Википедија

Јелена Лозанић

sekretarka Srpskog ženskog narodnog saveza

Јелена Лозанић Фротингхам (Београд, 12. март 1885 — 6. фебруар 1972) била је секретар Српског женског народног савеза, велики борац за права жена, болничарка у Балканском рату, члан Кола српских сестара и представница Црвеног крста Краљевине Србије за време Првог светског рата у Америци.[1][2]

Јелена Лозанић Фротингхам
Датум рођења(1885-03-12)12. март 1885.
Место рођењаБеоград, Краљевина Србија
Датум смрти6. фебруар 1972.(1972-02-06) (86 год.)
Место смртиФранцуска, Француска
СупружникЏон Фротингхам
ДецаАна
ОдликовањаОрден Белог орла
Орден Светог Саве

Живот и каријера

уреди
 
Српска делегација на источном излазу Беле куће, 1917. На фотографији су: др Сима Лозанић, посланик Љуба Михајловић, Јелена Лозанић, др Миленко Веснић, пуковник Михаило Ненадовић, др Михајло Пупин, генерал Михаило Рашић и капетан Милан Јовичић

Родила се у породици Лозанић, од оца Симе и мајке Станке, рођена Пачић, пореклом из породице Вучић-Перишић, великих хуманитарац. Њен отац Сима Лозанић (1847–1935) био је хемичар, професор Велике школе, први ректор Београдског универзитета, члан Српског ученог друштва и Српске краљевске академије и њен председник, министар пољопривреде и иностраних дела, посланик Краљевине Србије у Лондону, члан Српске војне мисије. У таквој породици Јелена Лозанић је брзо одрасла у не само знатижељну, виспрену и интелигентну особу, већ и у истрајну, племениту и храбру жену, која ће те своје способности исказати 1910. године као секретар Српског женског народног савеза и на конгресу Међународног савета жена у Копенхагену, где се борила за права жена.

Након што је избио Балкански рат, Јелена се придружује Колу српских сестара као болничарка. Неговала је рањенике у санаторијуму „Врачар”, и сате проводила бринући о ратној сирочади.

По избијању Првог светског рата, њено доброчинитељство се наставља и она као представница Црвеног крста Краљевине Србије одлази 1915. године у Америку, где је од 1915. до 1920. године сакупљала помоћ за отаџбину.[3] Њен муж је постао један од највећих добротвора према Србима. Пружио је милионску помоћ, а Јелена је широм Америке вршила најживљу и најплеменитију пропаганду. Делфа Иванић је у Ријеци примила послану помо из Америке. У Чачку је Јелениним настојањима основан дом ра затну сирочад, који је издраван од тих прилога и те помоћи, као и сам Црвени крст.[4]

Јелена је то схватила као животну мисију, што је и забележила у дневнику који је водила, а који је 1970. године објавило Удружење носилаца албанске споменице. Била су то заправо њена писма, писана сестри Ани и родитељима у Србији, у којима је описивала живот који је, а да није могла да претпостави, почела да води на другом континенту.[5]

Када је између Јелене и Џон Фротингхам планула љубав, она је ту љубав 1921. године озваничили пред олтаром руске цркве у Њујорку, а круна љубави била је девојчица Ана. Породица Лозанић-Фротингам је до 1935. године живела на југу Француске, одакле ја све време помагала деци у Србији.[6]

Када су, у истој години, умрли Јеленин отац и муж, она се са ћерком Аном преселила у Америку.

По избијању Другог светског рата Јелена је активно учествовала у оснивању Одбора америчких пријатеља Југославије, претече Уједињеног југословенског фонда за помоћ.

До краја свог живота била је предана својој хуманитарној мисији. Преминула је 6. фебруара 1972. године у Француској.

Одликовања

уреди

Извори

уреди
  1. ^ „Јелена Лозанић“, у Попов, Чедомир, ур., Српски биографски речник, књ. 5, Нови Сад: Матица српска, 2011, 614–615.
  2. ^ Лозанић-Фротингхам, Јелена, Добротворна мисија за Србију у I светском рату. Писма из Америке и Канаде 1915–1920. године. Београд: Удружење носилаца Албанске споменице, 1970, 307–311
  3. ^ Предраг Протић, Јелена Лозанић-Фротингхам: Добротворна мисија за Србију у Првом светском рату, Историјски гласник бр. 1 и 2, 1970.
  4. ^ Милановић, Јасмина (2012). ДЕЛФА ИВАНИЋ, УСПОМЕНЕ. Београд: ИНСТИТУТ ЗА САВРЕМЕНУ ИСТОРИЈУ. стр. 303. ИСБН 978-86-7403-172-8. 
  5. ^ Гордана Бекчић Пјешчић, Шта је у ствари родољубље, Објављено у Република 498/99, 2011.
  6. ^ Риста M. Симоновић: „Друштвена историја Врања од краја 19. до краја 20. века“, монографија; издавачи: Историјски архив „31. јануар“ Врање, Град Врање, 2014

Литература

уреди

.

Спољашње везе

уреди

  Медији везани за чланак Јелена Лозанић на Викимедијиној остави

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Jelena_Lozanić&oldid=27674397”