Концерт за виолину и оркестар (Бетовен)

Концерт за виолину и оркестар, D - Дур, опус 61, Лудвига ван Бетовена

Опште карактеристике

Године 1806, настало је једно дело које је концертантну музику практично увело из класицизма у епоху велике романтике. То је Концерт за виолину и оркестар, D-Дур, опус 61. Лудвига Ван Бетовена.

Допринос овог дела за музичку историју и литературу, немерљив је. Најпре, Концерт је огромних димензија: три његова класична става, проширена су тематски и садржајно и дају делу укупно трајање 45 минута. I сва три става краси дотле неостварена мелодијска лепота, обликована у класичну формалну структуру (Концерт је права музичка Мона Лиза), што је морало послужити као узор виолинским концертима које су кроз цео XIX век писали Менделсон-Бартхолдy, Брамс, Чајковски, Сибелијус... све до Албана Берга и српског композитора Божидара Трудића, који је по тој шеми у свом Виолинском Концерту уткао српске народне и обредне теме.

Форма и анализа дела

Први став Концерта је колосални Аллегро ма нон троппо, где се најпре у подужем уводу излаже основни тематски материјал у оркестру, а солиста га затим преузима и разрађује, све до монументалне каденце и скоковитог, праштавог завршетка. Карактеристичан је сам почетак става: доносе га четири удара тимпана на тону д, који представља тонику Концерта. То је једна посве нова појава у концертантној музици.

Други став је Ларгхетто, необичне, речима неописиве тонске лепоте. Уводе га пригушене виолине у оркестру, у једном свечаном руху. Солиста даље преузима тонско вођење и са оркестром ефектно разрађује тематски материјал, све до каденце и драматичних фанфара, које са поновном и кратком солистичком каденцом директно доводе до трећег, финалног става. То је радосни, разиграни Рондо-Аллегро, где у веселом, живахном покрету, наизменично причају солиста и оркестар. Након солистичке каденце, у коди, стиче се утисак да дело замире. Међутим, окончава га једна силовита провала снаге свих извођача.

Извођачи

Фриц Крајслер, виолина и Берлински Државни Оперски Оркестар, диригент: Лео Блех

Давид Ојстрах, виолина и Берлинска Филхармонија, диригент: Херберт Фон Карајан

Исак Штерн, виолина и Израелска Филхармонија, диригент: Зубин Мехта

Лиана Исакадзе, виолина и Руски Државни Академски Симфонијски Оркестар, диригент: Александар Лазарев

Јован Колунџија, виолина и Симфонијски Оркестар Радио Телевизије Београд, диригент: Младен Јагушт

Јован Колунџија, виолина и Симфонијски Оркестар Московске Филхармоније, диригент: Дмитриј Китајенко

Салаторе Акардо, солиста и диригент, са Римским Филхармонијским Оркестром

Стефан Миленковић, виолина и Симфонијски Оркестар из Санкт Петерсбурга, диригент: Роман Леонтијев.