Михаило Рашић

Михаило Рашић (Алексинац, 13. јун 1858Београд, 17. фебруар 1932) био је српски и југословенски генерал. Министар војни Краљевине Србије у Првом светском рату. По окончању рата у Краљевини Југославији наставио службу као министар војске и морнарице.

Михаило Рашић
Mihailo Rašić.jpg
Дивизијски генерал Михаило Рашић
Датум рођења(1858-06-13)13. јун 1858.
Место рођењаАлексинац
Кнежевина Србија
Датум смрти17. фебруар 1932.(1932-02-17) (73 год.)
Место смртиБеоград
Краљевина Југославија
ВојскаКраљевина Србија
Краљевина Југославија
Године службе18741911.
19121921.
ЧинДивизијски генерал
ЈединицаКомбинована дивизија
Битке/ратовиПрви српско-турски рат
Други српско-турски рат
Српско-бугарски рат
Први балкански рат
Други балкански рат
Први светски рат
ОдликовањаОрден Карађорђеве звезде
Орден белог орла са мачевима
Орден Таковског крста

БиографијаУреди

Рођен је 13. јуна 1858. године у Алексинцу, од оца Петра судског чиновника и мајке Катарине. Пореклом из околине Приштине.[1] Основну школу и два разреда гимназије завршио је у Алексинцу. Почетком трећег разреда прешао у Београд и до шестог разереда гимназије становао код своје тетке Стане. У војску је ступио као питомац 11. класе Артиљеријске школе (8. у рангу), 20. септембра 1874.[2] Каплар је постао 6. септембра 1875, поднаредник 4. маја 1876. а наредник 1. јуна 1876. године. Школовање је завршио септембра 1880, као осми у рангу, испред будућих војвода Степе Степановића и Живојина Мишића, колегама са исте класе.[3][4]

Оженио се Лепосавом, кћерком Глише Исајловића, телеграфисте и управника поште. Имао је синове Светозара, Бранивоја и Драгољуба, те кћерке Катарину, Ружицу и Јелену (умрла као дете).[5] Син Светозар (р. 1885) био је правник, шеф кабинета др. Воје Маринковића и дипломата. Кћерке Катарина, Ружица и Јелена биле су удате за генерала Драгомира Ж. Стојановића, апотекара Симу Протића и индустријалца Владимира Ђорђевића. Унук академик Димитрије Ђорђевић био је професор историје на Универзитету Калифорније, Санта Барбара од 1970. до 1991. године.[6][7][8]

Официрско напредовањеУреди

Почетком првог српско-турског рата он као и његове колеге-питомци наредници Артиљеријске школе су мобилисани. Током тог рата унапређен је у чин пешадијског потпоручника 10. децембра 1876. године. Поручник је постао три године по окончању Артиљеријске школе 20. августа 1883. У чин Капетана 2. класе је унапређен 22. фебруара 1887, капетан 1. класе је постао 1. јануара 1891, мајор 22. фебруара 1893, потпуковник 22. фебруара 1897, пуковник 6. априла 1901, генерал 20. октобра 1912. и дивизијски генерал 21. октобра 1923.[4][8]

Активна службаУреди

По избијању ратних сукоба, као питомац одређен је за ордонанса Штаба Шумадијске артиљеријске бригаде Народне вјске. Са том јединицом учествовао је у ратном сукобу. Од 10. децембра 1876, када је унапређен у чин артиљеријског потпоручника, одређен је за водног официра пољске артиљерије у истој бригади. У ратним догађајима 1877, од 28. децембра вршио је дужност ађутанта у 1. шумадијском артиљеријском пуку. На тој дужности остао је до 12. априла 1878, када је за кратко, до 1. маја, као официр у штабу исте бригаде, одређен на послове крокирања новоослобођеног Врањског округа. Од 1. маја до 20. августа 1878. откомандован је у Штаб 1. дивизије Шумадијског кора. После тога враћен је, као водни официр, у Шумадијску артиљеријску бригаду. На тој дужности остао је до 1. децембра 1878, када је враћен на наставак школовања прекинутог 1876. године. По завршеном школовању, 1. септембра 1880, поново је враћен за водног официра у исту јединицу.[4][8]

По повратку из Немачке, фебруара 1883, одређен је на службу у Лафетницу Војнотехничког завода. Од априла 1884. био је ађутант Управе војног завода. Новим распоредом, марта 1885, одређен је за водног официра Тимочког артиљеријског пука. У ратном сукобу са бугарском прекомандован је најпре у Штаб нишавске војске, а потом у Оперативно одељење Штаба Врховне команде. Од 1. марта 1886. до априла 1887. године био је на ћелу новоформиране јединице - Телеграфског одреда. Од 16. априла 1887. постављен је за ордонанс-официра краља Милана Обреновића. Ту дужност обављао је до 21. фебруара 1889, када је унапређен за ађутанта принца Александра и вршиоца дужности личног ађутанта краља Милана. Уз ове дужности, од октобра 1890. до септембра 1892, био је и на месту командира 1. батерије Дунавског артиљеријског пука. Од септембра 1892. био је вршилац дужности команданта артиљеријске Подофицирске школе и члан Артиљеријског комитета, од новембра 1892.[4][8]

На дужности краљевог ађутанта остао је до августа 1893, када је постављен за маршала краљевског двора. Маршал двора био је скоро седам година, до фебруара 1900, када је разрешен ове дужности и постављен за команданта Моравског артиљеријског пука. Од априла 1902. до 1905. био је командант Шумдаијске дивизијске области. У скоро истом периоду, од јуна 1903. до августа 1906. био је и на дужности инспектора артиљерије при Министарству, а до јануара 1907. и комесар за пограничне спорове према Турској. После дужег, службеног боравка у Француској, фебруара 1911. године је по сопственој жељи пензионисан.[4][8]

Ратне и послење годинеУреди

У рату 1912, као резервни официр, ратним распоредом постављен је за команданта Дунавске дивизије 2. позива. Одлуком од 20. октобра 1912. враћен је из пензије у активну службу и произведен је у чин генерала. Том дивизијом командовао је у ратовима 1912. и 1913. године. По завршетку ратова, 1. септембра 1913. године постављен је за управитеља Војне акдемије, а истовремено, и за председника Војнодисциплинског суда. На тим дужности остао је до објаве рата Аустроугарске - Србији, када је постављен за команданта Комбиноване дивизије 1. позива. Том дивизијом командовао је до доласка српске војске на Крф, јануара 1916. На Крфу је био одређен за команданта Тимочке војске. За делегата Врховне команде српске војске при Врховној команди француске војске одређен је 27. фебруара 1916. године.[4]

У јуну 1917, због организационих промена у француској војсци, постављен је на нову дужност - шеф Српске војне мисије у Француској. На тој функцији био је и представник српске војске код осталих савезника. У другој половини 1917, као члан државне мисије отишао је у САД, са задатком да агитује и прикупља добровољце. На тој дужности налази се до фебруара 1918, када се вратио у Француску, на дужност шефа Војне мисије. Реконструкцијом владе Николе Пашића, постављен је за министра војног, 24. јуна 1918. Овај ресор задржао је и у новом кабинету Николе Пашића, од 3. новембра 1918. У новообразованом кабинету Стојана Протића, од 7. децембра 1918, поново је био на челу истог ресора и на тој дужности остаје до 30. марта 1919, када је поднео оставку. Од 30. марта 1919. године стављен је на располагање. 20. септембра 1920. године, именован је председником Управе Ремонтског фонда. По својој молби, поново је пензионисан 7. новембра 1921. године. Преведен у резерву 21. октобра 1923. године.[8]

Преминуо је у својој породичној кући 17. фебруара 1932. године. Сахрањен је на Новом гробљу.[3]

ОдликовањаУреди

Домаћа одликовањаУреди

Одликовања Дивизијског генерала Михаила Рашића [a]
       
       
       
       
       

Инострана одликовањаУреди

  • Орден Франца Јосифа 3. реда, Аустроугарска
  • Орден Гвоздене круне 3. реда, Аустроугарска
  • Орден Светог Михаила и Светог Ђорђа 3. реда, Енглеска[9]
  • Орден Светог Спаситеља 3. реда, Грчка
  • Орден Италијанске круне 3. реда, Италија
  • Орден Лава и Сунца 1. реда, Персија
  • Орден Светог Станислава 2. реда, Русија
  • Орден Светог Ђорђа 3. реда, Русија
  • Орден Османлије 1. реда, Турска
  • Орден Меџедије 1. реда, Турска
  • Орден Данила I 1. реда, Црна Гора
  • Орден Легије части 2, 3, 4, и 5. реда, Француска
  • Медаља за грађанске заслуге, Бугарска

НапоменеУреди

  1. ^ Споменице и медаље нису укључене.

РеференцеУреди

  1. ^ Српска Краљевска академија, "Насеља Српских Земаља" књига 30. (Др. Станоје М. Мијатовић: "Белица").
  2. ^ Опачић 2008, стр. 405.
  3. 3,0 3,1 „Јуче је умро генерал Михаило Рашић - Сахрана ће бити данас у 2 сата”. Политика. 18. 2. 1932. Приступљено 11. 8. 2013. 
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 4,5 Милићевић & Поповић 2003, стр. 207-212.
  5. ^ Милић Милићевић; Љубодраг Поповић (2003). Генерали Војске Кнежевнине и Краљевине Србије. Војноиздавачки завод. стр. 207—212. ISBN 978-86-335-0142-2. 
  6. ^ „Димитрије ЂОРЂЕVIЋ”. Архивирано из оригинала на датум 4. 3. 2016. Приступљено 11. 8. 2013. 
  7. ^ Serb Expat Group Honors UCSB Historian Dimitrije Djordjevic
  8. 8,0 8,1 8,2 8,3 8,4 8,5 Бјелајац 2004, стр. 263.
  9. ^ Acović, Dragomir (2012). Slava i čast: Odlikovanja među Srbima, Srbi među odlikovanjima. Belgrade: Službeni Glasnik. стр. 567. 

ЛитератураУреди

  • Милићевић, Милић; Поповић, Љубодраг (2003). Генерали Војске Кнежевнине и Краљевине Србије. Војноиздавачки завод. ISBN 978-86-335-0142-2.  Пронађени су сувишни параметри: |author= и |last= (помоћ)
  • Опачић, Петар (2008). Војвода Живојин Мишић (2. изд.). Београд: БеоСинг. ISBN 978-86-87187-00-9. 
  • Бјелајац, Миле (2004). Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918—1941. Београд: Институт за новију историју Србије. ISBN 978-86-7005-039-6. 

Спољашње везеУреди


Претходник:
Стојан Протић
заступник
Министар војни Краљевине Србије
Краљевине СХС
(од 1. децембра 1918)

1918.
Наследник:
наставио службовање у новонасталој држави
Претходник:
први министар војни Краљевине СХС
Министар војске и морнарице
Краљевине СХС

19181919.
Наследник:
генерал
Стеван Хаџић