Википедија

Јени Линд

Јохана Марија „Јени” Линд (6. октобар 1820 — 2. новембер 1887) била је шведска оперска певачица, често називана „Шведским славујем”. Као једна од најцењенијих певачица 19. века, она је глумила у сопранским улогама у операма у Шведској и широм Европе, а започела је и изузетно популарну концертну турнеју по Сједињеним Државама почетком 1850. Била је члан Краљевске шведске музичке академије од 1840. године.

Јени Линд
Сопрано Јеннy Линд бy Едуард Магнус, 1862
Сопран Јени Линд, рад сликара Едуарда Магнуса, 1862
Пуно имеЈохана Марија „Јени” Линд
Име по рођењуЈоханна Мариа "Јеннy" Линд
Датум рођења(1820-10-06)6. октобар 1820.
Место рођењаСтокхолм
 Шведска
Датум смрти2. новембар 1887.(1887-11-02) (67 год.)
Место смртиМалверн
 Енглеска
ПребивалиштеШведска, Енглеска
Држављанствошведско
Занимањекласична певачица

Линд је постала позната након свог наступа у Чаробном стрелцу у Шведској 1838. године. У року од неколико година, претрпела је оштећења гласа, али је њен учитељ певања Мануел Гарциа успео да спасе њен глас. Током 1840-их она је била веома тражена у оперским улогама широм Шведске и северне Европе, и била је уско повезана са Феликсом Менделсоном. Након две успешне сезоне у Лондону, најавила је повлачење из опере у својој 29. години.

Године 1850, Линд је отишла у Америку на позив шоумена П. Т. Барнума. Извела је 93 велика концерта у његовом аранжману, а потом наставила са турнејама под сопственом управом. На тим концертима је зарадила више од 350.000 долара, донирајући приход добротворним установама, углавном чинећи донације за бесплатне школе у Шведској. Са својим новим мужем Отом Голдшмитом вратила се у Европу 1852. године, где је имала троје деце и одржавала повремене концерте током наредне две деценије, настанивши се у Енглеској 1855. године. Од 1882, неколико година је била професка певања на Краљевском музичком колеџу у Лондону.

Живот и каријера уреди

Детињство и младост уреди

 
Линд као Амина у Ла соннамбула
 
Линдина дагеротипија, 1850

Рођена у Клари у централном Стокхолму у Шведској, Линд је била нелегитимна ћерка Никласа Јонас Линда (1798–1858), књиговође, и Ане-Марије Фелборг (1793–1856), учитељице.[1] Линдина се мајка развела од свог првог мужа због прељубе, али је одбила да поновно склапи брак, све до након његове смрти 1834. Линдини родитељи су се венчали када је имала 14 година.[1]

Линдина мајка је водила дневну школу за девојчице у својој кући. Када је Линд имала 9 година, њено певање је чула кучна помоћница госпођице Лундберг, главне плесачице Краљевске шведске опере.[1] Слушкиња, задивљена Линдиним изванредним гласом, вратила се следећег дана са Лундберговом, која јој је приредила аудицију и помогла јој да се упише у глумачку школу Краљевског драмског позоришта, где је студирала код Карла Магнуса Краелиуса, мајстора певања у позоришту.[2]

Линд је почела да пева на позорници када је имала 10 година. Имала је гласну кризу у узрасту од 12 година и морала је да престане да пева неко време, али се опоравила.[2] Њена прва сјајна улога била је Агата у Веберовом Чаробном стрелцу 1838. године у Краљевској шведској опери.[1] Са 20 година била је чланица Краљевске шведске музичке академије и дворска певачица краља Шведске и Норвешке. Глас јој је постао озбиљно оштећен због прекомерне употребе и необразоване технике певања, али каријеру јој је спасио учитељ певања Мануел Гарција са којим је студирала у Паризу од 1841. до 1843. године. Он је инсистирао на томе да три месеца уопште не пева, како би дозволила својим гласним жицама да се опораве, пре него што је почео да је подучава здравој и безбедној вокалној техници.[1][2]

Након што је Линд била са Гарсијом годину дана, композитор Ђакомо Мајербир, рани и верни обожавалац њеног талента, организовао јој је аудицију у Опери у Паризу, али је одбијена. Биограф Френсис Роџерс закључује да је Линд снажно негодовала због одбијања: када је постала међународна звезда, увек је одбијала позиве да пева у Париској опери.[3][4] Линд се вратила у Краљевску шведску оперу, увелико напредовала као певачица под Гарсијиним тренингом. Обишла је Данску, где ју је Ханс Кристијан Андерсен упознао и заљубио се у њу 1843. године. Иако су њих двоје постали добри пријатељи, она му није узвратила романтична осећања. Верује се да је инспирисала три његове бајке: „Испод стуба“, „Анђео“ и „Славуј“.[5] Написао је: „Ниједна књига или личност није имала већи утицај на мене, као песника, од Јени Линд. За мене је она отворила светилиште уметности.”[5] Биограф Карол Розен верује да ју је, након што је Линд одбила Андерсена као удварача, он приказао као Снежну краљицу са леденим срцем.[1]

Немачки и британски успех уреди

У децембру 1844, под утицајем Мејербира, Линд је била ангажована да пева насловну улогу у Белинијевој опери Норма у Берлину.[3] То је довело до више ангажмана у оперским кућама широм Немачке и Аустрије, али је њен успех у Берлину био такав да је тамо наставила четири месеца пре него што је отишла у друге градове.[2] Међу њеним раним обожаваоцима били су Роберт Шуман, Хектор Берлиоз и, што је за њу најважније, Феликс Менделсон.[6] Игназ Мошелес је написао: „Јенни Линд ме је прилично очарала... њена песма са две концертантне флауте је можда најневероватнији подвиг у начину бравурозног певања који се може чути“.[3] Та нумера, из Мејербирове Еин Фелдлагер ин Сцхлесиен (Логор Шлеске, 1844, улога написана за Линд, мада је она није премијерно извела) постала је једна од песама које се највише повезују са Линдовом, и она је била позвана да је пева где год је наступала на концерту.[1] Њен оперски репертоар обухватао је насловне улоге у Луциа ди Ламмермоор, Мариа ди Рохан, Норма, Ла соннамбула и Ла вестале, као и Сузану у Тхе Марриаге оф Фигаро, Адину у L'елисир д'аморе и Алис у Роберт ле диабле. Отприлике у то време постала је позната као „шведски славуј”". У децембру 1845, дан након свог дебија у Лајпцишком Гевандхаусу под диригентском палицом Менделсона, певала је без хонорара за добротворни концерт у корист Оркестарског фонда удовица. Њена приврженост и великодушност добротворним циљевима остали су кључни аспект њене каријере и увелико су повећали њену међународну популарност чак и међу немузичком јавношћу.[1]

У Краљевској шведској опери Линд је била пријатељица тенора Јулијуса Гинтера. Заједно су певали у опери и на концертној сцени, и постали су романтично повезани 1844. Њихови пословни распореди су их раздвојили, међутим, пошто је Гинтер остао у Стокхолму, а затим постао Гарсијин ученик у Паризу 1846–1847. Након поновног окупљања у Шведској, према Линдовим Мемоарима из 1891. године, они су се верили да би се венчали у пролеће 1848, непосредно пре него што се Линд вратила у Енглеску. Међутим, њих двоје су раскинули веридбу у октобру исте године.[7]

Краљица Викторија је присуствовала сваком од Линдиних шеснаест дебитантских наступа у Лондону.[8] У јулу 1847, Линд је глумила у светској премијери Вердијеве опере I маснадиери у Позоришту Њеног Величанства, под диригентском палицом композитора.[9] Током своје две године на оперској сцени у Лондону, Линд се појавила у већини стандардног оперског репертоара.[3] Почетком 1849. године, још увек у својим двадесетим, Линд је најавила да се трајно повлачи из опере. Њено последње оперско извођење било је 10. маја 1849. у Роберт ле диабле; Краљица Викторија и други чланови краљевске породице су били присутни.[10] Линдин биограф Френсис Роџерс написао је: „О разлозима њеног превременог пензионисања се много расправљало скоро један век, али су и данас ствар мистерије. Многа могућа објашњења су изнета, али ниједно од њих није потврђено”.[3]

Референце уреди

  1. ^ а б в г д ђ е ж Росен, Царол (2004). "Линд (марриед наме Линд-Голдсцхмидт), Јеннy (Јоханна Мариа)", Росен, Цароле (2004). дои:10.1093/реф:однб/16671.  Недостаје или је празан параметар |титле= (помоћ) ин Оxфорд Дицтионарy оф Натионал Биограпхy (потребна претплата)
  2. ^ а б в г Мдлле. Јеннy Линд, Тхе Иллустратед Лондон Неwс, 24 Април 1847, п. 272
  3. ^ а б в г д Рогерс, Францис. "Јеннy Линд", Тхе Мусицал Qуартерлy, Вол. 32, Но. 3 (Јулy 1946), пп. 437–448 (потребна претплата)
  4. ^ "Јеннy Линд'с Прогресс ин Америца", Тхе Обсервер, 6 Оцтобер 1850, п. 3
  5. ^ а б Хетсцх, Густав анд Тхеодоре Бакер. "Ханс Цхристиан Андерсен'с Интерест ин Мусиц", Тхе Мусицал Qуартерлy, Вол. 16, Но. 3 (Јулy 1930), пп. 322–329 (потребна претплата)
  6. ^ Нелсон, Ларс П. "Јеннy Линд", Wхат Хас Сwеден Доне фор тхе Унитед Статес? (1903), п. 21
  7. ^ Холланд, Хенрy Сцотт; Wиллиам Роцкстро; Wиллиам Смyтх; Отто Голдсцхмидт, Мемоир оф Мадаме Јеннy Линд-Голдсцхмидт хер еарлy арт-лифе анд драматиц цареер 1820–1851, Волуме 1, пп. 204 анд 338–40
  8. ^ „Десцриптион оф а портраит оф Јеннy Линд ас "Мариа" ин тхе Роyал Цоллецтион”. Приступљено 14. 1. 2021. 
  9. ^ "Хер Мајестy'с Тхеатре", Тхе Тимес, 23 Јулy 1847, п. 5
  10. ^ "Хер Мајестy'с Тхеатре", Тхе Тимес, 11 Маy 1849, п. 8

Литература уреди

Спољашње везе уреди

 
Јени Линд на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Jeni_Lind&oldid=27676684”