Јован Симић Бобовац

Јован Симић Бобовац (Бобова, 1775 — Бобова, 26. јул 1832) је био српски кнез, војсковођа и политичар, учесник у првом и другом српском устанку.

Јован Симић Бобовац
Портрет кнеза Јована Симића од Бобове
Пуно име	Јован Симић Бобовац
Датум рођења	(1775{{month}}{{{даy}}})1775.
Место рођења	Бобова Османско царство
Датум смрти	26. јул 1832.(1832-07-26) (56/57 год.)
Место смрти	Бобова Кнежевина Србија

Биографија и порекло

Рођен је 1775. г., у селу Бобови, у "засеоку Симића". Братство Симића се доселило у ваљевску Подгорину, негде почетком 18. века из Полимља (Стефаније Симић). На путу према Угарској, са осталим избеглицама из старе Херцеговине и Црне Горе, зауставили су се у ваљевској Подгорини, у подножју планине Медведник (вероватно јер су непроходна беспућа Подгорине пружала одличну сигурност од Турака). Брдо под којим се и дан данас налази заселак Симића, назива се "Симића вис".

Бобовчеве функције и дужности

Познато је да је био буљукбаша (војни заповедник) код чувеног обор-кнеза испод Медведника, Илије Бирчанина. Након сече кнежева, за новог обор-кнеза постављен је Милић Кедић, такође из суседног села Суводање, као и Бирчанин.

Јован Симић Бобовац је остао буљукбаша и код новог кнеза, да би после његове погибије 1809. године, био именован за кнеза подгорске кнежине у устаничкој Србији. По њему, кнежевина се звала 'Бобовчева кнежина',.

Међу првим судијама ослобођене Србије

6-ог октобра 1823. г. (Акт бр. 1932) кнез Милош именује Јована Симића Бобовца за Председника Народног суда у Крагујевцу, а потом председника Београдског народног суда (након кнеза Милосава Здравковића) на којој функцији остаје све до 1828. г., када је ради спречавања упада босанских Турака у Мачву и након тога у Подрињу постављен за команданта српске војске на Дрини.

Бобовац и исељавање турског становништва из Подриња по основу Хатишерифа од 1830

Након ослобођења Србије које је 1830. г, крунисано првим Хатишерифом, акценат на насељавању Подриња српским живљем постаје приоритет Кнезу Милошу. Али, услед све бројнијих и жешћих сукоба муслиманског становништва са досељеницима из динарских крајева, посебно из црногорског Грахова,, Милош Велики упућује кнеза Бобовца из Београда у Азбуковицу како би у сарадњи са Јевремом Обреновићем и Петром Васићем надзирао и убрзавао пресељење муслимана који нису прихватили одредбе хатишерифа а у којима је недвосмислено наређено обавезно исељавање Турака из Србије, изузев оних, који су били регистровани на подручјима гарнизонских места. Овој одлуци Порте, су се посебно одупирали Турци у соколским селима поред Дрине и око Соко града. Јован Симић је са горе поменутим главешинама започео своју мисију крајем фебруара 1830. г. Већ у априлу се сукобио са Турцима које је Хусеин-паша из Београда "бурунтијом", (турски: "заповед", "писмено", "указ" и сл.) позвао да се сви редом врате на своја бивша имања и наставе да их обрађују као пре исељавања. До августа т.г., Турци су се масовно враћали у соколску нахију да би се до јануара 1831. г. практично сви вратили. Бобовац се током тог периода више пута сукобио са Турцима који су о томе писали кнезу Милошу 9/21. марта 1831. г. претећи да "неће(мо) изићи док не буде лешева". I поред комплексне ситуације на терену, Бобовац ће успети да спроведе Милошев задатак у дело током 1831. г. али по цену озбиљног сукоба са појединим турским главешинама који ће по свему судећи имати трагичне последице по њега и његов живот неколико месеци касније.

Крај живота

Иако је кнез Бобовац, по казивањима његових савременика био изразито "велики пријатељ Кнезу Милошу" пред крај живота је подржавао уставобранитеље у њиховој жељи да ограниче Милошев апсолутизам. По свему судећи, Бобовац пада у немилост код великог књаза. Но, та чињеница није ни до данас разјаснила тачан узрок његове изненадне смрти која је наступила 14/26. јула 1832. г. Наиме, након напада из заседе од стране, до данас неидентификоване групе људи, а који су врло вероватно могли бити и Турци из соколске нахије жељни освете услед Бобовчеве улоге у њиховом пресељењу у Босну, Бобовац умире од последица рањавања, и то, у педесет седмој години живота.

Сахрањен је уз Каменичку цркву, чији је био ктитор, у суседном селу Каменица 15/27. јула 1832. г..

У селима испод Медведника и дан данас постоји прича о цркви коју је саградио кнез Јован Симић Бобовац, али коју су Турци запалили по слому устанка, након што је народ отишао у збег у планину. Помиње се и у Мемоарима проте Матеје Ненадовића а сачуване су и његове преписке са кнезом Милошем Обреновићем, у Архиву Србије

Данас у засеоку Симића у селу Бобова постоји 5 домаћинстава. Потомци кнеза Јована Симића Бобовца махом су насељени у Бобови (породица Радисав Симић), Ваљеву и Београду (породице Десанка Максимовић и Василије M.Симић).

Види још

• Конак кнеза Јована Симића-Бобовца у Ваљеву

Библиографија

• Миличевић, Милан Ђ. "Поменик знаменитих Срба", стр. 37 и 38 (1887) и "Кнежевина Србија", I, Београд (1876), стр. 525;
• Министарство Финансија Краљевине Србије, "Установе и Финансије обновљене Србије до 1842", Том 2, стр. 402, 408, 562, 582-589, (1899);
• Стојанчевић, Владимир "Историја српског народа", V, СКЗ, Београд (1981), стр. 24 и 49;
• Јевтић, Милан M. "Подриње у српској револуцији", Годишњак Историјског Архива VIII, Шабац, (1970), стр. 330;
• Перовић, Радослав "Први српски устанак: Акта и писма на српском језику", Београд, Народна књига (1977), стр. 162;
• Архив Србије, Београд, Фонд: "Кнежева канцеларија", (1831), бр. 329-330;
• Група аутора ин "Азбуковица, земља, људи и живот", Самоуправна интересна заједница културе општине, Љубовија, (1985), стр. 119 и 383.

Спољашње везе

• Конак кнеза Јовице Симића Бобовца, Ваљево