Википедија

Логички позитивизам

Логички позитивизам филозофски је правац који се такође назива логички емпиризам, који су прво заступали припадници тзв. Бечког круга, и који је комбиновао две основне идеје: само видљиве чињенице је могуће спознати (осим а приори тврдњи као нпр. у математици и логици) с дубоким уверењем да ће студија филозофских питања дати позитивне резултате, ако буду кориштени алати које су давале формулације за то развијене логике. Емпиризам је добио у наслеђе идеје британских емпириста Џона Лока и Дејвида Хјума преко Огиста Конта па до Ернста Маха, а логику првенствено од Готлоба Фрегеа, Бертранда Расела, Рудолфа Карнапа и Лудвига Витгенштајна. Посебно је значајно дело потоњег филозофа Логичко-филозофски трактат. На тај начин филозофија је требало да да тачне одговоре на начин како су то природне науке и математика постигли.

Џон Лок, водећи филозоф британског емпиризма
Огист Конт, познат као оснивач позитивизма

Овај покрет који је цветао у неколико европских центара током 1930-их, настојао је да спречи конфузију укорењену у нејасним и непотврђеним тврдњама којима се претвара филозофија у „научну филозофију”, која би према логичким позитивистима требало да садржи основе и структуре емпиријских наука, као што је генерална теорија релативности Алберта Ајнштајна.[1] Упркос својој амбицији да преиспита филозофију проучавајући и опонашајући постојеће понашање емпиријске науке, логички позитивизам је постао погрешно стереотипан као покрет за регулисање научног процеса и постављање строгих стандарда на њега.[1][2]

Након Другог светског рата, покрет се преорјентисао на блажу варијанту, логички емпиризам, углавном предвођен Карлом Хемпелом, који је током успона нацизма емигрирао у Сједињене Државе. У наредним годинама, централни ставови покрета, још увек нерешени, били су енергетично критиковани од стране водећих филозофа, посебно Квајна и Попера, али чак и унутар самог покрета, од Хемпела. До 1960. године покрет је пресахнуо. Ускоро након тога, објављивање прекретничке књиге Томаса Куна, Структура научних револуција, драматично је померило фокус академске филозофије. До тог времена је неопозитивизам био „мртав, или мртав као што филозофски покрет икада може постати”.[3]

Логички позитивизам уреди

 
Имануел Кант

Имануел Кант је моћ расуђивања поделио на аналитичке, синтетичке, као и на а приори и а постериори. Према Канту могу постојати синтетичка „а приори расуђивања”. Пример су математичке тврдње. Фреге је прихватио Кантову поделу, али је одбацио став да постоје синтетичка „а приори расуђивања”. Према Фрегеу, математика је логика, и њен учинак је да су математичке тврдње аналитички а приори. Остали логички позитивисти прихватају углавном Фрегеове идеје у оквирима математике и логицизма да је расуђивање или аналитичко а приори или синтетичко а постериори. Нешто треће, синтетичко а приори, што се могло наћи код Канта, није прихваћено.

Из Витгенстајновог трактата су две идеје утеловљене у логички позитивизам: учење да су све смислене изјаве истините функције састављене од основних тврдњи и перцепције филозофије као критике језика. Витгенстајнова теорија значења разрађена је у принцип верификације; једна тврдња је смислена ако и само ако се може показати као истинита или лажна на темељу појединачних опажања (ако то није логичка или математичка истина). Овај критеријум, међутим, има низ проблема који су сажети у Карл Хемпеловом делу Проблеми и промене у емпиријским критеријима значења.[4] На пример, тврдња да су „сви лабудови бели” је проблематична, јер да би се показала истинитом морају се постојећи лабудови испитати. Други проблем је тај што принцип верификације нити је аналитички нити синтетички, и према својим критеријима је бесмислен.

Витгенстајнову идеју о филозофији као критици језика, коју је он углавном преузео од Фрегеа, позитивиисти тумаче „кроз филозофске јасне тврдње, које наука верификује”. У потоњем случају ради се о истинитости тврдњи, а у првом шта тврдње заиста значе (Мориц Шлик у првом броју часописа бечког круга Erkenntnis). Академија се могла поделити на део који се бавио синтетичким стварима: емпиристи (природни научници, социолози, историчари, итд.), и на а приористе (филозофе, логичаре и математичаре). Задатак ових последних био је да истраже како свет изгледа, јер се то према логичким позитивистима није могло остварити са а приори методама.

Напуштање идеје логичког позитивизма уреди

Неколико чиниоца доводи до „пада” логичког позитивизма.[5] Једнан чинилац била је критика унутар парадигме какву је Хемпел спроводио. У типичном аналитичко-филозофском духу покушавало се безуспешно деценијама да се изведу задовољавајући критеријуми и на крају је било све више оних који су одустајали од идеје.[6][7]

Важну улогу одиграо је један други филозоф, који је припадало логичким позитивистима: Вилард ван Орман Квајн, најпознатији ученик Рудолфа Карнапа. Квајн је тврдио у свом познатом есеју из 1951. „Две догме о емпиризму” („Two Dogmas of Empiricism”), да се разлика између синтетичких и аналитичких тврдњи не може јасно одржати.[8] Овај начин размишљања ставља идеју о логичком позитивизму пред свршен чин: нпр. строга подела на филозофе и нефилозофе је неодржива. Из тога наравно следи да се смисао позитивистичког критеријума не може прихватити. Трећи чинилац био је сам Витгенстајн, који је током 1930-их и 1940-их развио нову филозофију која је била у противности са трактатом и још више према логичком позитивизму.

Референце уреди

  1. ^ а б Мицхаел Фриедман, Рецонсидеринг Логицал Поситивисм Архивирано 2014-02-01 на сајту Wayback Machine (Неw Yорк: Цамбридге Университy Пресс, 1999), п. xив Архивирано 2016-06-28 на сајту Wayback Machine.
  2. ^ Новицк, Тхат Нобле Дреам (Цамбридге УП, 1988), п. 546 Архивирано 2016-11-25 на сајту Wayback Machine.
  3. ^ Пассморе, Јохн. 'Логицал Поситивисм', Тхе Енцyцлопедиа оф Пхилосопхy, Паул Едwардс (ед.). Неw Yорк: Мацмиллан, 1967, 1ст едитион
  4. ^ "Проблемс анд Цхангес ин тхе Емпирицист Цритерион оф Меанинг" бy Царл Г. Хемпел
  5. ^ Ницхолас Г Фотион (1995). Тед Хондерицх, ур. Тхе Оxфорд Цомпанион то Пхилосопхy. Оxфорд: Оxфорд Университy Пресс. стр. 508. ИСБН 978-0-19-866132-0. 
  6. ^ „Аyер он Логицал Поситивисм: Сецтион 4”. 6:30. 
  7. ^ Ханфлинг, Осwалд (2003). „Логицал Поситивисм”. Роутледге Хисторy оф Пхилосопхy. Роутледге. стр. 193ф. 
  8. ^ W V О Qуине, "Тwо Догмас оф Емпирицисм", Пхилосопхицал Ревиеw 1951;60:20–43, цоллецтед ин Qуине, Фром а Логицал Поинт оф Виеw (Цамбридге МА: Харвард Университy Пресс, 1953).

Литература уреди

Спољашње везе уреди

 
Логички позитивизам на Викимедијиној остави.

Чланци логичких позитивиста

Чланци о логичком позитивизму

Чланци о сродним филозофским темама

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Logički_pozitivizam&oldid=27675583”