Лептир бомба

Овде ће бити описане 2 врсте касетних лептир бомби, прва је СД-2 Немачке производње, као и њена верна копија М83 Америчке производње. Тако да може у једном чланку да се види у чему су разлике ове две бомбице.

СД 2 (Буттерфлy) ^[1] у преводу лептир бомба, је Немачке производње тешке 2 кг. То је тип авио касетне подмуниције коју су користили Немачки авиони током Другог светског рата. Име је добила по томе што је спољна шкољка метална, танког цилиндричног облика и када се активира на површини има изглед великог лептира ^[2]. Дизајн је био врло карактеристичан и лако препознатљив. СД 2 бомбе су паковане у контејнере који садрже 6 до 108 бомбица. Називи контејнера који носи ову подмуницију су: АБ 23 СД 2 и АБ 250-3. Ово је једна од првих касетних бомби са експлозивним пуњењем која је икада коришћена у некој борби и показало се да представља веома ефикасно оружје. Контејнери који су носили бомбе СД 2 добили су надимак (Девил'с Еггс), што би у слободном преводу значило Ђаволова јаја.

М83 ^[3] је касетна бомбица или подмуниција касетног контејнера М28^[4] и М29^[5], Америчке производње направљена још 1943. године, а то је верна копија Немачке касетне бомбе СД-2 (Буттерфлy Бомб). Са спољне стране изгледа потпуно исто као и Немачка бомба, али мала разлика је у начину дејства упаљача. Пре ове касетне 1942. године, направљена је касетна М28, а то је опет верна копија Немачке касетне бомбе СД-1, која је била тешка 4,5 кг, а М29 или њена верна копија СД-2 ^[1] је била тешка око 2 кг. Да би се разумело контејнери М28 и М29, носе бомбицу типа М83, само је разлика у килограмима бомбице. Контејнер за касетне М28 је био тежак око 100 кг, а контејнер М29 је био тежак око 230 кг. Приликом многих тестирања ових бомби долазило је до многих грешака, отказа па чак и губитака авиона, због лошег решења при самом одбацивању касетних бомби са авиона. Неке сличне проблеме су имали и Немци са својим бомбама, нарочито је то било изражено у почетном стадијуму инвазије на Совјетски Савез, када су у првом нападу од 30 авиона изгубили 15, значи тачно половину своје ударне групе. Треба напоменути, да ни један од тих авиона није оборен, већ су пали искључиво због неких недостатака и неких грешака при испуштању касетне бомбе. Опис ове М83 је апсолутно исти као и код Немачке копије СД-2, једина је разлика у дејству упаљача, где ће касније бите детаљније објашњено.

Једно разјашњење: пошто у многим часописима да кажем нестручним часописима пише да је М82 копија немачке касетне бомбе СД-1, а да је М83 копија од СД-2, што је и истина за ову задњу М83 бомбицу. Бомбица М82 јесте стварно касетна бомба смештена у контејнер М27 који носи до 6 касетних бомби овог типе. Можда се мало меша због сличног контејнера М27 који је тежак близу 240 кг., приближно као и М29, са тиме што овај М27 контејнер носи само 6 касетних тешких од по 40 кг. Такође и ова бомба има упаљач са успоривачем времена који активира бомбице 5 до 92 секунде након испуштања из авиона. А минимална висина је 305 метара (1.000 стопа) како би се упаљачи бомбица активирали. Да коначно разјаснимо и поред неких благих сличности ова бомбица никако није копија немачких бомби, нити личи на лептир бомбу.

Опис касетне бомбе СД 2 уреди

Дизајн СД 2 касетне авио-бомбице је био врло карактеристичан и лако препознатљив. Бомбица је цилиндричног облика димензија 9 цм је дужина, и 7,6 цм је пречник. Бомбица је тежине 2 килограма, експлозивно пуњење је ливени ТНТ тежине око 225 грама. Челични кабл дугачак је 121 мм и причвршћен је преко вретена на алуминијски осигурач, убачен је у џеп са осигурачима на страни бомбе. Спољна шкољка би била са шаркама отворена као два полуцилиндра када би била испуштена. Крила на крају су закочена под углом према протоку ваздуха, а док бомба пада вретено се окреће супротно од кретања казаљке на сату. Након што се вретено окренуло отприлике 10 пута (делимично се одмотавајући од бомбе), унутар осигурача је испуштао чеп, који је у потпуности наоружао СД 2 бомбу. Крила и вретено за наоружавање остали су причвршћени за бомбу након што се осигурач наоружао, док се бомба спуштала према земљи. Лептир бомба има експлозивно пуњење које се састоји од 225 грама ливеног Фуллпулвер - Аматол експлозива, у корелацији 60/40%. При експлозији СД 2, густина фрагментације била је 1 фрагмент по м² у радијусу од 8 метара од експлозије бомбе на земљи. Тело СД 2 је имало око 250 фрагмената масе преко 1 грама и још већег броја лакших фрагмената. Фрагменти су углавном били смртоносни за било кога у кругу од 10 метара (33 фт) и могли су да нанесу озбиљне повреде. Тело лептир бомбе (СД 2) је обично обојена жутом бојом (нешто као пустињска камуфлажа), као и тамно зеленом, сивом или црном бојом. Ако је бомба обојена сивом бојом, на телу може имати жуту траку од 3/4 инча, и може имати 3 црвене пруге од 4 инча под правим углом до жутих пруга на крилима. Поред дате комбинације боја, крила могу бити и сиво обојена ^[6].

Лептир бомбе^[7] имају три осигурача који су направљени од алуминијума и смештени су трансверзално на обиму тела. Бомба је опремљена упаљачима З (41) а то је ударни или распрскавајући (аирбурст), L.ЗтЗ (67) је темпирни 5-30 минута и L.ЗтЗ (70) је против померања. Принцип дејства: Након отварања контејнера крилца бомбице се отварају и ротирају армирајућу осовину чиме армирају упаљач.

З (41) упаљач- има спољашњи преклопник са две врсте поставке. Поставка "Зеит" (време) детонираће бомбу у ваздуху, отприлике за 5 секунди након наоружавања. Поставка „АЗ“ (удар) активира детонацију када бомба падне на земљу. Упаљач је активиран ако су на дну вретена за активирање видљива 4 навоја. Овај упаљач је веома осетљив на померање ако је прекидач за селектор постављен на "Зеит" а бомба до тада није експлодирала. Специфично подешавање прекидача било ког типа 41 упаљача је јасно видљиво са његове спољне стране.

L.ЗтЗ (67) упаљач– има кашњење у сату почетка рада ове бомбице. Време детонације може се подесити између 5 и 30 минута након наоружавања у ваздуху. Овај упаљач такође поседује спољашњи преклопни прекидач за ударну детонацију. Специфично подешавање прекидача било ког типа 67 осигурача је јасно видљиво са његове спољне стране.

L.ЗтЗ (70) упаљач- уређај против руковања бомбицом (тј. Замка за померање) покренуће детонацију ако се бомба помери након удара о тло. Осигурач је активиран ако су на дну вретена за активирање видљива 3 навоја.

Лептир бомбе у контејнеру, могле би да садрже мешавину различитих упаљача којим би се што више отежало уништавање ових касетних бомбица. Поред тога, када је монтиран један тип упаљача са две радне функције (нпр. Тип 41), тако да бомбице у контејнеру могу имати једно или два подешавања упаљача. Такође су постојале верзије упаљача као што су 41А, 41Б, 70Б1, 70Б2, итд. Ове варијанте неби посебно обрађивао, веома је мала разлика а делују идентично као и претходне.

Опис касетне бомбе М83 уреди

М83 отворена касетна бомбице Америчке производње

М83 касетна бомба

Импресионирани ефикасношћу Немачке касетне СД-2, САД су је копирали и назвали је М83. Након бројних тестова америчка војска је усвојила пројекат касетне бомбе са три различите врсте упаљача (М129 – делује на удар, М130 – има дуго временско одлагање и М131 – на померање то јест (Замка за померање)). Иако је 1943. године почела производња ових бомбица, ипак се тестирање ове касетне наставило и током лета 1945. У почетку нису могли стручњаци да реше проблем прераног отварања касетне након пуштања са авиона, где су се пилоти жалили да се дешавају експлозије бомби ближе авиону него што би требало. Тако да је у тим тестовима изгубљено неколико авиона. Сходно свему томе, због свих тих проблема, бомбица М83 је јако мало употребљавана током Другог светског рата. Када су то коначно поправили Американци су то искористили у ратовима са Северном Корејом и Вијетнамом, где су бацили огромну количину тих бомбица.

Подмуниција М83 је тешка 1,8 килограма (4 фунте), има цилиндрично тело, дужине 3,25ʺ. Подмуниција има две конусне полу цилиндричне странице са активираном опругом. Бочне странице и крајеви савијају се према доле преко тела када су већ бомбица пала на земљу. Бомбица М83 је напуњена са око 200 грама (7 унци) експлозива ТНТ-а и спојено је са упаљачима М129, М130 или М131, који је причвршћен на склоп кабла. Ова М83 подмуниције се пакује у (ЦБУ) контејнере М28 од 45 кг. (100 лбс) или у М29 од 230 кг (510 лб) .

М28 ЦБУ контејнер тежи око 45 килограма, где се налази 24 М83 подмуниције. Упаљач М111А2 за сам контејнер М28 испоручује се одвојено и инсталира се пре него што се М28 постави на авион.

М29 ЦБУ контејнер тежи око 230 килограма где се налази 90 М83 подмуниције, које се испоручују одвојено од ЦБУ контејнера и ЦБУ упаљача. Има 9 секција са по 10 везаних М83 бомбице, све спојене са истом врстом упаљача тако да се додирују странице кутије и крајеви кућишта. Свака секција повезана је металном траком и упакована је у равну металну посуду. Девет секција је потребно да би се попунила М29 касетна бомба. Свака жељена комбинација постављања се добија променом конфигурације упаљача која је повезана са сваком плочицом.

Отварање касетног контејнера М28 и М29 ЦБУ контролише механички временски упаљач М111А2 који се може унапред подесити за активирање у изабрано време између 5 и 92 секунде. Када се бомба пусти из авиона, наоружана жица се извлачи из осигурача који омогућава да се лопатице окрећу. Када истекне претходно подешено време, осигурач делује набојем пуњења унутар ЦБУ-а и на тај начин се отвара поклопац контејнера касетне и омогућава се испаљивању М83 подмуниције. ЦБУ-ови се спуштају на надморској висини између 600-1500 метара (2.000-5.000 стопа) са подешавањем упаљача, обично између 5 и 8 секунди. Када је овако распоређен распон висине, онда просечан пад пре отварања касетног контејнера је приближно 150 стопа.

Упаљачи се мало разликују од оригиналних немачких. Ево испод примера како се активирају Амерички упаљачи.

М129 ^[8] – ваздушни експлозив или ударни осигурач. Да појасним детонација се дешава у ваздуху 2,5 секунде након наоружавања. Детонација на удар била би тренутна. Поставка осигурача јасно је означена на спољној страни и била би одабрана од стране земаљске посаде.

М130 ^[9] - осигурава време с одгађањем дејства експлозије од 10, 20, 30, 40, 50 или 60 минута. Нема ознака времена на самом упаљачу, али то је препознатљиво у изгледу квадрата за наоружање вретена.

М131 ^[10] - осигурач против демонтаже бомбице. Детонација се дешава чим се помери бомбица. Нема ознака, али препознатљиво је по шесторокраком облику за окретање вретена. Овај упаљач је најчешће коришћен у америчким касетним бомбама М28 и М29.

Демонтирање и уништавање СД 2 и М83 касетних бомби уреди

Као и код модернијих касетних бомби, није се сматрало практичним да се демонтирају лептир бомбе које су се у потпуности наоружале, него препорука је била да се на лицу места, без дирања одмах уништавају. Разлог је био тај што су упаљачи СД 2, као и на М83 наменски су дизајнирани тако да су изузетно опасни за безбедност људи када су бомбице потпуно наоружане. Уместо тога, стандардни поступак за уништавање сваке неексплодиране бомбе СД 2 био је да се евакуише подручје током најмање 30 минута (у случају да је бомба постављена са упаљачем временског одлагања типа 67), а затим је окружите прстеном врећа са песком и уништите је стављајући веома малу количину експлозива на бомбицу. Друга решења била су причвршћивање дуге жице за бомбу и након прикривања повучете жицу и тако је детонирате или за бомбице у ненасељеним подручјима пуцате на њих пушком са сигурне удаљености (тако је писало у званичним упутствима). Ове бомбице су опасне и деценијама после њиховог коришћења, тако да имамо примере из Вијетнама и Лаоса где има и дан данас велики број настрадалих од касетних. Зато је и препорука да се те касетне иако старе више деценија ни случајно не дирају, него да се униште на лицу места. У неком од Америчких приручника се упозорава да се не употребљавају упаљачи М131 у областима за које се очекује да ће Америчке трупе нападати или заузимати непријатељску територију, онда би те касетне представљале потенцијалну опасност за своје као и за пријатељске снаге.

Коришћење касетних бомби СД 2 у конфликтима уреди

Лептир-бомбе су први пут коришћене против Ипсвича 1940. године, па су такође бачене и на Кингстон упон Хилл, Гримсби и Цлеетхорпес у Великој Британији у јуну 1943.године. Потпуковник Ерик Вакелинг водио је групу за уклањање неексплодираних убојних средстава у Гримсбију у склопу Роyал Енгинеерса. Британска влада је намерно потиснула вест о штети лептир бомби СД 2, како би избегли да охрабре Немце да и даље употребљавају ове бомбице. Дана 28. октобра 1940. године, техничари наоружања британске војске, на челу са наредником Каном и другим поручником Тејлором у Ипсвичу су пронашли касетне бомбице типа СД 2 и одлучили су да разоружају те бомбице, а не да их униште на лицу места, како то правила налажу. Они су увлачењем жичица у осигураче успели да онеспособе касетну бомбицу и омогућили су Британској војсци (то јест њиховој инжењерији), да унапреде своја знања и да разумеју како делује механизам окидања упаљача.

Такође су ове СД 2 бомбице коришћене и против савезничких снага на Блиском истоку, као и током Немачке инвазије на Совјетски Савез, који је почео 22. јуна 1941. године. Немачки војни врх је одабрао 20 до 30 авиона који ће да учествују у нападима на кључне совјетске аеродроме са касетним бомбицама СД 2 и СД 10с (10 кг), тако да су распоређени у групама, где би по три авиона летела на по један од тих циљева. Сврха ових раних напада била је да изазову поремећаје и збрку као и уништење совјетских авиона све док се главни напад не покрене. Тада су Немци изгубили 15 авиона због несрећа приликом испуштања тих бомбица са авиона, а то је готово половину укупних губитака Луфтwаффеа тог дана. Месечна потрошња Луфтwаффе-а са коришћењем бомбица СД 2, је била у лето 1941. године 289.000, да би у јулу 1943. порасла на 436.000 и већ у августу 1943. било је око 520.000. Ово повећање није било ни приближно довољно да удовољи захтевима вишег руководства Луфтwаффеа.

Контејнер АБ 250-2 може носити 144 СД 2 противпешадијске, или 30 противоклопне СД-4 подмуниције, док је АБ 250-3 могао носити 108 СД 2с. АБ 250 су најчешће носили авиони из серије Фоцке-Wулф Фw 190 Ф / Г, али у пракси су их могле подизати различите летелице, укључујући и Ме 262.

Посљедња забележена смрт у Великој Британији од немачке лептир бомбе у Енглеској догодила се 27. новембра 1956. године, значи 11 година након завршетка рата: Потпоручник Херберт Деннинг из РАФ-а је испитивао СД 2 бомбицу, када је СД 2 бомбица експлодирала (ту се одвијала експериментална и истраживачка радња на уклањању експлозивних средстава). Умро је у болници Олдцхурцх истог дана од задобијених повреда од шрапнела.

На острву Малта 1981. године Паул Гаучи, 41-годишњи Малтежанин, је покушао да завари лептир бомбе на металну цев своје ограде, сматрајући да је то безазлена лименка и настрадао је после детонације те бомбице. Посљедњи забележени случај налажења такве бомбе био је 28. октобра 2009. године, и то се такође десило на Малти где је 11-годишњи дечак у једној долини близу аеродрома пронашао ову бомбицу где су на лицу места сигурно уништиле оружане снаге Малте.

У бившој Југославији, а садашњој БиХ је на Нишићкој висоравни недалеко од Сарајева пронађена је Немачка касетна СД 2 (Буттерфлy) из другог светског рата.

Коришћење касетних бомби М83 у конфликтима уреди

Пошто су ове касетне М83 направљене тек 1943. године, самим тим јако мало употребе ове касетне је било током Другог светског рата.

1939-1945: Нема поузданих података да су баш ове касетне Американци користили за време Другог светског рата, има податак за друге да су користили као на пример пронађена је АН М41А1 20лбс Фраг у месту Горнаци код Мостара, самим тим је ту и бачена током другог светског рата. Сумња се да је и М83 коришћења у другом светском рату, током неких већих акција али нема поузданих података за ово.

1950-1953: На корејском полуострву избио је рат између Северне и Јужне Кореје. У том рату Јужној Кореји је помоћ пружала превасходно Америка ^[11] као и 21 земља Уједињених Нација. Америчка војска је у том рату користила контејнере касетне бомбе типа М28 и М29, а у контејнеру су смештене бомбице типа M-83 која је верна копија Немачке бомбе СД1 и СД 2 које су коришћене још у Другом светском рату. Америчка армија је са овим касетнима М83 засипала главне путеве у Кореју ради спречавања снабдевања противничких трупа, то је било даноноћно засипање тих путева.

1964-1975: У Камбоџи, Лаосу, Вијетнаму ^[12] и Тајланду америчке снаге су употребиле огромну количину касетне муниције. Према неким проценама на светском нивоу, Лаос је једна од земаља која су највише настрадале. Тамо је бачено преко 414.000 касетних бомби које су садржале око 270 милиона касетних бомбица а према извештајима, око трећина тих бомбица није одмах експлодирала. Према неким проценама из 2011. године остало је још око 26 милиона неексплодиране касетне муниције за чишћење. Према грубим проценама, само једна десетина од укупне контаминиране површине земљишта које је остало за чишћење је око 8.750 км², а укупна површина је око 38% територије у Лаосу. Контаминираност онемогућава обраду земљишта, развој регионалне економије и представља животну опасност за десетине хиљада мештана. Тимови за чишћење у Лаосу су пронашли 19 различитих типова касетних бомби. Према званичним подацима убијено или рањено је више од 11.000 особа, а од тог броја 30% су деца. Једна од процена америчке војне базе података је да је током 9.500 летова у Камбоџи бачено око 87.000 авио касетних бомби, које су садржале преко 26 милиона бомбица, углавном у источним и североисточним деловима земље, који се граниче са Лаосом и Вијетнамом. Тамо је према проценама остало између 2 и 5,8 милиона неексплодираних касетних бомбица, а број жртава, пошто не постоје поуздани подаци, процењен је на више од 5.000. Остаци од касетних бомби који су пронађени су: М83, БЛУ-24, БЛУ-26, БЛУ-36, БЛУ-42, БЛУ-43, БЛУ-49, као и БЛУ-61. У Вијетнаму је бачено преко 296.000 касетних бомби, које садрже око 97 милиона бомбица, а према незваничним информацијама војних стручњака, ако би се чишћење контаминираних територија одвијало овим темпом којим они раде, било би завршено за око 300 година. Према неким извештајима из Вијетнама око 300 особа сваке године страда од касетних бомби, међутим процењује се да је укупан број жртава преко 34.000. Пронађено је 15 различитих типова касетне муниције које су САД користиле а контаминирано је 64 провинција и градова, укључујући Хајфонг, Ханој, Хо Ши Мин, и Вин. Највише контаминирана подручја су у три провинције: Кванг Бињ, Кванг Нам, и Тија Тијен - Хуе. На Тајланду је 2010. године истраживање показало да је од неексплодиране касетне муниције САД МК-118, које датира још од Вијетнамском рата, контаминирано око 315.000 м² земљишта у Факта округу на северу покрајине Утарадит. Касетна муниција је очигледно била бачена када су се авиони САД враћали у своје базе на Тајланду после бомбардовања Вијетнама и Лаоса.