Израелска насеља
Израелска насеља на окупираним подручјима (хебрејски התנחלות), позната једноставно и као Израелска насеља су јеврејске цивилне насеобине и заједнице изграђене на земљи које је Израел освојио од Јордана, Египта и Сирије током Шестодневног рата 1967. Таква насеља данас постоје на Западној Обали, источном Јерусалиму и Голанској висоравни. Насеља на Западној Обали и источном Јерусалиму су изграђена на подручју предложене будуће палестинске државе. Општа скупштина Уједињених нација предложила је 1947. резолуцијом 181 поделу британског мандата Палестине на две државе, Израел и арапску Палестину[1], али то није одмах спроведено пошто је Западну Обалу анектирао Јордан, а Појас Газе је контролисао Египат, затим је цело подручје 1967. заузео Израел. Тек 1988. је проглашена држава Палестина, коју су признали и Јордан и Египат. Насеља су постојала и на Синају и Гази[2] све док их Израел није евакуисао.
Међународна заједница сматра ту политику насељавања окупираних подручја незаконитом. Израелска насеља у источном Јерусалиму и Голану, подручја која је Израел и службено анектирао, се такође сматрају незаконитима. Уједињене нације су у неколико наврата навели како је израелска изградња јеврејских насеља на палестинским подручјима кршење четврте Женевске конвенције. Међународни суд правде (МСП) такође назива насеља изван Израела незаконитим, а ниједна страна влада не подржава такву израелску политику.
Израел оспорава позицију међународне заједнице и правне документе према којима су таква насеља ван његових граница незаконита, наводећи да се насеља граде на земљишту нејасног правног статуса. Израелски судови су често пресуђивали да јеврејска насеља на приватном палестинском власништву морају да се уклоне, али су такве одлуке ретко спроведене у стварности.
Од 1990-их, број јеврејских досељеника на палестинској територији на Западној Обали се утростручио, те се тиме и променио удео етничког састава тог подручја, које има 2,5 милиона Палестинаца.
Израелска политика према тим насељима је променљива каткад их је јавно промовисала а каткад уклањала силом. Последње насеље на Западној Обали израелска влада одобрила је 1999. Наставак и контрола ширења насеља од стране Израела Палестинци често наводе као једну од главних препрека постизања мировног споразума ради решавања Блискоисточног сукоба али и треће стране, попут УН-а[3], Русије, Британије, ЕУ-а, и САД-а.[4]
Референце уреди
- ^ „Палестиниан просперитy 'хамперед'” (на језику: енглески). 5. 7. 2012. Приступљено 23. 11. 2019.
- ^ „Wхат неxт фор Газа анд Wест Банк?” (на језику: енглески). 30. 8. 2005. Приступљено 23. 11. 2019.
- ^ Мозговаyа, Натасха; Реутерс; Пресс, Тхе Ассоциатед (26. 4. 2012). „Палестинианс Цалл он УН то Стоп Исраели Сеттлемент Легализатион”. Хааретз (на језику: енглески). Приступљено 23. 11. 2019.
- ^ Израелска насеља (на језику: српскохрватски), 1. 11. 2015, Приступљено 23. 11. 2019
Литература уреди
- Бисхара, Марwан (2003). Палестине/Исраел: Пеаце ор Апартхеид: Оццупатион, Террорисм анд тхе Футуре. Зед Боокс. ISBN 9781842772737.
- Герсхом Горенберг (2007). Тхе Аццидентал Емпире: Исраел анд тхе Биртх оф тхе Сеттлементс, 1967–1977. Мацмиллан, Хенрy Холт анд Цомпанy. ISBN 9781466800540.
- Урадник, Катхлеен Анн (2011). Баттлегроунд: Говернмент анд Политицс, Опсег 1. АБЦ-ЦЛИО. ISBN 9780313343131.