Историја Еритреје
Историја Еритреје сеже дубоко у прошлост. Стратешки положај на јужном крају Црвеног мора са директним погледом на обалу Арапског полуострва било је престижно подручје кроз векове. Домородци су се борили за право над тим подручјем с разним европским и азијским освајачима. Име Еритреја потиче од античког имена за Црвено море - Mare Erytareum.
Праисторија уреди
Италијански научници су у Буји у Еритреји пронашли костур једног од најстаријих хоминида, који представља могући линк између врсте Homo erectus и архаичне врсте Homo sapiens. Са процењеном старошћу од преко једног милиона година, то је најстарији пронађени костур те врсте и пружа линк између хоминида и најранијих анатомиски модерних људи.[1] Сматра се да је секција Данакилске депресије у Еритреји исто тако била значајна у погледу људске еволуције, и да вероватно садржи друге трагове еволуције од Homo erectus хоминида до анатомски модерних људи.[2]
Током задњег међуледеног периода, еритрејска обала Црвеног мора је била насељена раним анатомски модерним људима.[3] Сматра се да је ова област била на рути из Африке и да су је вероватно кориштили рани људи у процесу колонизације остатка Старог света.[4] Године 1999, тим Еритрејског истраживачког пројекта састављен од еритрејских, канадских, америчких, холандских и француских научника отркио је палеолитску локацију са каменим и опсидијанским алатима који потичу од пре више од 125.000 годна, у близини Залива Зула јужно од Масаве, дуж обале Црвеног мора. За ове алате се сматра да су их користили рани људи за убирање морских ресурса као што су шкољке и остриге.[5]
Према лингвистима, прве популације који су говориле афроазијске језике су приспеле током почетка неолитске ере из долине Нила,[6] или са Блиског истока.[7] Други научници предлажу да се афроазијска језичка породица развила овде у области Рога, и да су се ови језици одатле раширили.[8]
Рана историја уреди
Најранији становници Еритреје дошли су с подручја Нила пре око 6.000 година. Током следећег миленијума, Еритреја је доживела таласе миграција нилских народа, Етиопљана и семита у једноме од првих подручја на свету, где су се узгајали усеви и припитомљавале животиње. Већ у трећем миленијуму пре нове ере народ Еритреје био је укључен у трговину на Црвеном мору.
Краљевство Дамот или D'мт било је краљевство које се налазило на тлу данашње Еритреје и северне Етиопије од 8. века п. н. е. до 7. века п. н. е..[9] Како постоји свега неколико историјских записа о Краљевству Дамот, а и врло мало археолошких трагова (до сада) о Дамоту се врло мало зна. Чак није јасно ни да је ли Дамот као цивилизација завршио претопивши се у Краљевство Аксум,[10] или је био само једна од мањих држава од којих је настало Краљевство Аксум око почетка наше ере.[11]
Смештено у северној Етиопији и Еритреји, Краљевство Аксум било је дубоко везано уз трговину између Индије и Средоземља. Аксум је искористио промену римских поморских путева према Индији. Та промена догодила се негде око почетка наше ере. Старији пловни путеви ишли су до Персијског залива, јер се пловидба одвијала само уз обалу, тако су се користиле бројне успутне луке и на крају каравански путеви, којима се роба достављала до Леванта. Црвено море је у том времену било од секундарног значаја. Негде око 100. п. н. е. почела се користити нова поморска рута од Египта до Индије преко Црвеног мора, на њој су се могли користили монсунски ветрови да се преброди Арапско море и допре до јужне Индије. Негде око 100. године, обим промета по Црвеном мору се драматично повећао, јер је нарасла римска потражња за егзотичним робама. У 16. веку, Еритреја је припојена Османском царству.[12]
Колонизација уреди
Италија је поступно ширила превласт над територијом Еритреје припајајући луке Асаб 1882, Масаву и Беил 1885, Асмару и Керен 1889. године, покушавајући да продре дубље у Етиопију.[13][14][15] Италијанска Еритреја успостављена је 1. јануара 1890.[16][17] и трајаће до краја Другог светског рата,[18][19] када су власт преузеле британске снаге.[20]
Британска власт над Еритрејом, трајаће у раздобљу 1941—1952, када је Еритреја припојена Етиопији као аутономна покрајина.[21] Еритрејски рат за независност (1. 9. 1961. – 29. 7. 1991) био је сукоб између етиопске владе и еритрејских сепаратиста,[22] пре и током Етиопског грађанског рата. Рат је започео, када је еритрејска аутономија унутар Етиопије, где су већ биле смештене војне снаге, једнострано укинута. Рат је трајао 30 година све до 1991, када је Еритрејски народноослободилачки фронт (ЕПЛФ), победио етиопске снаге у Еритреји и преузео контролу над земљом.[23] У априлу 1993. на референдуму становници Еритреје гласали су готово једногласно у корист независности са 99.79%.[24][25][26] Формално међународно признање самосталне и суверене Еритреје догодило се касније исте године.
Осамостаљење уреди
Еритрејско-етиопијски рат био је оружани сукоб између Еритреје и Етиопија између 1998. и 2000. Разлог рата био је конфликт око границе између новопризнате државе Еритреје и Етиопије, и супротности из грађанског рата који је завршен 1991. Сукоб је прерастао у рововски рат. Обе стране постигле су договар о примирју. У децембру 2000. долази до потписивања мировног уговора у Алжиру. Претпоставља се да је у рату погинуло најмање 100.000 војника, 19.000 еритрејских војника и непознат број етиопских. Етиопија није никада објавила службени број погинулих. Осим тога Етиопија је окупирала четвртину Еритреје, уништила велики део еритрејске инфраструктуре, а око 500.000 Еритрејаца је остало без крова над главом.
Привреда Еритреје доживјело је значајан раст у последњих неколико година. У 2011. години, БДП је порастао за 8,7 посто, што је чини једним од најбрже растућих привреда на свету.
Види још уреди
Референце уреди
- ^ МцГраw-Хилл Енцyцлопедиа оф Сциенце анд Тецхнологy (9тх изд.). Тхе МцГраw Хилл Цомпаниес Инц. 2002. ИСБН 978-0-07-913665-7.
- ^ „Плеистоцене Парк”. 8. 9. 1999. Архивирано из оригинала 28. 09. 2006. г. Приступљено 2. 10. 2006.
- ^ Wалтер РЦ, Буффлер РТ, Бруггеманн ЈХ, et al. (2000). „Еарлy хуман оццупатион оф тхе Ред Сеа цоаст оф Еритреа дуринг тхе ласт интерглациал”. Натуре. 405 (6782): 65—9. Бибцоде:2000Натур.405...65W. ПМИД 10811218. С2ЦИД 4417823. дои:10.1038/35011048.
- ^ Wалтер, Роберт C.; Буффлер, РТ; Бруггеманн, ЈХ; Гуиллауме, MM; Берхе, СМ; Негасси, Б; Либсекал, Y; Цхенг, Х; et al. (4. 5. 2000). „Еарлy хуман оццупатион оф тхе Ред Сеа цоаст оф Еритреа дуринг тхе ластинтерглациал”. Натуре. 405 (6782): 65—69. Бибцоде:2000Натур.405...65W. ПМИД 10811218. С2ЦИД 4417823. дои:10.1038/35011048. Приступљено 2. 10. 2006.
- ^ „Оут оф Африца”. 10. 9. 1999. Архивирано из оригинала 28. 09. 2006. г. Приступљено 2. 10. 2006.
- ^ Заринс, Јурис (1990), "Еарлy Пасторал Номадисм анд тхе Сеттлемент оф Лоwер Месопотамиа", (Буллетин оф тхе Америцан Сцхоолс оф Ориентал Ресеарцх)
- ^ Диамонд, Јаред; Беллwоод, Петер (2003). „Фармерс анд Тхеир Лангуагес: Тхе Фирст Еxпансионс”. Сциенце. 300 (5619): 597—603. Бибцоде:2003Сци...300..597Д. ПМИД 12714734. С2ЦИД 13350469. дои:10.1126/сциенце.1078208.
- ^ Бленцх, Р. (2006). Арцхаеологy, Лангуаге, анд тхе Африцан Паст. Роwман Алтамира. стр. 143—144. ИСБН 978-0759104662.
- ^ Панкхурст, Рицхард К.П. (17 Јануарy 2003)„Лет'с Лоок Ацросс тхе Ред Сеа И”. Архивирано из оригинала 9. 1. 2006. г. Приступљено 1. 2. 2013., Аддис Трибуне
- ^ Давид Пхиллипсон: ревисед бy Мицхаел ДиБласи (1. 11. 2012). Неил Асхер Силберман, ур. Тхе Оxфорд Цомпанион то Арцхаеологy (Сецонд изд.). Оxфорд Университy Пресс. стр. 48. ИСБН 9780199735785.
- ^ Ухлиг, Сиегберт (ед.), Енцyцлопаедиа Аетхиопица: D-Ха. Wиесбаден: Харрассоwитз Верлаг, 2005. стр. 185.
- ^ Yоханнес, Окбазгхи (1991). А Паwн ин Wорлд Политицс: Еритреа. Университy оф Флорида Пресс. стр. 31. ИСБН 978-0-8130-1044-1.
- ^ Уллендорфф, Едwард. Тхе Етхиопианс: Ан Интродуцтион то Цоунтрy анд Пеопле 2нд ед., п. 90. Оxфорд Университy Пресс (Лондон)). Уллендорфф, Едwард (1965). Тхе Етхиопианс: Ан Интродуцтион то Цоунтрy анд Пеопле. Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 978-0-19-285061-4.
- ^ Цхисхолм, Хугх, ур. (1911). „Еритреа”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 9 (11 изд.). Цамбридге Университy Пресс. стр. 747.
- ^ Цхисхолм, Хугх, ур. (1911). „Егyпт: Сецтион III: Хисторy”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 9 (11 изд.). Цамбридге Университy Пресс. стр. 90–119.
- ^ „Арцхивед цопy”. Архивирано из оригинала 12. 10. 2013. г. Приступљено 6. 10. 2013.
- ^ "Еритреан Раилwаy Архивирано 2008-02-03 на сајту Wayback Machine" ат Ферровиа Еритреа. (језик: италијански)
- ^ Италиан индустриес ин цолониал Еритреа Архивирано 2009-04-29 на сајту Wayback Machine
- ^ Еритреа- Цонтенути Архивирано 2008-02-03 на сајту Wayback Machine
- ^ First reported by Sylvia Pankhurst in her book, Eritrea on the Eve (1947). See Michela Wrong, I didn't do it for you: How the World betrayed a small African nation (New York: HarperCollins, 2005), chapter 6 "The Feminist Fuzzy-wuzzy"
- ^ Habte Selassie, Bereket (1989). Eritrea and the United Nations. Red Sea Press. ISBN 978-0-932415-12-7.
- ^ Heiden, Linda (19. 6. 1979). „The Eritrean Struggle for Independence”. Monthly Review. 30 (2): 15.
- ^ „Proceedings of the Permanent Peoples' Tribunal of the International League for the Rights and Liberation of Peoples”. Session on Eritrea. Rome, Italy: Research and Information Centre on Eritrea. 1984.
- ^ „Eritrean Referendum, April 23-25, 1993: Final Report of the Canadian NGO Observation Delegation to Eritrea”. Ottawa: The Delegation. septembar 1993.
- ^ „Eritreans Vote in Doha” (Eritrean Referendum). Gulf Times [Qatar]. 24. 4. 1993.
- ^ Cadano, Edgar (24. 4. 1993). „Thousands of Eritreans in Saudi Arabia Exercise Franchise”. Saudi Gazette.
Literatura уреди
- Habte Selassie, Bereket (1989). Eritrea and the United Nations. Red Sea Press. ISBN 978-0-932415-12-7.
- Yohannes, Okbazghi (1991). A Pawn in World Politics: Eritrea. University of Florida Press. стр. 31. ISBN 978-0-8130-1044-1.
- David Phillipson: revised by Michael DiBlasi (1. 11. 2012). Neil Asher Silberman, ур. The Oxford Companion to Archaeology (Second изд.). Oxford University Press. стр. 48. ISBN 9780199735785.
- Blench, R. (2006). Archaeology, Language, and the African Past. Rowman Altamira. стр. 143—144. ISBN 978-0759104662.
- Peter R. Schmidt, Matthew C. Curtis and Zelalem Teka, The Archaeology of Ancient Eritrea. Asmara: Red Sea Press, Schmidt, Peter Ridgway; Hameso, Seyoum Y.; Curtis, Matthew C.; Hassen, Mohammed; Teka, Zelalem (2008). The Archaeology of Ancient Eritrea. Red Sea Press. стр. 469. ISBN 978-1-56902-284-9.
- Andebrhan Welde Giorgis (2014). Eritrea at a Crossroads: A Narrative of Triumph, Betrayal and Hope. Strategic Book Publishing. стр. 21. ISBN 978-1-62857-331-2.
- Leclant, Jean (1993). Sesto Congresso internazionale di egittologia: atti, Volume 2. International Association of Egyptologists. стр. 402.
- Cole, Sonia Mary (1964). The Prehistory of East. Weidenfeld & Nicolson. стр. 273.
- Marianne Bechaus-Gerst, Roger Blench, Kevin MacDonald (ed.) (2014). The Origins and Development of African Livestock: Archaeology, Genetics, Linguistics and Ethnography – "Linguistic evidence for the prehistory of livestock in Sudan" (2000). Routledge. стр. 453. ISBN 978-1135434168.
- Behrens, Peter (1986). Libya Antiqua: Report and Papers of the Symposium Organized by Unesco in Paris, 16 to 18 January 1984 – "Language and migrations of the early Saharan cattle herders: the formation of the Berber branch". Unesco. стр. 30. ISBN 978-9231023767.
- Beretekeab R. (2000); Eritrean making of a Nation 1890–1991, Uppsala University, Uppsala.
- Ghebrehiwot, Petros Kahsai (2006): "A study sample of the Eritrean art and material culture in the collections of the National Museum of Eritrea" Архивирано на сајту Wayback Machine (15. август 2017)
- Лусини, Гианфранцесцо, ур. (2010). Хисторy анд лангуаге оф тхе Тигре-спеакинг пеоплес : процеедингс оф тхе Интернатионал Wорксхоп, Наплес, Фебруарy 7-8, 2008. Университà дегли студи ди Наполи "L'Ориентале," Дипартименто ди студи е рицерцхе су Африца е паеси араб. ИСБН 978-8895044682.
- Маури, Арналдо (2004); Еритреа'с еарлy стагес ин монетарy анд банкинг девелопмент, Интернатионал Ревиеw оф Ецономицс, ИССН 1865-1704, Вол. 51, н. 4, пп. 547–569.
- Миран, Јонатхан (2007). „Поwер Wитхоут Пасхас: Тхе Анатомy оф На'иб Ау-тономy ин Оттоман Еритреа (17тх-19тх C.)”. Еритреан Студиес Ревиеw. 5: 33—88.
- Негасх Т. (1987); Италиан цолонисатион ин Еритреа: полициес, праxис анд импацт, Уппсала Университy, Уппсала.
- Wронг, Мицхела. I Дидн'т До Ит Фор Yоу : Хоw тхе Wорлд Усед анд Абусед а Смалл Африцан Натион. Харпер Перенниал. Wронг, Мицхела (2005). I Дидн'т до ит фор Yоу: Хоw тхе Wорлд Усед анд Абусед а Смалл Африцан Натион. Харпер Перенниал. ИСБН 978-0-00-715095-3.
