Медијски систем

Медијски систем је скуп организованих облика масовног комуницирања, институција и делатности, којима се обезбеђује слободан проток информација и задовољавају комуникационе потребе грађана.

Појам и елементи

Медијски систем је нормативно одређени, динамички и међузависни сплет различитих друштвених субјеката (институција, организација, асоцијација), медијских организација са деловима (мас)медија у себи. У свакодневној теорији и пракси друштвеног комуницирања, као симентрични појмови медијском систему (релативни синоними), користе се и изрази: 'информационо-комуникациони систем', 'мас-медијски систем', 'систем масовног комуницирања', 'систем јавног информисања'. Садржајно најраспрострањенији од ових израза свакако је ‘информационо комуникациони систем’, јер укључује све аспекте овог феномена (оне који се односе на масовно комуницирање, као и оне који се односе на интерперсонално и групно комуницирање). Остале синтагме, чија је употреба, прихватљива у колоквијалном говору, значењски су осујећене на неки аспект функционисања медијског, као и информационо комуникационог система.

Структуру сваког медијског система чине:

• друштвене норме различитог степена обавезности, које регулишу функционисање медијског система;
• друштвени субјекти са највећим потенцијалима утицаја на функционисање медијксог система, тзв. агенси медијског система;
• продукциони подсистем медијског система, тзв. медијски комплекс (сектор или сфера), тј. целина делујућих медијских организација у њему;
• рецепцијски подсистем медијског система – грађани као припадници масовне публике;
• јавно масовно комуницирање, као доминантно, које се непрестано оставрује кроз динамичку и развојну интеракцију између подсистема.

Тако схваћен медијски систем непосредни је друштвени контекст у којем функционишу сви мас-медији и интернет, односно у којем дјелују медијске организације. Оне се оформљују око појединачних медија, који су незаобилазна функционална претпоставка њиховог постојања, али нису и не могу бити изоловане у социјалном амбијенту.

Развој људске комуникације и посебно техничких могућности за размену информација и порука, довео је до уобличавања посебног поља друштвености и људског деловања, које препознајемо као медијски систем. Основно значење ријечи медиј, која се ослања на ријеч медијум је: „оно што се налази у средини или што представља средину..., посредник, помоћно средство...“ Нешто савременије тумачење објашњава медиј као: „средство, посредник, а) средство комуникације и изражавања (нпр речи, музика, карикатура) и б) средство јавног информисања (новине, радио, ТВ, интернет, итд)“ Ово друго значење је оно које нам је потребно. Медиј као посредник, као канал за проток информација, порука и других садржаја. Ријеч систем у основи значи: „оно што је састављено, састав, целина... од разнорсних ствари или сазнања састављена целина, скуп одређених делова...“ Медијски систем може бити отворен и затворен. По природи ствари он боље остварује све своје друштвене функције када је отворен и унутар себе и према окружењу. Тада он легитимише целокупно друштво као отворено и демократско. Најкраћа дефиниција за овај појам могла би да гласи: „Медијски систем је скуп организованих облика масовног комуницирања, институција и делатности, којима се обезбеђује слободан проток информација и задовољавају комуникационе потребе грађана“.

С обзиром на чињеницу да у конституисању медијског система, његовом уобличавању и развоју учествују и други фактори, онда се дефинисању медијског система додају посебни елементи, а то су: медији и медијске делатности. У ширем смислу елементи медијског система могу да подразумијевају и:

• привредни субјекти и организације који су техничка подршка промоцији медијских саџаја (штампарије, дистрибутивни сервиси, радио и ТВ студији, системи преноса тј. предајници и репетитори, кабловски и сателитски дистрибутивни системи);
• извори информација;
• државни органи и институције који имају ингеренције у односу на медије и медијски систем;
• оглашивачи;
• публика;
• организације које се баве медијским истраживањима;
• медијска правила (регулација и саморегулација).

Структура медијског система

Медијски систем је нормативно одређени, динамички и међузависни сплет различитих друштвених субјеката (институција, орхганизација, асоцијација), медијских организација са деловима (мас)медија у себи. У свакодневној теорији и пракси друштвеног комуницирања, као симентрични појмови медијском систему (релативни синоними), користе се и изрази: 'информационо-комуникациони систем', 'мас-медијски систем', 'систем масовног комуницирања', 'систем јавног информисања'. Садржајно најраспрострањенији од ових израза свакако је ‘информационо комуникациони систем’, јер укључује све аспекте овог феномена (оне који се односе на масовно комуницирање, као и оне који се односе на интерперсонално и групно комуницирање). Остале синтагме, чија је употреба, прихватљива у колоквијалном говору, значењски су осујећене на неки аспект функционисања медијског, као и информационо комуникационог система.

Структуру сваког медијског система чине:

• друштвене норме различитог степена обавезности, које регулишу функционисање медијског система;
• друштвени субјекти са највећим потенцијалима утицаја на функционисање медијксог система, тзв. агенси медијског система;
• продукциони подсистем медијског система, тзв. медијски комплекс (сектор или сфера), тј. целина делујућих медијских организација у њему;
• рецепцијски подсистем медијског система – грађани као припадници масовне публике;
• јавно масовно комуницирање, као доминантно, које се непрестано оставрује кроз динамичку и развојну интеракцију између подсистема.

Тако схваћен медијски систем непосредни је друштвени контекст у којем функционишу сви мас-медији и интернет, односно у којем дјелују медијске организације. Оне се оформљују око појединачних медија, који су незаобилазна функционална претпоставка њиховог постојања, али нису и не могу бити изоловане у социјалном амбијенту.

Нормативни облик медијског система

Не постоји ни један медијски систем, како у савремености, а тако и у прошлости, који није регулисан, у већој или мањој мјери, сетом друштвених норми: обичајних, правних и етичких. Обичајне норме су доминирале у предисторији масовног комуницирања, која је трајала од половине XV до краја XVIII вијека, тачније до окончања буржоаских револуција у Европи и Сјеверној Америци. Предоминација правних норми у регулисању функционисања медијског система манифестује се кроз тзв. медијски нормативизам који је иманентан етатистичким друштвима и онима у транзицији, која су насупрот медијским комплексима у либералним друштвима у којима се инсистира на саморегулацији, тј. замени правних норми професионалним правилима изведеним из етичких норми. Ипак, чак и у таквим социеталним контекстима правне норме су неизбежне и морају се јавити о одређеним броју правних прописа, једноставно што усклађивање интереса људи у друштву мора обезбеђивати држава. Што се тиче регулацијске структуре медијског система, имамо три нивоа. Први ниво представља само један законски акт – основни закон/устав, односно скуп супститујушћих прописа у земљама без класичног устава, који регулише основе медијског, те слободе и права грађана, укључујући и њихова ограничења у јавном комуницирању. Други ниво регулације јесу системски закони у облсти јавног комуницирања. Од земље до земље њихови називи се разликују,али је ријеч о позитивним правним прописима којима се профилише медијски систем. Овим законима регулише се, јавно комуницирање као друштвени однос, техничке претпоставке функционисања система и рад електронских медија. Насупрот правним, као њихова допуна, супституција или негација, налазе се етичке норме којима се, такође, регулише функционисање медијског система. Оне се у пракси групишу у професионалним/етичким кодексима (саморегулација) различитих субјеката јавног комуницирања и различитог нивоа утицаја. Своја етичка правила утврђују професионални комуникатори (новинари, сниматељи, редитељи...), власници медијских организација, медијски менаџери(...), а она могу имати међународни значај (нпр. Кодекс федерације новинара), националну примену (кодекс новинара у некој земљи).

Типови медијских система

За разумијевање природе и карактера сваког медијског система, његових специфичности и функционално профилифисање неопходно је препознати кључне субјекте у самом медијском систему и извршити селоктовање према њиховом утицају на јавно комуницирање. Под субјектима/агенсима медијског система подразумевају се „иституције и групе које посједују покретачку комуникациону енергију или изворе утицаја на друштвено комуницирање у току“.

Говоримо о држави, политичким организацијама, власницима медијских организација и интересним групама капитала, организацијама професионалних комуникатора, специјализованим агенцијама у јавном комуницирању, синдикату, цркви, невладиним/цивилним организацијама и науци.

Ако добро погледамо све ове субјекте/агенсе медијског система, можемо закључити да је свакако најзначајнији – држава. Она посједује неколико ексклузивних права јавном комуницирању, која су осталим агенсима формално недоступна. Оно што држава има, а други агенси немају јесте законодавно регулисање друштвеног односа. Држава остварује и директан или индиректан утицај на лиценцирање радио и телевизијских програма, на могућност пружања услуга на интернету, рад информатичких агенција, а у појединим земљама контролише штампање и објављивање новина и других појединачних штампаних мас-медија. У државним рукама је управна и судска контрола медијског комплекса, односно санкционисање одговорности физичких и правних лица у јавном комуницирању.

Без формалних, тј. законских овлашћења у медијском систему, осим као правних лица која равноправно са свим другим физичким и правним лицима могу покретати новине, а знатно ређе радио или ТВ програме, у суштини најзначајнији агенси медијског система у великом броју земаља јесу или могу бити политичке организације: партије, коалиције и покрети. Партије мас-медијима дају готово пресудан значај у настојању да остваре своје „виталне“ циљеве: да буду на власти или да дођу до ње. За процену и утврђивање утицаја партија на мас-медије могу се примењивати четири варијабле британског теоретичара Колина Сејмур-Јура:

• организационе везе партија – мас-медиј;
• оданост мас-медија партијским циљевима;
• подршка коју публика једног мас-медија даје одређеној партији;
• однос величине публике и процентуална подршка гласова одређеној политичкој партији.

Прву компаративну анализу медијских система и њихову класификацију, препознавањем различитих типова, понудили су 1956. године Фред Сиберт (Фред Сиеберт), Теодор Петерсон (Тхеодоре Петерсон) и Вилбур Шрам (Wилбур Сцхрамм) у познатој књизи „Четири теорије штампе“ (енгл. Four Theories of the Press). Они су у хронолошкој вертикали, у складу са временом њиховог појављивања, полазећи првенствено од улоге штампе, односно новина у друштву, идентификовали четири типа медијских система.

Први је ауторитарни тип, настао у 16. и 17. веку, чија се функција исцрпљивала у трансмисији власти ауторитарног суверена. Овај тип је након буржоаских револуција у Европи и САД, потиснут либералним медијским системом, чији је једини регулатор тржиште, а политичка функција – контрола владе. Данас овај тип имамо само у САД, Аустралији и Новом Зеланду. До средине 20. века, првенствено у Европи, развијен је тип медијског система заснован на друштвеној одговорности масовних медија у којем држава има право да интервенише у структуру и динамику медијског система (у овим медијским системима афирмисан је модел органиѕовања медија као јавних служби). Четврти тип медијског система поменути аутори назвали су комунистички, будући да је функционисао и функционише у земљама тзв. реалног социјализма под влашћу комунистичких партија.

На трагу тројице претходних аутора, своју поделу медијских система представио је и Франц Роненбергер (Франз Роннебергер) 1978. године. Он осим комунистичког (Исток) и либералног медијског система (Запад), препознаје медијске системе на југу планете (карактеристика за земље у развоју), и то њихове две верзије:

• политички активни медији који су опуномоћени и контролисани од владе у остварењу водеће улоге у друштву;
• у другој верзији ових система медији остварују релативну аутономију, али и даље су у складу са политиком владе на чију подршку морају да рачунају.

Наглашено емпиријски приступ изабрао је Роџер Блум (Рогер Блум). Узимајући као критеријуме: систем владавине, политичку културу, власништво над медијима, начин њиховог финансирања, утицај политичких партија и државе на медије, медијску културу и уређивачку оријентацију медија, овај аутор препознаје шест типова медијских система:

1. атланско-пацифистички либерални (САД, Аустралија, Нови Зеланд);
2. јужноевропски клијентелистички (Португал, Шпанија, Малта, Кипар, Грчка);
3. средњеевропски модел јавне службе (Немачка, скандинавске земље и земље Бенелукса, Француска, модернизоване земље Источне Европе, нпр. Естонија);
4. источноевропски шок модел (Русија, Украјина, Белорусија, Турска);
5. арапско-азијски патриотски модел (Сирија, Тунис, Мароко, Индонезија);
6. азијско-карибски командни модел (Кина, Северна Кореја, Куба, Бурма, Вијетнам).

На основу споменутих емпиријских карактеристика, Блум сматра за прва три типа да припадају демократским друштвима, четврти и пети тип ауторитарним, а шести тип тоталитарним друштвима.

Ослањајући се на сазнајне вредности скицираних приступа у препознавању различитих типова медијских система, овде ће бити понуђена још једна класификација која препознаје четири основна типа медијских система:

1. етатистички;
2. тржишни;
3. етатистичко-тржишни;
4. друштвено-цивилни.

Литература

• Цолин Сеyмоур-Уре (1974): Тхе Политицал Импацт оф Масс Медиа, Цоммуницатион анд социетy (Неw Yорк, Н.Y.), 4., Лондон, Цонстабле; Беверлy Хиллс, Цалифорниа: Саге Публицатионс. ISBN 978-0-8039-0347-0.
• Марко Милетић (2014): Структура и динамика медијског система Србије, Београд: Хрестоматија. ISBN 978-86-6293-033-0.
• Фред С. Сиеберт, Тхеодоре Петерсон и Wилбур Сцхрамм (1956): Фоур Тхеориес оф тхе Пресс: Тхе Аутхоритариан, Либертариан, Социал Респонсибилитy анд Совиет Цоммунист Цонцептс оф Wхат тхе Пресс Схоулд Бе анд До, Урбана: Университy оф Иллиноис Пресс
• Раде Вељановски (2012): Медијски систем Србије, Београд: Факултет политичких наука, Чигоја штампа. ISBN 978-86-7558-942-6.