Википедија

Метаетика

Метаетика је грана етике која настоји да разјасни природу, опсег и значење моралног просуђивања. Она је једна од три гране етике коју углавном проучавају филозофи, док су остале гране нормативна етика и примењена етика.

Док се нормативна етика бави питањима као што је „Шта би требало да радим?”, оцењујући специфичне праксе и принципе деловања, метаетика се бави питањима попут „Шта је доброта?” и „Како се може разликовати оно што је добро од онога што је лоше?”, настојећи да разјасни претпоставке које стоје у основи нормативних теорија. Друга разлика која се често прави је да нормативна етика укључује питања првог реда или суштинска питања, док метаетика укључује питања другог реда или формална питања.

Неки теоретичари тврде да је метафизички приказ моралности потребан за правилно вредновање стварних моралних теорија и за доношење практичних моралних одлука; други резонују са супротног становишта и сугерирају да нас проучавање моралних судова о правилним поступцима може водити ка истинском тумачењу природе моралности.

Метаетичка питања уреди

Према Ричарду Гарнеру и Бернарду Росену,[1] постоје три врсте метаетичких проблема или три општа питања:

  • Какво је значење моралних појмова или расуђивања? (морална семантика)
  • Каква је природа моралног расуђивања? (морална онтологија)
  • Како се морална расуђивања могу подржати или бранити? (морална епистемологија)

Питање првог типа може бити: „Шта значе речи 'добро', 'лоше', 'исправно' и 'погрешно'?” (види теорију вредности). Друга категорија укључује питања да ли су моралне пресуде универзалне или релативне, једне врсте или више врста итд. Питања треће врсте су на пример, како можемо знати да ли је нешто исправно или погрешно, ако уопште постоји. Гарнер и Росен кажу да одговори на три основна питања „нису повезани, а понекад ће одговор на једно снажно сугерисати, или можда чак подразумевати, одговор на друго.”[1]

Метаетичка теорија, за разлику од нормативне етичке теорије, не покушава да процени одређене изборе као боље, горе, добро, лоше или зло; иако то може имати дубоке импликације у погледу валидности и значења нормативних етичких тврдњи. Одговор на било које од три горе наведена питања сам по себи не би био нормативна етичка изјава.

Морална епистемологија уреди

Морална епистемологија је проучавање моралног знања. Ова дисциплина покушава да одговори на питања као што су: „Како се моралне пресуде могу подржати или бранити?” и „Да ли је морално знање могуће?”

Ако се претпоставља когнитивистичко тумачење моралних реченица, моралност се оправдава моралистичким познавањем моралних чињеница, а теорије које оправдавају моралне судове су епистемолошке теорије. Већина моралних епистемологија поставља да је морално знање на неки начин могуће (укључујући емпиризам и морални рационализам), за разлику од моралног скептицизма.[2] Међу њима има и оних који сматрају да се морално знање стиче инференцијално на основу неке врсте неморалног епистемичког процеса, за разлику од етичког интуиционизма.[3][4][5][6]

Морално знање стечено закључивањем уреди

Емпиризам уреди

Емпиризам је доктрина да се знање стиче првенствено посматрањем и искуством.[7][8] Метаетичке теорије које подразумевају емпиријску епистемологију укључују:

  • етички натурализам, који сматра да су моралне чињенице сводиве на неморалне чињенице и да се стога могу сазнати на исти начин; и
  • најчешћи облици етичког субјективизма, који сматрају да се моралне чињенице своде на чињенице о индивидуалним мишљењима или културним конвенцијама и да се стога могу сазнати посматрањем тих конвенција.

Међутим, постоје изузеци унутар субјективизма, као што је теорија идеалног посматрача, која имплицира да се моралне чињенице могу сазнати кроз рационални процес, и индивидуалистички етички субјективизам, који сматра да су моралне чињенице само лична мишљења и да се могу сазнати само кроз интроспекцију. Емпиријски аргументи за етику наилазе на проблем јесте-требало, који тврди да начин на који свет јесте не може сам поучавати људе како треба да се понашају.

Морални рационализам уреди

Морални рационализам, који се такође назива етички рационализам, је гледиште према којем се моралне истине (или барем општи морални принципи) могу сазнати а приори, само разумом.[9] Платон и Имануел Кант, истакнуте личности у историји филозофије, бранили су морални рационализам. Дејвид Хјум и Фридрих Ниче су две личности у историји филозофије које су одбациле морални рационализам.

Недавни филозофи који су бранили морални рационализам су Р. M. Хер, Кристин Корсгард, Алан Гевирт и Мајкл Смит. Морални рационалиста се такође може придржавати било којег броја различитих семантичких теорија; морални реализам је компатибилан са рационализмом, а субјективистичка теорија идеалног посматрача и некогнитивистички универзални прескриптивизам то подразумевају.

Етички интуиционизам уреди

Етички интуиционизам је гледиште према којем се неке моралне истине могу знати без закључивања.[3] То јест, гледиште је у својој сржи фундационализам о моралним уверењима.[10] Такав епистемолошки поглед имплицира да постоје морална уверења са пропозиционим садржајем; па подразумева когнитивизам. Етички интуиционизам обично сугерише морални реализам, став да постоје објективне чињенице морала, и прецизније етички ненатурализам, став да се те евалуативне чињенице не могу свести на природну чињеницу. Међутим, ни морални реализам ни етички ненатурализам нису суштински за гледиште; већина етичких интуициониста једноставно има те ставове. Етички интуиционизам долази и у „рационалистичкој” варијанти, и у више „емпиристичкој” варијанти познатој као теорија моралног чула.

Морални скептицизам уреди

Морални скептицизам је класа метаетичких теорија чији чланови подразумевају да нико нема никакво морално знање. Многи морални скептици такође јачају, модал, тврдњу да је морално знање немогуће. Облици моралног скептицизма укључују, али нису ограничени на, теорију грешака и већину, али не све облике некогнитивизма.[1][11]

Референце уреди

  1. ^ а б в Гарнер, Рицхард Т.; Бернард Росен (1967). Морал Пхилосопхy: А Сyстематиц Интродуцтион то Нормативе Етхицс анд Мета-етхицс. Неw Yорк: Мацмиллан. стр. 215. ЛОЦ цард нумбер 67-18887. 
  2. ^ Синнотт-Армстронг, Wалтер (21. 11. 2019). Залта, Едwард Н., ур. Тхе Станфорд Енцyцлопедиа оф Пхилосопхy. Метапхyсицс Ресеарцх Лаб, Станфорд Университy — преко Станфорд Енцyцлопедиа оф Пхилосопхy. 
  3. ^ а б Цоwан, Роберт (децембар 2015). „Цларифyинг Етхицал Интуитионисм” (ПДФ). Еуропеан Јоурнал оф Пхилосопхy. 23 (4): 1097—1116. дои:10.1111/ејоп.12031. 
  4. ^ Цраиг, Едwард (1996). „Сидгwицк, Хенрy”. Роутледге Енцyцлопедиа оф Пхилосопхy. Роутледге. 
  5. ^ Борцхерт, Доналд (2006). „Сидгwицк, Хенрy”. Мацмиллан Енцyцлопедиа оф Пхилосопхy, 2нд Едитион. Мацмиллан. 
  6. ^ Хондерицх, Тед (2005). „Сидгwицк, Хенрy”. Тхе Оxфорд Цомпанион то Пхилосопхy. Оxфорд Университy Пресс. 
  7. ^ Псиллос, Статхис; Цурд, Мартин (2010). Тхе Роутледге Цомпанион то Пхилосопхy оф Сциенце (1. публ. ин папербацк изд.). Лондон: Роутледге. стр. 129—38. ИСБН 978-0415546133. 
  8. ^ Баирд, Форрест Е.; Wалтер Кауфманн (2008). Фром Плато то Деррида. Уппер Саддле Ривер, Неw Јерсеy: Пеарсон Прентице Халл. ИСБН 978-0-13-158591-1. 
  9. ^ Етхицал ратионалисм анд тхе лаw. Цаппс, Патрицк,, Паттинсон, Схаун D. Оxфорд. 2017-01-26. ИСБН 9781849467865. ОЦЛЦ 919107782. 
  10. ^ Симон Блацкбурн, Тхе Оxфорд Дицтионарy оф Пхилосопхy, 2нд (Неw Yорк: Оxфорд Университy Пресс, 2005), п 139.
  11. ^ селфстудyхисторy, Аутхор (2015-03-22). „(ГС ПАПЕР-4) Интродуцтион то Етхицс, Ессенце, детерминантс анд цонсеqуенцес оф Етхицс ин хуман ацтионс”. СЕЛФ СТУДY ХИСТОРY (на језику: енглески). Приступљено 2020-05-28. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди

 
Метаетика на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Metaetika&oldid=27676597”