Википедија

Комуникациони сателит

Комуникациони сателит или телекомуникациони сателит је вештачки Земљин сателит намењени првенствено преносу информација (телекомуникација). Савремени телекомуникациони сателити су по правилу активни, то јест примају аналогне или дигиталне сигнале с базне постаје на Земљи, појачавају их и одашиљу према одређеном подручју на Земљи. Омогућују више од 100 фреквенцијских канала с предајном снагом већом од 100 W. Енергију добијају из сунчаних батерија, а пројектовани су за век трајања од 15 година. Сателити у геостационарној орбити ГЕО (акроним од енг. Geostationary Earth Orbit) на висини 35 780 километара изнад екватора и с временом опхода 24 сата врте се (ротирају) истом брзином као и Земља па се, гледајући са Земље, налазе увек на истом месту. Један сателит може да покрије 2/5 површине Земље, те се са три сателита може покрити готово цела земаљска кугла. Сателити у ниској Земљиној орбити ЛЕО (акроним од енгл. Low Earth Orbit) на висинама до 1 500 км и с временом опхода до неколико сати покривају само мали део Земљине површине. Како би се осигурало да на било којем делу Земље у сваком тренутку постоји барем један видљиви сателит, потребно је 50-ак вештачких сателита за покривање целе Земље. Сателити у елиптичним Муња-орбитама (названим према породици совјетских комуникационих сателита) с периодом обиласка Земље од 12 сати те апогејом изнад северне хемисфере, изнад које проводе већи део трајања свог орбитирања, прикладни су за покривање северних подручја, на пример Русије. Нискоорбитални сателити имају најкраћи преносни пут сигнала па су кашњења и гушења сигнала мања него код сателита у геостационарној орбити.

Телекомуникациони сателит АЕХФ (енг. Advanced Extremely High Frequency).
Први активни телекомуникациони сателит био је Телстар.

Сателити фиксних служби одржавају везу између великих примопредајних антенских система постављених на Земљи (земаљске постаје), а користе се на пример за пренос података унутар фиксне телефонске мреже при прекоморским комуникацијама, у чему преузимају улогу подморског оптичког кабла.[1] Сателити мобилне телефоније испрва су се примењивали само за посредовање у комуникацији с бродовима и ваздухопловима, а у новије доба развијају се и комерцијалне мреже сателитске телефоније.[2] Такве мреже омогућују кориснику да уз помоћ минијатурне земаљске постаје оствари везу директно са сателитом, што је посебно корисно у удаљеним подручјима која нису покривена сигналом конвенционалне мобилне телефоније. Данашње мреже засноване су на геостационарним сателитима (сателити Inmarsat или Thuraya), или на нискоорбиталним сателитима (Iridium или Globalstar), који покривају целу Земљину површину, а омогућују успоставу везе уређајем посве налик обичном мобилном телефону. Делове радиоспектра те локације за сателите у геостационарним орбитама појединим корисницима додељује Светска административна радиоконференција. За фиксне сателитске службе користе се фреквенцијски појасеви С (од 1,55 до 5,20 GHz), X (од 5,20 до 10,90 GHz), К (од 10,90 до 36,00 GHz) и Q (од 36,00 до 46,00 GHz), који се деле на потпојасеве и канале.

Први активни телекомуникациони сателит био је Телстар.[3]

Историја

уреди

Концепт геостатионарних комуникацијских сателита први је предложио Артур Кларк, заједно са Вахидом К. Санадијем надовезујући се на рад Константина Циолковског. У октобру 1945 Кларк је објавио чланак са насловом „Ванземаљски релеји” у британском магазину Бежични свет.[4] У том чланку је описао принципе који стоје иза имплементације вештачких сателита у геостационарним орбитама у сврху преноса радио сигнала. Стога се, Артхр Кларк често наводи као изумитељ комуникационих сателита и термин Кларков појас се користи као опис орбите.[5]

Децинијама касније пројекат под именом Комуникациони Месечев релеј је био телекомуникациони пројекат који је спровела морнаца Сједињених Држава.[6] Његов циљ је био да се развије сигурна и поуздана метода бежичне комуникације коришћењем Месеца као пасивног рефлектора и природног комуникацијског сателита.

Први вештачки Земљин сателит био је Спутник 1,[7][8] који је орбиту поставио Совјетски Савез дана 4. октобра 1957. Он је био опремљен са радио-трансмитером који је радио на две фреквенције: 20.005 и 40.002  МХз. Спутник 1 је лансиран као један од главних корака у истраживању свемира и развоја ракета.[9][10] Међутим, он није био постављен у орбиту с циљем слања података са са једне тачке на Земљи на другу.

Први сателит за прослеђивање комуникације био је Пионир 1, који је требао да буде лунарна сонда.[11][12] Иако је свемирска летелица успела да пређе само на пола пута до Месеца, летела је довољно високо да се испроба доказ концепта релејне телеметрије широм света, прво од Кејп Канаверала до Манчестера, Енглеска; затим од Хаваја до Кејп Канаверала; и коначно око света од Хаваја до Манчестера.[13]

Први наменски изграђени сателит за релејне комуникације био Пројекат SCORE агенције НАСА из 1958. године,[14][15] који је користио магнетофон за чување и прослеђивање гласовних порука. Он је послужио за слање божићне честитке свету од председника САД-а Двајта Ајзенхауера.[16] Куријер 1Б, који је израдила компанија Филко, лансиран је 1960, и био је први активни репетиторски сателит на свету.

Референце

уреди
  1. ^ Лабрадор, Виргил (19. 2. 2015). „сателлите цоммуницатион”. Британница.цом. Приступљено 10. 2. 2016. 
  2. ^ „Сателлитес - Цоммуницатион Сателлитес”. Сателлитес.спацесим.орг. Архивирано из оригинала 12. 07. 2018. г. Приступљено 10. 2. 2016. 
  3. ^ Телекомуникациони сателити, [1] "Хрватска енциклопедија", Лексикографски завод Мирослав Крлежа, www.енциклопедија.хр, 2018.
  4. ^ Еxтратеррестриал Релаyс
  5. ^ „Артхур C. Цларке, инвентор оф сателлите, висионарy ин тецхнологy, деад ат 90”. Енгадгет.цом. 18. 3. 2008. Приступљено 10. 2. 2016. 
  6. ^ Ван Кеурен, Давид К. (1997). Моон ин Тхеир Еyес: Моон Цоммуницатион Релаy ат тхе Навал Ресеарцх Лабораторy, 1951-1962. Ин Бутрица, Андреw Ј. (Ед.), Беyонд тхе Ионоспхере: Фифтy Yеарс оф Сателлите Цоммуницатион (НАСА СП-4217), пп. 9–18. [2]
  7. ^ Дидлаке,, Ралпх Х. КК5ПМ; Олег П. Одинетс, РА3ДНЦ (28. 9. 2007). „Спутник анд Аматеур Радио”. Америцан Радио Релаy Леагуе. Архивирано из оригинала 11. 10. 2007. г. Приступљено 26. 3. 2008. 
  8. ^ Wаде, Марк. „Спутник 1”. Енцyцлопедиа Астронаутица. Архивирано из оригинала 27. 12. 2016. г. Приступљено 8. 1. 2017. 
  9. ^ МцДоугалл, Wалтер А. (зима 2010). „Схоотинг Тхе Моон”. Америцан Херитаге. 59 (4). Приступљено 3. 1. 2019. 
  10. ^ Сwенсон, ет ал, п. 71.
  11. ^ „Пионеер 1 - НССДЦ ИД: 1958-007А”. НАСА НССДЦ. Архивирано из оригинала 6. 3. 2013. г. Приступљено 11. 3. 2019. 
  12. ^ „1958 НАСА/УСАФ Спаце Пробе (АБЛЕ-1) Финал Репорт: Волуме 2. Паyлоад анд Еxпериментс” (ПДФ). Спаце Тецхнологy Лабораториес. 18. 2. 1959. Приступљено 17. 2. 2009. 
  13. ^ Марцус, Гидеон. „"Пионееринг Спаце II"” (ПДФ). 
  14. ^ „СЦОРЕ (Сигнал Цоммуницатионс бy Орбитинг Релаy Еqуипмент)”. ГлобалСецуритy.орг. 20. 9. 2006. Приступљено 16. 12. 2010. 
  15. ^ „НАСА - НССДЦА - Спацецрафт - Трајецторy Детаилс”. нссдц.гсфц.наса.гов. Архивирано из оригинала 17. 4. 2009. г. Приступљено 1. 5. 2018. 
  16. ^ Мартин, Доналд; Андерсон, Паул; Бартамиан, Луцy (16. 3. 2007). „Цоммуницатионс Сателлитес” (5тх изд.). АИАА. ИСБН 978-1884989193. 

Литература

уреди

Spoljašnje veze

уреди
 
Komunikacioni satelit на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Komunikacioni_satelit&oldid=28401969”