Роберт Шуман
Роберт Шуман (нем. Robert Schumann; Цвикау, 8. јун 1810 — Бон, 29. јул 1856) је био немачки композитор романтизма.
Роберт Шуман | |
|---|---|
 Роберт Шуман 1839. године | |
| Датум рођења | 8. јун 1810. |
| Место рођења | Цвикау |
| Датум смрти | 29. јул 1856. (46 год.) |
| Место смрти | Бон |
Биографија
уредиЦењен музички критичар и оснивач часописа Neue Zeitschrift für Musik, данас је сматран представником музикалног романтизма. Компоновао је између осталог клавирску музику, песме и црквену музику. 1843. године Феликс Менделсон га ангажује за наставника клавира и композиције на новооснованом конзерваторијуму у Лајпцигу. Од 1850. до 1853. Шуман делује као градски музички директор у Диселдорфу. Од великих личности, посебно је утицао на Брамса.
Када се вратио у Лајпциг, оженио се Кларом Вик, кћерком свог учитеља, која је била изванредна пијанисткиња. Она је помогла Шуману да преболи ударац који му је нанела парализа руке, коју је задобио приликом експеримента померања прстењака на десној руци.
У својим последњим годинама живота патио је од психичке болести. 1854. године покушао је себи одузети живот скочивши у Рајну, али је спасен. Умро је 1856. године и сахрањен је у Бону.
Рани живот
уреди
Шуман је рођен у Цвикауу, у Краљевини Саксонији (данас Централна Немачка), као пето и последње дете Јохане Кристијане (рођене Шнабел) и Августа Шумана.[1] Шуман је почео да компонује пре седме године, али је његово дечаштво протекло у култивацији књижевности колико и музике — несумњиво под утицајем његовог оца, продавца књига, издавача и романописца.[2]
Са седам година, Шуман је почео да учи општу музику и клавир код Јохана Готфрида Кунца, наставника у средњој школи у Цвикау. Дечак је одмах развио љубав према музици и радио је на сопственим композицијама, без помоћи Кунца. Иако је често занемаривао принципе музичке композиције, стварао је дела која су вредна дивљења за његове године. Додатак Universal Journal of Music из 1850. укључивао је Шуманову биографску скицу у којој се наводи: „Речено је да је Шуман, као дете, поседовао редак укус и таленат за приказивање осећања и карактеристичних особина у мелодији, могао је да скицира различите диспозиције његових интимних пријатеља одређеним фигурама и одломцима на клавиру тако тачно и комично да су сви праснули у гласан смех сличности портрета.“[3]
Са 14 година, Шуман је написао есеј о естетици музике и такође је допринео издању књиге, коју је уредио његов отац, под насловом Портрети славних људи. Још у школи у Цвикауу читао је дела немачких песника-филозофа Шилера и Гетеа, као и Бајрона и грчких трагичара. Његова најмоћнија и најтрајнија књижевна инспирација био је Жан Пол, немачки писац чији се утицај види у Шумановим младалачким романима Јунске вечери, завршеним 1826, и Селена.
Шуманово интересовање за музику је било подстакнуто присуством наступу Игназа Мошелеса који је свирао у Карлсбаду, а касније је развио интересовање за дела Бетовена, Шуберта и Менделсона. Његов отац, који је подстицао његове музичке тежње, умро је 1826. када је Шуман имао 16 година. Након тога, ни мајка ни старатељ га нису охрабривали да настави музичку каријеру. Године 1828, Шуман је напустио средњу школу, а након путовања током којег је у Минхену упознао песника Хајнриха Хајнеа, под притиском породице одлази да студира право на Универзитету у Лајпцигу. Али у Лајпцигу, Шуман се уместо тога фокусирао на импровизацију, композицију песама и писање романа. Такође је почео озбиљно да учи клавир код Фридриха Вика, познатог професора клавира. Године 1829. наставља студије права у Хајделбергу, где постаје доживотни члан корпуса Саксо-Борусија Хајделберг.
1830–1834
уреди
Током ускршњег доба 1830. чуо је италијанског виолинисту, виолисту, гитаристу и композитора Николо Паганинија како свира у Франкфурту. У јулу је писао својој мајци: „Цео мој живот је био борба између поезије и прозе, или то назовимо музика и право“. Уз њену дозволу, до Божића се вратио у Лајпциг, и са 20 година, узимао је часове клавира код свог старог мајстора Фридриха Вика, који га је уверавао да ће бити успешан концертни пијаниста након неколико година учења код њега.[4] Током студија код Вика, неке приче тврде да је Шуман трајно повредио прст на десној руци. Вик је тврдио да је Шуман оштетио свој прст коришћењем механичког уређаја који је задржавао један прст док је вежбао друге — што је требало да ојача најслабије прсте.[5] Клара Шуман је дискредитовала причу, рекавши да инвалидитет није последица механичког уређаја, а сам Роберт Шуман је то описао као „болест целе руке”. Неки тврде да, пошто се чинило да је инвалидитет био хроничан и да је захватио руку, а не само прст, није вероватно да је узрокован уређајем за јачање прста.[6] Године 2012. неуролози су расправљали о Шумановим симптомима на конференцији под називом „Музичари са дистонијом“.[7]
Шуман је напустио идеју о концертној каријери и уместо тога се посветио композицији. У том циљу започео је студије музичке теорије код Хајнриха Дорна, шест година старијег немачког композитора и, у то време, диригента Лајпцишке опере.
Папилони
уредиШуманова фузија књижевних идеја са музичким – познатим као програмска музика – можда се први пут обликовала у Папилонима, оп. 2 (Лептири), музички приказ догађаја у Жан Половом роману Flegeljahre. У писму из Лајпцига из априла 1832. Шуман поручује својој браћи: „Прочитајте што пре последњу сцену у Flegeljahre Жан Пола, јер су Папилони замишљени као музички приказ тог маскенбала.” Ова инспирација је донекле наговештена у његовој првој писаној критици — есеју из 1831. о Фредерик Шопеновим варијацијама на тему из Моцартовог Дон Ђованија, објављеног у Allgemeine musikalische Zeitung. У њему Шуман ствара имагинарне ликове који расправљају о Шопеновом делу: Флорестан (отелотворење Шуманове страствене, гласне стране) и Еузебије (његова сањива, интроспективна страна) — пандани Вулта и Волта у Flegeljahre. Они позивају трећег, мајстера Рароа, за мишљење. Раро може представљати или самог композитора, Викову ћерку Клару, или комбинацију то двоје (Клара + Роберт).
У зиму 1832. године, са 22 године, Шуман је посетио рођаке у Цвикауу и Шнебергу, где је извео први став своје Симфоније у г-молу (без броја опуса, познат као „Цвикауер“). У Цвикауу је музика изведена на концерту Кларе Вик, која је тада имала само 13 година. Клара је овом приликом одсвирала бравурозне Варијације Анрија Херца, композитора кога је Шуман већ исмевао као филистејца.[8] Шуманова мајка је рекла Клари: „Мораш се једног дана удати за мог Роберта.“[9] Симфонија у г-молу није објављена за време Шумановог живота, али је свирана и снимана у новије време.
Инструменти
уредиЈедан од најпознатијих инструмената на којем је свирао Роберт Шуман био је клавир Конрада Графа, поклон од Графа поводом Робертовог и Клариног брака 1839. године.[10] Овај инструмент је стајао у Шумановој радионици у Диселдорфу, а касније га је Клара Шуман поклонила Јоханесу Брамсу. Након промене неколико локација, примило га је Друштво пријатеља музике у Бечу и може се видети у Музеју историје уметности у Бечу.[11]
Медијски портрети
уреди- Сањање (1944) је UFA филм у којем глуме Матијас Виман као Шуман, Хилде Крал као Клара Вик, Улрих Хаупт као Јоханес Брамс и Емил Локамп као Франц Лист.
- Песма љубави (1947) је филм MGM-а у којем глуме Пол Хенрајд као Шуман, Катарин Хепберн као Клара Вик, Роберт Вокер као Јоханес Брамс и Хенри Данијел као Франц Лист.[12]
- Чежња је биографски роман америчког аутора Ј.Д. Ландиса из 2000. године.[13]
Референце
уреди- ^ Ostwald 1985, стр. 11
- ^ Schumann 1982
- ^ Eric Himy, pianist, Recording Homage to Schumann, CD Notes, (Centaur, 2006), CEN 2858
- ^ Perrey 2007, стр. 11
- ^ Jensen 2001
- ^ Sams, Eric (децембар 1971). „Schumann's hand injury”. The Musical Times. 112 (1546): 1156—1159. JSTOR 954772. doi:10.2307/954772.
- ^ Oestreich, James R. (2012-03-13). „A Disorder That Stops the Music”. The New York Times.
- ^ Robert Schumann, musical Journal
- ^ Litzmann 1913
- ^ Litzmann. „Clara Schumann-Johannes Brahms: Briefe, 1853-96”. The Musical Times. 68 (1016): 899. ISSN 0027-4666. JSTOR 916520. doi:10.2307/916520.
- ^ Brahms and His World (Revised изд.). Princeton University Press. 2009. стр. 78. ISBN 978-0-691-14344-6. JSTOR j.ctt7rxmx.
- ^ Song of Love на сајту AFI Catalog of Feature Films (језик: енглески)
- ^ Clee, Nicholas (26. 3. 2005). „Review: Longing by JD Landis” — преко www.theguardian.com.
Литература
уреди- Abraham, Gerald E.H. (1988). Robert Schumann: German composer. Encyclopædia Britannica. Приступљено 27. 9. 2020.
- Chernaik, Judith (2018). Schumann: The Faces and the Masks. Knopf Doubleday Publishing Group. ISBN 978-0-451-49447-4.
- Daverio, John (1997). Robert Schumann, Herald of a "New Poetic Age". Oxford University Press. ISBN 978-0-19-802521-4.
- Fuller-Maitland, John Alexander (1884). Schumann. London: S. Low, Marston and Company.
- „Robert Schumann”. In L. Root, Deane. Grove Music Online. Oxford Music Online. Oxford University Press. Приступљено 13. 4. 2020. The beginning of this article is freely accessible at this Grove Music Online link.
- Jensen, Eric Frederick (2001). Schumann. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-534606-0. Приступљено 2. 4. 2015.
- Latham, Alison (2011). The Oxford companion to music. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-957903-7.
- Litzmann, Berthold (1913). Clara Schumann, an Artist's Life, based on material found in diaries and letters. London, Leipzig: MacMillan, Breitkopf and Härtel.
- Ostwald, Peter (1985). Schumann, The Inner Voices of a Musical Genius
. Northeastern University Press. ISBN 978-1-55553-014-3. - Perrey, Beate, ур. (2007). The Cambridge Companion to Schumann. Cambridge Companions to Music. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-78950-9.
- Rice-See, Lynn (2008). The Piano Teaching of Walter Hautzig, with 613 Examples from Beethoven, Schubert, Schumann, and Chopin. Edwin Mellen Press. ISBN 978-0-7734-4981-7.
- Wasielewski, Wilhelm Joseph von (1858). Robert Schumann. Dresden.
- Tunbridge, Laura (2007). Schumann's Late Style. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-87168-6.
- Worthen, John (2007). Robert Schumann: Life and Death of a Musician . Yale University Press. ISBN 978-0-300-11160-6. The author argues that the composer was mentally normal all his life, until the sudden onset of insanity near the end resulting from tertiary syphilis
- Steinberg, Reinhard (2015). „Robert Schumann in the psychiatric hospital at Endenich”. Progress in Brain Research. 216: 233—275. ISBN 9780444633996. PMID 25684293. doi:10.1016/bs.pbr.2014.11.009.
- Steinberg, R. (новембар 2017). „Robert Schumann in der Heil- und Pflegeanstalt Endenich bei Bonn” [Robert Schumann in the psychiatric hospital in Endenich near Bonn]. Der Nervenarzt. 88 (11): 1298—1313. PMID 27456194. S2CID 6414248. doi:10.1007/s00115-016-0173-2.
- Bodsch, Ingrid. „Schumann network” (на језику: енглески и немачки). Stadtmuseum, Bonn; Federal Government Commissioner for Culture and Media. Приступљено 28. 9. 2020.
- Schumann, Robert (1965). Pleasants, Henry, ур. Schumann on Music: A Selection from the Writings. Courier Corporation. ISBN 978-0-486-14309-5.
- Schumann, Robert (1982). Wolff, Konrad, ур. On Music and Musicians. Translated by Paul Rosenfeld. University of California Press. ISBN 978-0-520-04685-6.
Спољашње везе
уреди
- Биографија Роберта Шумана (језик: енглески)
- Комплетан списак радова (језик: енглески)
- Мистерија Шуман („Политика“, 17. јул 2010)
- Musical Rules at Home and in Life – text by Robert Schumann
- „Schumann material”. BBC Radio 3 archives.
- Sächsische Akademie der Wissenschaften zu Leipzig – edition of letters written by Robert and Clara Schumann
- The city of Robert Schumann
- Роберт Шуман на сајту Internet Archive (језик: енглески) (texts)
- Robert Schumann (бесплатне песме за субјекат) на сајту IMSLP (језик: енглески)
- Роберт Шуман на сајту Internet Archive (језик: енглески) (audio and video)
- Роберт Шуман на сајту LibriVox (језик: енглески)
