су највернији генери Инка били у Куску довели су до лаког пораза и заробљавања цара Инка.

Током следеће године Пизаро је затражио откупнину за Атавалпу. Инке су напуниле откупну собу златом и сребром чекајући ослобађање које се никада неће догодити. Атавалпа је 29. августа 1533. године погубљен. Шпанци су тада кренули да освоје остатак Тауантинсуја, заузевши Куско у новембру 1533.

Беналказар, Пизаров поручник и рођак Екстремадурана, већ је кренуо из Сан Мигела са 140 војника и неколико коња током своје освајачке мисије у Еквадору. У подножју планине Чимборазо, у близини модерног града Риобамба (Еквадор), срео је и поразио снаге великог ратника Инка Румињавија уз помоћ племена Кањари који су служили као водичи и савезници освајачким Шпанцима. Румињави се повукао назад у Кито, а док је био у потрази за војском Инка Беналказар је наишао на још једну, прилично велику, освајачку војску коју је предводио гувернер Гватемале Педро де Алварадо. Алварадо је кренуо ка југу без одобрења круне, искрцао се на еквадорску обалу и кренуо према унутрашњости Сијере. Већина Алварадових људи придружила се Беналказару у опсади Кита. 1533. године, Румињави је спалио град како би спречио да га Шпанци заузму, уништавајући древни прешспански град.

Себастијан де Беналказар је 1534. године заједно са Дијегом де Алмагром основао град Сан Франсиско де Кито на рушевинама секундарне престонице Инка, назвавши га у част Пизара. Тек децембра 1540. Кито је добио свог првог генералног капетана, брата Франсиска Пизара, Гонзала Пизара.

Беналказар је такође основао град Гвајакил 1533. године, али су га касније поново освојила локална племена Уанкавилка. Франсиско де Орељана, још један поручник Франсиска Пизара из шпанског града Трухиља, угушио је домородачку побуну и 1537. године поново успоставио овај град, који ће век касније постати једна од главних лука Шпаније у Јужној Америци.

Шпанска колонијална ера

Карта Краљевске аудијенције Кито. Већи део Амазонске територије никада није био под њеном ефективном контролом.

Између 1544. и 1563. године, Еквадор је био део шпанских колонија у Новом свету под Вицекраљевством Перуа, а није имао административни статус независан од Лиме. Остао је део Вицекраљевства Перуа до 1720. године, када се придружио новоствореном Вицекраљевству Нове Гранаде. У оквиру вицекраљевства Еквадору је 1563. године додељена сопствена аудијенција, што му је омогућило да буде у директном контакту са Мадридом у вези одређених ствари. Аудијенција Кито, која је била и суд правде и саветодавно тело у вицекраљевству, састојала се од председника и неколико судија.

Најчешћи облик у којем су Шпанци поделили земљу била је енкомиенда. Почетком 17. века у Еквадору је било око 500 енкомиенда. Иако су се многе састојале од прилично знатних хацијенди, оне су углавном биле много мање од имања која се обично срећу на другим местима у Јужној Америци. Мноштво реформи и прописа није спречило да енкомиенде постану систем виртуелног ропства домородачких Еквадорца, процењује се да је отприлике половина укупног еквадорског становништва живела на њима. Године 1589. председник аудијенције увидео је да многи Шпанци прихватају субвенције само да би их продали и преузели градска занимања, па је престао да додељује нове земље Шпанцима, међутим, институција енкомиенда је постојала скоро до краја колонијалног периода.

Обалне низине северно од Манте освојили су не Шпанци, већ црнци са гвинејске обале који су, као робови, преживели бродолом на путу из Панаме у Перу 1570. Црнци су убили или поробили домаће мушкарце и оженили се њиховим женама, а њихови потомци су чинили популацију Замбоса који су одолевали шпанској власти до краја века и после тога успели да задрже велику политичку и културну независност.

Приобална економија вртела се око отпреме и трговине. Гвајакил, упркос томе што је у више наврата уништен и непрестано под епидемијом жуте грознице или маларије, био је центар бурне трговине међу колонијама, трговине која је технички била противзаконита по меркантилистичкој филозофији савремених шпанских владара. Гвајакил је такође постао највеће бродоградилиште на западној обали Јужне Америке пре краја колонијалног периода.

Еквадорска економија, попут оне у матичној земљи, претрпела је снажну депресију током 18. века. Производња текстила опала је према процени 50 до 75 процената између 1700 и 1800. Градови Еквадора постепено су пропадали, а до 1790. елита је била принуђена на сиромаштво, продајући хацијенде и накит да би преживела. За разлику од тога, староседалачко еквадорско становништво вероватно је доживело укупно побољшање своје ситуације, јер је затварање енкомиенда обично резултирало да рођени Еквадорци раде у мање тешким условима било на хацијендијима, било на традиционалним комуналним земљама. Економске потешкоће Еквадора без сумње су погоршане протеривањем језуита 1767. године од стране Карлоса III. Мисије у Оријенту биле су напуштене, а многе најбоље школе и најефикасније хацијенде изгубиле су кључ који их је учинио изванредним институцијама у колонијалном Еквадору.

Језуити у Киту током колонијалне ере

Главни трг у Киту. Сликарство 18. века. Колонијална школа сликања у Киту.

Отац Рафаел Ферер био је први језуит из Кита који је организовао истраживачке мисије у горњим амазонским регионима Јужне Америке од 1602. до 1610. године, који су у том периоду припадали Аудијенцији Кито, а који је била део Вицекраљевства Перуа, а све док Аудијенција Кито није ушла у састав новоствореног Вицекраљевства Нове Гранаде 1717. године. Отац Рафаел Ферер је 1602. године почео да истражује реке Агварико, Напо и Марањон (регион Сукумбиос у данашњем Еквадору и Перуу) и између 1604. и 1605. успоставио мисије међу Кофанским домородцима. Отац Рафаел Ферер је био мучен и убијен од стране домородачког отпадника 1610. године.

У 1637. години језуити из Кита, Гаспар Кугија и Лукас де ла Куева започели су оснивање неких језуитских мисија у Маинасу или Мајнасу. Ове мисије назване су Маинаским мисијама по урођеницима из Маинаса који су пронађени на обали реке Марањон, око региона Понго де Мансериче, у непосредној близини шпанског насеља Борхе.

Године 1639. Аудијенција Кито организовала је експедицију како би обновила истраживање реке Амазон, а језуит из Кита, отац Кристобал де Акуња, био је део ове експедиције. Експедиција се искрцала са реке Напо 16. фебруара 1639. године и стигла у данашњи Пара Бразил на обали реке Амазон 12. децембра 1639. Отац Кристобал де Акуња објавио је у Мадриду мемоаре своје експедиције на реци Амазон. Наслов мемоара назван је Нуево Дескубримијенто дел гран рио де лас Амазонас, а академици су га користили као основну референцу која се односила на регију Амазоније.

Између 1637. и 1652. године организовано је 14 мисија дуж реке Марањон и њених јужних притока - реке Уаљага и Укајали. Оци језуити де ла Куева и Рајмундо де Сантакруз отворили су две нове руте комуникације са Китоом, путем река Пастаза и Напо.

Између 1637. и 1715. године, Самјел Фриц организовао је 38 мисија дуж реке Амазон, између река Напоа и Негре, које су назване Омагуосове мисије. Те мисије непрестано су нападали бразилски португалски извиђачи, почевши од 1705. Године 1768, једину преосталу мисију предводио је Сан Хоакин де Омагуас, пошто је премештен на нову локацију на реци Напо, далеко од португалских извиђача.

На огромној територији Маинаса, која се још назива и Мајнас, језуити из Кита, успоставили су контакт са бројним староседалачким племенима која су говорила 40 различитих језика и основали укупно 173 језуитске мисије са укупним становништвом од 150 000 становника. Због сталне епидемије куге (великих и малих богиња) и ратовања са другим племенима и португалским извиђачима, укупан број језуитских мисија смањен је на 40 до 1744. године. У време када су језуити 1767. протерани из Шпанске Америке, било је регистровано 36 мисија које су предводили 25 језуита из Кита у Аудијенцију Кито - 6 језуита из Кита у мисијама на рекама Напо и Агварико, те 19 језуита из Кита у Пасташким и Икитошким мисијама у Мајнасу, са укупним становништвом од 20.000 становника.

Борба за независност и рађење републике

Главни чланак: Борба за независност Еквадора

Борба за независност у Аудијенцији Кито била је део покрета широм шпанске Америке који су предводили креоли. Креоли су били незадовољни привилегијама које су добијали Шпанци у односу на њих. Искра за избијање револуције била је Наполеонова инвазија на Шпанију, након чега је свргнуо краља Фернанда VII а јула 1808. године, поставио је свог брата Жозефа Бонапарту на шпански трон.

Убрзо након тога, шпански држављани, незадовољни узурпацијом трона од стране Француза, почели су организовати локалне хунте одане Фердинанду. Група главних грађана Кита је 10. августа 1809. године преузела власт у име Фердинанда од локалних представника, које су оптужили да се спремају да признају Жосефа Бонапарту. Стога је овај рани устанак против колонијалне владавине (један од првих у Шпанској Америци), парадоксално, био израз оданости шпанском краљу.

Убрзо је постало очигледно да побуњеним креолима из Кита недостаје очекивана подршка јавности за њихову ствар. Како су се лојалистичке трупе приближиле Киту, мирно су вратиле власт крунским властима. Упркос уверењима о репресалијама, шпанске власти које су се враћале биле су немилосрдне према побуњеницима и, током процеса освете против учесника побуне у Киту, затвориле су и злостављале многе недужне грађане. Њихови поступци су заузврат изазвали народну огорченост међу Китењосима, који су након вишедневних уличних борби у августу 1810. године постигли споразум да управљају хунтом састављеном у већини од креола, иако је на челу Краљевске аудијенције Кито остао председник одан круни.

Упркос снажном противљењу Аудијенције Кито, хунта је сазвала конгрес у децембру 1811. и прогласила целокупну област аудиенције независном од било које владе која се тренутно налази у Шпанији. Два месеца касније, хунта је усвојила устав за државу Кито, који је предвиђао демократске владајуће институције, али и признао власт Фердинанда уколико се врати на шпански трон. Убрзо након тога, хунта је изабрала да покрене војну офанзиву против лојалистичких региона на југу Перуа, али слабо обучене и лоше опремљене трупе нису могле да парирају оним из Вицекраљевства Перуа, који је у децембру 1812. коначно угушио побуну Китењоса.

Велика Колумбија

Главни чланак: Велика Колумбија

Генерал Антонио Хосе де Сукре, главни командант „Дивисиона дел Сур“.

Друго поглавље у борби Еквадора за еманципацију од шпанске колонијалне владавине почело је у Гвајакилу, где је локална патриотска хунта под вођством песника Хосеа Хоакина де Олмеда у октобру 1820. прогласила независност. До тог тренутка су снаге независности постале континенталне по обиму и биле су организоване у две главне војске, једна под венецуеланским вођом Симоном Боливаром на северу и друга под аргентинским вођом Хосе де Сан Мартином на југу. За разлику од несрећне хунте из Кита која је пропала деценију раније, сада су патриоте из Гвајакила могле апеловати на стране савезнике, Аргентину и Гран Колумбију, који су убрзо реаговали слањем знатних контингента у Еквадор. Антонио Хосе де Сукре, сјајни млади Боливаров поручник који је у Гвајакил стигао у мају 1821. године, требао је постати кључна фигура у војној борби против краљевских снага.

Након низа почетних успеха, Сукреова војска поражена је код Амбатоа у централној Сијери након чега је апеловао за помоћ Сан Мартина, чија је војска до сада била у Перуу. Доласком са југа 1.400 војника под командом Андреса де Санта Круза, позиције патриотске војске поново су преокренуте. Низ победа кулминирао је у одлучујућој бици код Пичинче.

Два месеца касније, Боливар, ослободилац северне Јужне Америке, ушао је у Кито дочекан херојском добродошлицом. Касније у јулу, на конференцији у Гвајакилу упознао је Сан Мартина и уверио аргентинског генерала, који је желео да се лука врати под перуанску јурисдикцију, и локалну елиту креола у оба главна града, да је предност да се бивша Аудијенција Кито придружи ослобођеним земљама на северу. Као резултат тога, Еквадор је постао Јужни округ у оквиру Републике Велике Колумбије, која је такође обухватала данашњу Венецуелу и Колумбију а Богота је била престоница. Овај статус се одржавао осам бурних година.

Карта бивше Велике Колумбије из 1824. године (тада позната као Колумбија), Велика Колумбија је обухватала сву обојену област.

То су биле године у којима су ратни сукоби доминирали територијом Еквадора. Прво, земља се нашла на првим линијама фронта у покушају да Велика Колумбије ослободи Перу од шпанске владавине између 1822. и 1825, а након тога, 1828. и 1829, Еквадор је био у средишту оружаних борби између Перуа и Велике Колумбије због позиција њихове заједничке границе. После кампање која је довела скоро до уништење Гвајакила, снаге Велике Колумбије, под вођством Сукреа и венецуеланског генерала Хуана Хосеа Флореса, оствариле су коначну победу. Уговором из 1829. утврђена је граница на линији која је делила Аудијенцију Кито и Вицекраљевство Перу пре независности.

Становништво Еквадора подељено је током ових година на три сегмента: они који фаворизују статус кво, они који подржавају унију са Перуом и они који заговарају независност бивше аудијенције. Последња група је преовладала након изласка Венецуеле из Велике Колумбије у тренутку када је сазван уставни конгрес 1830. године у крајњем узалудном напору да се зауставе растуће сепаратистичке тенденције широм земље. У мају те године, група племића из Кита састала се да раскине унију са Великом Колумбијом, а у августу је конститутивна скупштина саставила устав за државу Еквадор, тако именован због своје географске близине екватора, и поставила генерала Флореса да буде задужен за политичке и војне послове. Он је остао доминантна политичка личност током првих 15 година независности Еквадора.

Република Еквадор

Рана Република

Еквадор у 1830. години.

До краја 1830. године, Маршал Сукре и Симон Боливар били су мртви, први убијен (по налогу љубоморног генерала Флореса, према неким историчарима) а други од туберкулозе.

Хуан Хосе Флорес, познат као оснивач републике, није био Еквадорац. Рођен је у Венецуели, борио се у ратовима за независност са Боливаром, који га је поставио за гувернера Еквадора током његовог удруживања са Великом Колумбијом. Као вођа, међутим, изгледао је превасходно заинтересован за одржавање своје власти. Војни издаци, од ратова за независност и неуспешне кампање за одвајање провинције Кауке од Колумбије 1832, испразнили су државну благајну, док су остала питања остала нерешена.

Незадовољство је расло широм земље до 1845. године, када је побуна у Гвајакилу приморала Флореса да оде из земље. Пошто је њихов покрет тријумфовао у марту, чланови антифлоресове коалиције постали су познати као мартисти. Они су били изузетно хетерогена група која је укључивала либералне интелектуалце, конзервативне свештенике и представнике успешне пословне заједнице Гвајакила.

Следећих петнаест година представљало је једно од најбурнијих раздобља у првом веку постојања Еквадора као државе. Мартисти су се готово непрекидно међусобно борили, а морали су се борити и против Флоресових покушаја из изгнанства да свргне владу. Најзначајнија фигура доба, међутим, био је генерал Хосе Марија Урбина, који је први пут дошао на власт 1851. године државним ударом, остао је у председништву до 1856. године, а затим је наставио да доминира на политичкој сцени до 1860. године. Током наредних двеју деценије, Урбина и Гарсија Морено дефинисали су дихотомију - између либерала из Гвајакила и конзервативаца из Кита - која је остала главна сфера политичке борбе у Еквадору до 1980-их.

До 1859. године - познате од стране еквадорских историчара као "Грозна година" - нација је била на ивици анархије. Локални каудиљоси су прогласили неколико аутономних регија од централне владе, познате као Хефатурас Супремас. Један од тих каудиљаиз Гвајакила, Гиљермо Франко, потписао је Уговор у Мапасингу, којим је јужне провинције Еквадор уступио окупацијској перуанској војсци коју је предводио генерал Рамон Кастиља. Ова акција је била довољна да уједини неке раније супростављене стране. Гарсија Морено, одуставши од свог пројекта да Еквадор стави под француски протекторат и његових различитих ставова са генералом Флоресом, састао се са бившим диктатором како би угушио разне локалне побуне и протерао Перуанце. Коначни резултат овог напора био је пораз франковских снага које су подржале Перу, у бици код Гвајакила, што је довело до поништења Уговора из Мапасинга. Ово је отворило последње поглавље Флоресове дуге политичке каријере и обележило јачање моћи Гарсије Морена.

Уставна влада (1947–1960)

Гало Плаза се разликовао од претходних еквадорских председника доносећи развојни и технократски нагласак еквадорске владе. Без сумње, најважнији допринос Гало Плазе еквадорској политичкој култури било је његово залагање за принципе и праксе демократије. Као председник промовисао је пољопривредни извоз Еквадора, стварајући економску стабилност. Током његовог председавања, земљотрес у близини Амбатоа озбиљно је оштетио град и околна подручја и убио око 8.000 људи. Не успевајући да добије подршку за нови мандат, напустио је своју функцију 1952. године као први председник у 28 година који је завршио свој мандат.

Доказ политички стабилизујућег ефекта банана бума 1950-их је да је чак и Веласко, који је 1952. године изабран за председника по трећи пут, успео да одслужи пуни четверогодишњи мандат. Веласков четврти мандат у председништву покренуо је обнову кризе, нестабилности и војне доминације и окончао претпоставку да је политички систем сазрео или се развио у демократском калупу.

Нестабилност и војне владе (1960–1979)

Војска је 1963. године свргла председника Карлоса Хулија Аросемена Монроја, лажно га оптужујући за "саучесника комунизма". Према бившем агенту ЦИА-е Филипу Агију, који је неколико година служио у Еквадору, Сједињене Државе подстакле су овај државни удар како би елиминисале владу која је одбила прекинути односе са Кубом.

Повратак демократској владавини (1979–1984)

Хаиме Ролдос Агиљера, демократски изабран 1979. године, председавао је народом који је претрпео дубоке промене током седамнаест година војне владавине. Било је импресивних показатеља економског раста између 1972 и 1979: владин буџет се повећао за око 540 процената, док је извоз као и приход по глави становника порастао пуних 500 процената. Напредовао је и индустријски развој, подстакнут новим нафтним богатством, као и преференцијалним третманом Еквадора према одредбама Андског заједничког тржишта (АнКоМ, познат и као Андски пакт).

Ролдос је погинуо, заједно са супругом и министром одбране, у авионској несрећи у јужној провинцији Лоха 24. маја 1981. Смрт Ролдоса изазвала је снажне народне теорије о завери. Неки еквадорски националисти спомињали су умешаност перуанској влади јер се судар догодио близу границе на којој су две нације учествовале у Пакиша рату у свом сталном спору око границе. Многи левичари, указивали су на сличан пад у којем је панамски председник Омар Торихос Херера погинуо три месеца касније, а за који су кривили владу Сједињених Држава.

Ролдосов уставни наследник Освалдо Хуртадо одмах се суочио са економском кризом изазваном изненадним завршетком нафтног процвата. Масивно инострано задуживање, започето током година другог војног режима и настављено под Ролдосом, довело је до спољног дуга који је до 1983. износио готово 7 милијарди УСД. Националне залихе нафте у земљи знатно су се смањиле током раних 1980-их због пропуста у истраживању и наглог пораста домаће потрошње. Економска криза је погоршана 1982. и 1983. драстичним климатским променама, доносећи јаку сушу као и поплаве, изазване појавом необично топле океанске струје познате као "Ел Нињо". Аналитичари су проценили штету на националној инфраструктури на 640 милиона америчких долара, а губитке на платном билансу од око 300 милиона долара. Стварни бруто домаћи производ опао је на 2% 1982. године и на -3,3% 1983. Стопа инфлације у 1983. години, 52,5%, била је највећа икада забележена у историји земље.

Страни посматрачи су приметили да је, колико год био непопуларан, Хуртадо заслужио признање што је Еквадор одржао добру репутацију са међународном финансијском заједницом и за консолидацију еквадорског демократског политичког система под изузетно тешким условима. Када је Леон Фебрес Кордеро ступио на функцију 10. августа, није било краја ни за економску кризу ни за интензивну борбу која је карактерисала политички процес у Еквадору.

Током првих година Риваденеирине администрације, Фебрес-Кордеро је увео економску политику слободног тржишта, заузео снажан став против трговине дрогама и тероризма и наставио блиске односе са Сједињеним Државама. Његов мандат био је нарушен горким свађама са другим гранама владе и његовом кратком отмицом од стране војних елемената. Разарајући земљотрес у марту 1987. прекинуо је извоз нафте и погоршао економске проблеме земље.

Родриго Борха Кеваљос из странке Демократска левица, победио је у председништву 1988. године, кандидујући се на изборима против Абдала Букарама из ПРЕ. Његова влада била је посвећена побољшању заштите људских права и спровела је неке реформе, посебно отварање Еквадора спољној трговини. Влада Борхе закључила је споразум који је довео до распуштања мале терористичке групе "¡Алфаро Виве, Карахо!", назване по Елоју Алфару. Међутим, континуирани економски проблеми подривали су популарност Демократске левице, а опозиционе странке су 1990. стекле контролу над Конгресом.

Економска криза (1990–2000)

Сикто Дуран Баљен је 1992. године победио у свом трећем покушају за избор председника. Његове оштре макроекономске мере прилагођавања биле су непопуларне, али успео је да преко Конгреса потисне ограничен број иницијатива за модернизацију. Потпредседник Алберто Дахик био је архитекта економске административне политике, али 1995. године Дахик је напустио земљу како би избегао кривично гоњење због оптужби за корупцију након бурне политичке борбе са опозицијом. Рат са Перуом (назван Кенепа рат, по реци која се налазила на том подручју) избио је у јануару - фебруару 1995. у малом, удаљеном региону, где је граница прописана Протоколом о Рију из 1942. године била спорна. Влади Дуран-Баљен може се приписати заслуга за започињање преговора који би завршили коначним решењем територијалног спора.

Абдала Букарам, из популистичке еквадорске странке Ролдосиста, победио је1996. године у председништву платформом која је обећавала популистичке економске и социјалне реформе. Скоро од самог почетка, Букарамова администрација пропадала је усред раширених оптужби за корупцију. Оснажен председниковом непопуларношћу према организованим радним, пословним и професионалним организацијама, Конгрес је Букараму у фебруару 1997. године сменио са места председника на основу менталне неспособности. Конгрес је Букараму заменио привременим председником Фабијаном Аларконом.

У мају 1997. године, после демонстрација које су довеле до свргавања Букараме и именовања Аларкона, народ Еквадора позвао је Народну скупштину да реформише Устав и политичку структуру земље. После нешто више од годину дана, Народна скупштина је донела нови Устав.

Конгресни и први кругови председничких избора одржани су 31. маја 1998. Ниједан председнички кандидат није добио већину, па су одржани поновљени избори између два најбоља кандидата - градоначелника Кита Хамила Мавада из ДП-а и социјалхришћанина Алвара Нобоа Понтона. 12. јула 1998. Мавад је победио са уском разликом. Он је ступио на функцију 10. августа 1998. Истог дана ступио је на снагу нови устав Еквадора.

У јулу 1998. године за председника је изабран хришћански демократа Хамил Мавад (који је био бивши градоначелник Кита). Суочио се са тешком економском ситуацијом, посебно повезаном са азијском кризом. Валута је девалвирана за 15%, цене горива и струје порасле су пет пута, а цене јавног превоза за 40%. Влада се припремала за приватизацију неколико кључних сектора економије: нафте, електричне енергије, телекомуникација, лука, аеродрома, железнице и поште. Потискивање првог генералног штрајка проузроковало је три смрти. Социјална ситуација је била критична: више од половине становништва је било незапослено, 60% живело испод границе екстремног сиромаштва, запослени у јавном сектору нису примали плате три месеца. Даље повећање ПДВ-а, заједно са укидањем субвенција за домаћи гас, струју и дизел, покреће нови друштвени покрет. У провинцијама Латакунга, војска је пуцала на домородачке људе који су блокирали панамерички аутопут, ранивши 17 људи.

Државни удар за Мавадову администрацију била је Мавадова одлука да локалну валуту, сукре (названу по Хосеу де Сукреу), учини неважећом и замени је америчким доларом (политика која се зове доларизација). То је изазвало велике немире, ниже класе су се бориле да конвертују своје сада бескорисне сукре у америчке доларе и изгубе богатство, док су горње класе (чији су чланови већ уложили богатство у америчке доларе) стекле богатство заузврат. Под Мавадовим рецесијским режимом, економија се значајно смањила, а инфлација достигла ниво и до 60 процената.

Поред тога, корупцијски скандали изазивали су забринутост јавности. Бивши потпредседник Алберто Дахик, креатор неолибералног економског програма, бежи у иностранство након што је оптужен за "упитно коришћење резервисаних средстава". Бивши председник Фабијан Аларкон ухапшен је под оптужбом да је одобрио финансирање више од хиљаду измишљених послова. Председник Мавад умешан је у примању новца од трговине дрогом током своје предизборне кампање. Неколико главних банкара се такође наводило у случајевима. Мавад је закључио добро прихваћени мир са Перуом 26. октобра 1998. године.

Еквадор од 2000. година

Дана 21. јануара 2000. године, током демонстрација од стране домородачких група у Киту, војска и полиција одбиле су да спроведу јавни ред, чиме је почео еквадорски државни удар. Демонстранти су ушли у зграду Народне скупштине потезом који подсећа на државни удар, и изабрали трочлану хунту која је била задужена за вођење земље. Теренски војни официри дали су своју подршку хунти. Током ноћи конфузије и неуспелих преговора, председник Мавад био је приморан да напусти председничку палату ради сопствене сигурности. Потпредседник Густаво Нобоа преузео је дужност потпредседничким декретом, а Мавад је ујутру на националној телевизији подржао Нобоу као свог наследника. Војни тријумвират који је управљао државом такође је подржао Нобоу. Еквадорски конгрес затим се састао на хитној седници у Гвајакилу истог дана, 22. јануара, и ратификовао Нобоу као председника Републике у уставном наслеђивању Мавада.

Иако се Еквадор почео економски оправљати у наредним месецима, влада Нобое нашла се под јаким притиском због наставка политике доларизације, непоштовања социјалних проблема и других важних питања еквадорске политике.

Пензионисани пуковник Лусио Гутјерез, припадник војне хунте која је свргнула Мавада, изабран је за председника 2002. године, а место председника преузео је 15. јануара 2003. Гутјерезова странка Патриотског друштва имала је мали број места у Конгресу и зато је зависила од подршке других странака у Конгресу приликом доношења закона.

У децембру 2004. Гутјерез је противуставно укинуо Врховни суд и уместо њега именовао нове судије. Овај потез углавном се доживљавао као против напад свргнутог бившег председника Абдале Букараме, чија је политичка странка стала на страну Гутјереза и помогла му да укине покушаје да се императивирају крајем 2004. године. Нови Врховни суд одбацио је оптужбе за корупцију против прогнаног Букараме, који се потом вратио у политички нестабилну земљу. Корупција која је очита у тим маневрима коначно је натерала средњу класу из Кита да затражи свргавање Гутјереза почетком 2005. У априлу 2005, еквадорска оружана снага је изјавила да је „повукла подршку“ председнику. Након неколико недеља јавних протеста, Гутјерез је свргнут у априлу. Потпредседник Алфредо Паласио преузео је председништво и обећао да ће завршити мандат и одржати изборе 2006. године.

Социјалдемократа Рафаел Кореа је 15. јануара 2007. наследио Паласија на месту председника Еквадора, уз обећање да ће сазвати конститутативну скупштину и усмерити пажњу на сиромаштво. Уставотворна скупштина Еквадора 2007–2008 израдила је Устав Еквадора из 2008. године, усвојен уставним референдумом 2008. године.

У новембру 2009. године, Еквадор се суочио са енергетском кризом која је довела до рационисања моћи у целој земљи.

Између 2006. и 2016, сиромаштво се смањило са 36,7% на 22,5%, а годишњи раст БДП-а по глави становника био је 1,5% (у поређењу са 0,6% у претходне две деценије). У исто време, неједнакости, мерене Гини индексом, смањиле су се са 0,55 на 0,47.

Види још

• Историја Јужне Америке

Литература

• Андриен, Кеннетх. Тхе Кингдом оф Qуито, 16990-1830: Тхе Стате анд Регионал Девелопмент. Неw Yорк: Цамбридге Университy Пресс 1995.
• Цлаyтон, Лаwренце А. Цаулкерс анд Царпентерс ин а Неw Wорлд: Тхе Схипyардс оф Цолониал Гуаyаqуил. Охио Университy Пресс 1980.
• Гаудерман, Кимберлy. Wомен'с Ливес ин Цолониал Qуито: Гендер, Лаw, анд Ецономy ин Спанисх Америца. Аустин: Университy оф Теxас Пресс 2003.
• Лане, Крис. Qуито 1599: Цитy анд Цолонy ин Транситион. Албуqуерqуе: Университy оф Неw Меxицо Пресс 2002.
• Милтон, Цyнтхиа Е. Тхе Манy Меанингс оф Повертy: Цолониалисм, Социал Цомпацтс, анд Ассистанце ин Еигхтеентх-Центурy Ецуадор. Станфорд: Станфорд Университy Пресс 2007.
• Минцхом, Мартин. Тхе Пеопле оф Qуито, 1690–1810: Цханге анд Унрест ин тхе Ундерцласс. Боулдер: Wествиеw Пресс 1994.
• Пхелан, Јохн Леддy, Тхе Кингдом оф Qуито ин тхе Севентеентх-Центурy. Мадисон: Университy оф Wисцонсин Пресс 1967,
• Бауер, Бриан С. (1991). „Пацариqтамбо анд тхе Мyтхицал Оригинс оф тхе Инца”. Латин Америцан Антиqуитy. 2 (1): 7—26. ЈСТОР 971893. дои:10.2307/971893. 
• Бетанзос, Јуан де; Хамилтон, Роланд; Буцханан, Дана (1996). Нарративе оф тхе Инцас. Аустин: Университy оф Теxас Пресс. ИСБН 978-0-292-75560-4. 
• Цовеy, Р. Алан (2000). „Инка Администратион оф тхе Фар Соутх Цоаст оф Перу”. Латин Америцан Антиqуитy. 11 (2): 119—38. ЈСТОР 971851. дои:10.2307/971851. 
• Гибсон, Цхарлес (1978). „Цонqуест, Цапитулатион, анд Индиан Треатиес”. Тхе Америцан Хисторицал Ревиеw. 83 (1): 1—15. ЈСТОР 1865900. дои:10.2307/1865900. 
• Хемминг, Јохн (1970). Цонqуест оф тхе Инцас. Неw Yорк: Харцоурт. ИСБН 978-0-15-122560-6. 
• Иннес, Хаммонд (1969). Цонqуистадорс. Неw Yорк: Алфред А. Кнопф. 
• Кублер, Георге (1945). „Тхе Бехавиор оф Атахуалпа, 1531–1533”. Тхе Хиспаниц Америцан Хисторицал Ревиеw. 25 (4): 413—27. ЈСТОР 2508231. дои:10.2307/2508231. 
• Кублер, Георге (1947). „Тхе Нео-Инца Стате (1537–1572)”. Тхе Хиспаниц Америцан Хисторицал Ревиеw. 27 (2): 189—203. ЈСТОР 2508415. дои:10.2307/2508415. 
• Лоцкхарт, Јамес (1994). Спанисх Перу, 1532–1560 : а социал хисторy. Мадисон: Университy оф Wисцонсин Пресс. 
• Лоцкхарт, Јамес (1972). Тхе мен оф Цајамарца; а социал анд биограпхицал студy оф тхе фирст цонqуерорс оф Перу, Аустин: Институте оф Латин Америцан Студиес бy тхе Университy оф Теxас Пресс
• Ловелл, W. Георге (1992). „'Хеавy Схадоwс анд Блацк Нигхт': Дисеасе анд Депопулатион ин Цолониал Спанисх Америца”. Анналс оф тхе Ассоциатион оф Америцан Геограпхерс. 82 (3): 426—43. дои:10.1111/ј.1467-8306.1992.тб01968.x. 
• Мацqуаррие, Ким (2007). Тхе Ласт Даyс оф тхе Инцас. Неw Yорк: Симон анд Сцхустер. ИСБН 978-0-7432-6049-7. 
• Меанс, Пхилип А. (1932). Фалл оф тхе Инца Емпире анд тхе Спанисх Руле ин Перу, 1530–1780. Неw Yорк: Сцрибнер. 
• Неwсон, Линда А. (1985). „Индиан Популатион Паттернс ин Цолониал Спанисх Америца”. Латин Америцан Ресеарцх Ревиеw. 20 (3): 41—74. ЈСТОР 2503469. 
• Сеед, Патрициа (1991). „'Фаилинг то Марвел': Атахуалпа'с Енцоунтер wитх тхе Wорд”. Латин Америцан Ресеарцх Ревиеw. 26 (1): 7—32. 
• Wацхтел, Натхан (1977). Тхе Висион оф тхе Ванqуисхед: Тхе Спанисх Цонqуест оф Перу Тхроугх Индиан Еyес, 1530–1570, транслатед бy Бен анд Сид Реyнолдс.

Спољашње везе

• У.С. Стате Департмент Бацкгроунд Ноте: Ецуадор
• Арцхаеологy оф Ецуадор
• Мусеум анд Виртуал Либрарy (Мусеумс оф Централ Банк оф Ецуадор) енглисх