Клатрин је протеин који има централну улогу у формирању везикула. Барбара Пеарс је прва изоловала и именовала клатрин 1975.[1] Он формира структуру трискелионског облика која се састоји од три клатринска тешка ланца и три лака ланца. Кад се ове структуре сложе настаје полихедрална решетка која окружује везикулу. Покривајући протеини попут клатрина се користе за формирање малих везикула којима се молекули могу безбедно траспортовати између ћелија. Ендоцитоза и егзоцитоза везикула омогућава ћелијама да размењују нутријенте, да уносе сигналне рецепторе, да посредују имунски респонс након тестирања екстрацелуларног света, и уклањају ћелијски остатке након запаљења ткива. Повремено овај механизам такође служи као начин уклањања патогена или токсина.
Клатрински омотач са једним трискелионом (обојеним у плаво)
. ПМИД 1063406. дои:10.1073/пнас.73.4.1255.
