Википедија

Милутин Велимировић

Милутин Велимировић (Пирот, 1893 – Београд, 1973) био је српски лекар, књижевник, путописац, фељтониста, историчар медицине, полиглота, преводилац, хуманиста, ратник и сенатор. Као путописац пропутовао је велики број земаља од Кине, Монголије и Јапана, до Шведске и Норвешке, стекавши огромно искуство и знање које је потом преточио у своја путописна дела, мемоарске текстове, четири романа са тематиком рата и његов ангажман у Удружењу носилаца Албанске споменице.[1]

Милутин Велимировић
Место рођењаПирот
 Краљевина Србија
Место смртиПирот
 СФР Југославија

Живот и рад уреди

Рођен је 1893. године у Пироту као осмо од укупно једанаесторо деце проте Милоша пореклом са севера данашње Црне Горе, из Васојевића (који се бавио писањем етнографских историјских радова) и мајке Јелене Моротвански, рођене у Београду (која је по родитељима водила порекло из Баната).[2] У родном граду завршио је основну школу и шест разреда гимназије. Гимназијско школовање, VII и VIII разред завршио је у Четвртој мушкој гимназији у Београду.

Старији брат Милорад Велимировић који је завршио медицину у Русији, и на кога је Милутин био јако поносан, такође је утицао на избор његове професије.

Студије медицине започео је 1912. у Москви, под утицајем старијег брата Милорада који је завршио медицину у Русији, али их је 1914. године прекинуо, након аустроугарске објаве рата Србији. Уместо да после завршених испита преко лета крене на Кавказ у једну бању где га је звао један од универзитетских професора (Зиков), да му буде помоћник,[3] Милутин се определио да крене пут Србије да би добровољно ступио у војску као лекарски помоћник, најпре у Кладову, а затим у резервној војној болници у Пироту у којој је радио до маја 1915. године.[4]

Јуна 1915. Милутин је прешао на рад у II нишку резервну болницу са којом је кренуо у повлачење по отпочињању офанзиве Централних сила 1915. Када је у Призрену II нишка резервна болница расформирана, прекомандован је у III пешадијски пук Моравске дивизије првог позива, са којим је прошао Албанску голготу.[5]

Током боравка у Грчкој, као добар познавалац руског језика, одређен је на Крфу за члана војне мисије која је након извршених припрема, марта 1916. упућена у Русију ради формирања Српске добровољачке дивизије. Као медицинар учествовао је у борбама које је та дивизија водила у Добруџи 1916.

Јануара 1917. вратио се из Добруџе у Москву и наставио студије на Медицинском факултету, које је поново прекинуо након револуционарних догађаја у Русији исте године. Москву је напустио марта 1918. са намером да преко Сибира и Владивостока дође до Солунског фронта, што му у сложеним ратним околностима није успело.

У наредном периоду, до коначног повратка у Србију, време је провео на далеком истоку, где је радио у Кини и Монголији као контролор у једној руско-кинеској експедицији. Тек у лето 1919. преко Шангаја и Цариграда вратио се у Београд.

Као државни стипендиста 1919. године, упућен је у Праг где је 1921. завршио студије медицине. Након завршетка студија и повратка у Краљевину Југославију запослио се у Књажевцу, у коме је радио и живео наредних 14 година, прво као срески лекар, а затим и управник болнице. За време боравка у Књажевцу наставио је да се бави поред хуманитарних, добротворним и књижевним радом. Учествовао је у раду добротворних друштава, био је старешина Соколског друштва и десетак година председник Удружења резервних официра и ратника.

За банског већника изабран је 1931. године, да би потом из Књажевца 1935. био премештен у Ниш, у коме је кратко време обављао дужност саветника санитетског одељења Моравске бановине. Затим је три месеца обављао дужност управника болнице у Ћуприји, а потом и дужност управника грађанске болнице у Јагодини где је радио наредних десет година. У фебруару 1939. изабран је за сенатора.[6]

За време Другог светског рата радио је у јагодинској болници, где је теже рањен у груди након једног ноћног разбојничког напада на болницу.

Након завршетка Другог светског рата 1945. године краћи период радио је као шеф одсека у Министарству здравља Народне Републике Србије. Убрзо му је услишена молба да се врати раду са пацијентима, те је премештен на грудно одељење Градске болници на Звездари, у којој је 1955. године пензионисан.[7]

Део пензионерских дана посветио је књижевном раду.[8]

Преминуо је 1973. године у Београду у 81 години живота.[8][9][10][11]

Дело уреди

Као путописац остаће запамћен због објављених списа са путовања по далеком истоку, Кини, Јапану и Монголији (Кроз Кину (1930) и По Јапану и Монголији (1938)), у којима је оставио прецизно писано сведочанство о земљама које је посетио, и о томе како су оне некада изгледале и како је изгледало путовати кроз њих.

О његовом делу и раду, као и о књижевним делима које је за собом оставио, остаће забележено да је:

...својим образовањем, искуством и стваралаштвом вишеструко је надрастао провинцијални дух средине у којој се родио, али није био усамљен у томе јер је одрастао у скупини рођених крајем 19. столећа који су, благодарећи Гимназији, кренули не само у Престоницу, већ и далеко изван граница своје земље. Поред особености свог животног пута Велимировић се од осталих издваја и по обухвату својих сећања које је оставио.[12]

Успомене Милутина Велимировића данас се чувају у Архиву САНУ. Хронолошки се односе на период од рођења аутора, 1893. године до 1944. године, осим периода од 1918. до 1935. године који није обрађен.

Библиографија уреди

  • По Јапану и Монголији, Француско српска књижара А.M. 1936.
  • Србија после Сарајевског атентата 1914. Пирот, Ниш, Солунски фронт, Београд... Ћир. 186
  • “До краја света и назад - Сећања једног лекара из Пирота 1893-1918”. Народна библиотека Пирот, 2015.

Извори уреди

  1. ^ Момир Нинковић– Небојша Стамболија, Животни пут др Милутина Велимировића (1893–1973), у: „Историја медицине, фармације, ветерине и народна здравствена култура“, Зборник радова са IV научно - стручног скупа одржаног 27–28. септембра 2012, Зајечар 2012, 141–150;
  2. ^ М. Велимировић, Успомене, Детињство и основна школа , стр. 1, АрхивСрпске академије наука и уметности
  3. ^ М. Велимировић, Успомене. У Русији– Москви и Сибиру као студент 1912– 1914 , стр. 8, 10, 23, Архив САНУ
  4. ^ Љубиша Рајковић, „Милутин Велимировић“, Развитак, 1/1981, 70–78; Српски биографски речник, II, Нови Сад 2006, 119–120
  5. ^ М. Нинковић, Александар Лукић, „Милутин Велимировић (1914–1918), медицинар у Првом светском рату“, У: Историја медицине, фармације, ветерине и народна здравствена култура“, Зборник радова са V научно-стручног скупа одржаног 1. новембра 2013, Зајечар 2013, 73–87
  6. ^ Момир Нинковић, Небојша Стамболија, „Животни пут др Милутина Велимировића (1893–1973)“, у: Историја медицине, фармације, ветерине и народна здравствена култура, Зборник радова са IV научно-стручног скупа одржаног 27–28. септембра 2012, Зајечар 2012, 141–150;
  7. ^ М. Велимировић, Тешке године, Нови Сад 1954, стр. 218, 225
  8. ^ а б Архив Српске академије наука и уметности, 14325, Успомене Милутина Велимировића.
  9. ^ Ранко Баришић, „Сећање прим. др Милутина Велимировића на ратне и здравствене прилике у Србији у току Првог светског рата “, Архив за историју здравствене културе Србије, 1990/91, бр. 1–2, Београд 1990, 127–134
  10. ^ Љубиша Рајковић, „Милутин Велимировић “, Развитак, 1/1981, 70–78
  11. ^ Српски биографски речник, II, Нови Сад 2006, 119–120
  12. ^ „До краја света и назад-сећање једног лекара из Пирота”. www.пиротскевести.рс, 22.12.2015. Приступљено 13. 12. 2018. 

Литература уреди

  • Ранко Баришић, „Сећање прим. др Милутина Велимировића на ратне и здравствене прилике у Србији у току Првог светског рата“, Архив за историју здравствене културе Србије, 1990/91, бр. 1–2, Београд 1990, 127–134
  • Гојко Антић, Велимировићи. Књижевна баштина, Андријевица 1996, 203–233
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Milutin_Velimirović&oldid=27443671”