Ксенон који се природно јавља (54Xe) састоји се од седам стабилних изотопа и два врло дуго-живућа изотопа. Запажено је двоструко хватање електрона код 124Xe (полуживот 1,8 ± 0,5 (стат) ± 0,1 (сис) ×1022 година)[1]] и двоструко бета распадање у 136Xе (полуживот 2,165 ± 0,016 (стат) ± 0,095 (сис ) ×1021 година),[2] који спадају у најдуже мерене полуживоте свих нуклида. Очекивало се да ће изотопи 126Xe и 134Xe такође бити подвргнути двоструком бета распаду, [4] али то код ових изотопа никада није примећено, па се сматрају стабилним.[5][6] Ксенон има други највећи број стабилних изотопа. Само калај, са 10 стабилних изотопа, има више.[7] Поред ових стабилних облика, проучена су 32 вештачка нестабилна изотопа и различити изомери, најдужи век од којих има 127Xe, са полуживотом од 36,345 дана. Сви остали изотопи имају полуживот краћи од 12 дана, већина мање од 20 сати. Најкраће живећи изотоп, 108Xе,[8] има полуживот од 58 µs и најтежи је познати нуклид са једнаким бројем протона и неутрона. Од познатих изомера, најдуже живећи је 131мXе, са полуживотом од 11,934 дана. 129Xе је произведен бета распадом од 129I (полуживот: 16 милиона година); 131mXe, 133Xe, 133mXe, и 135Xe су неки од производа цепања 235U и 239Pu, па се користе као показатељи нуклеарних експлозија.

Главни изотопи ксенона
изо рас
РА полуживот (т1/2) ТР ПР
124 0.095% 1.8×1022 y[1] εε 124Те
125 сyн 16.9 х ε 125I
126 0.089% стабилан
127 сyн 36.345 д ε 127I
128 1.910% стабилан
129 26.401% стабилан
130 4.071% стабилан
131 21.232% стабилан
132 26.909% стабилан
133 сyн 5.247 д β 133Цс
134 10.436% стабилан
135 сyн 9.14 х β 135Цс
136 8.857% 2.165×1021 y[2] ββ 136Ба
Релативна атомска маса (Ар, станд.)

Референце

уреди
  1. ^ а б „Обсерватион оф тwо-неутрино доубле елецтрон цаптуре ин 124Xе wитх XЕНОН1Т”. Натуре. 568 (7753): 532—535. 2019. дои:10.1038/с41586-019-1124-4. 
  2. ^ а б Алберт, Ј. Б.; Аугер, M.; Аутy, D. Ј.; Барбеау, П. С.; Беауцхамп, Е.; Бецк, D.; Белов, V.; Бенитез-Медина, C.; Бонатт, Ј.; Бреиденбацх, M.; Бруннер, Т.; Буренков, А.; Цао, Г. Ф.; Цхамберс, C.; Цхавес, Ј.; Цлевеланд, Б.; Цоок, С.; Цраyцрафт, А.; Даниелс, Т.; Данилов, M.; Даугхертy, С. Ј.; Давис, C. Г.; Давис, Ј.; Девое, Р.; Делаqуис, С.; Доби, А.; Долголенко, А.; Долински, M. Ј.; Дунфорд, M.; et al. (2014). „Импровед меасуремент оф тхе 2νββ халф-лифе оф 136Xе wитх тхе ЕXО-200 детецтор”. Пхyсицал Ревиеw C. 89. Бибцоде:2014ПхРвЦ..89а5502А. арXив:1306.6106 . дои:10.1103/ПхyсРевЦ.89.015502. 
  3. ^ Меија, Ј.; et al. (2016). „Атомиц wеигхтс оф тхе елементс 2013 (ИУПАЦ Тецхницал Репорт)”. Пуре анд Апплиед Цхемистрy. 88 (3): 265—291. дои:10.1515/пац-2015-0305. 
  4. ^ Wанг, Менг; Ауди, Георгес; Кондев, Филип Г.; Хуанг, Wен Јиан; Наими, Сарах; Xу, Xинг (2017), „Тхе АМЕ2016 атомиц масс евалуатион (II). Таблес, грапхс, анд референцес” (ПДФ), Цхинесе Пхyсицс C, 41 (3): 030003—1—030003—442, дои:10.1088/1674-1137/41/3/030003 
  5. ^ Статус оф ββ-децаy ин Xенон, Роланд Лüсцхер, аццессед онлине Септембер 17, 2007. Архивирано септембар 27, 2007 на сајту Wayback Machine
  6. ^ Баррос, Н.; Тхурн, Ј.; Зубер, К. (2014). „Доубле бета децаy сеарцхес оф 134Xе, 126Xе, анд 124Xе wитх ларге сцале Xе детецторс”. Јоурнал оф Пхyсицс Г. 41 (11): 115105—1—115105—12. арXив:1409.8308 . дои:10.1088/0954-3899/41/11/115105. 
  7. ^ Рајам, Ј. Б. (1960). Атомиц Пхyсицс (7тх изд.). Делхи: С. Цханд анд Цо. ИСБН 978-81-219-1809-1. 
  8. ^ Ауранен, К.; et al. (2018). „Супераллоwед α децаy то доублy магиц 100Сн” (ПДФ). Пхyсицал Ревиеw Леттерс. 121 (18): 182501. дои:10.1103/ПхyсРевЛетт.121.182501. 

Литература

уреди