Мирсанда Станић
Проф. Др Мирсанда Станић (Ловран, 1950) српски је професор и научник у областима медицине и биологије.[1]
| Мирсанда Станић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 21. јануар 1950. |
| Место рођења | Ловран, ФНРЈ |
| Научни рад | |
| Поље | Медицина, Биологија |
Биографија
уредиРођена је у Ловрану 21. јуна 1950. године. Основно и средње образовање је стекла у Омишу, а на Медицинском факултету у Београду је дипломирала 1976. године. Магистрирала је молекуларну биологију 1984. године, на смеру Неуробиологиле развића, са тезом под називом „Утицај тестостерона на андрогене рецепторе бубрега миса”.
У Великој Британији је 1985. године стекла сертификат IVF (in vitro fertilization) и ET у Bourn Hall Clinic, Cambridge, о савладаним клиничким и биолошким техникама вантелесне оплодње од оснивача метода Патриц Стептоеа и Р. Едwардса, добитника Нобелове награде.
На Медуцинском факултету у Београду је одбранила докторску тезу на тему „Сазревање и оплодјење хуманих ооцита” из области репродукције 1990. године, прве такве тезе у Србији.
Завршила је специјализацију из гинекологије и акушерства 1992. године и субспецилализацију из фертилитета и стерилитета 1996. године на Медицинском факутету у Београду.
Радна биографија
уредиДобар део научног образовања је стекла и на студијским и радним боравцима у Health Science Center, South Western Medical School, Далас, Тексас, 1980. године, где је радила експериментални део магистарске тезе. У Америци је провела укупно 7 година, од тога део времена на престижном Vanderbilt University, где је радила у области молекуларне имунолоске ендокринологије и културе органа ин витро 2003. и 2004. године као и на Veteran Affair Hospital, затим као визитинг професор на PEN State University, 1999. године и више пута на Универзитетима у Лондону, где је, између осталог, приказала прототип Мини - лабораторије - иновацију медицинске направе. У Немачкој је радила 10 година као Директор/Супервисор научне лабораторије, фармацеутске фирме Biofactor GmbH, где је осмислила и развила први хумани медијум за прање сперматозоида Спермовив-Х, који је произвођен и продаван око 10 година.
На Интернационалној конференцији о андрологији 1989. године у Марбељи, Шпанија, добила је Прву интернационалну награду за научни рад и презентацију. На основу тога добила је одобрење за организацију следеће интернационалне коференције из андрологије, која није одрзана због рата у Југославији.
Од 1995. године је била професор Неуробиологије развића Центра за мултидисциплинарне студије и од 1997. године професор Хумане генетике на Институту за хуману генетику, Медицинског факутета у Београду.
Била је Директор Института за хуману генетику Медицинског факултета Универзитета у Београду током два избора и шеф Катедре на истом Институту неколико пута. Истовремено је организовала и водила наставу из Хумане генетике на Интернационалном медицинском факултету, на енглеском језику.
Радила је у Институту за вирусе, вакцине и серуме ТОРЛАК, 2013. и 2014. године као Директор транслационе медицине и науке.
У приватној болници БЕЛМЕДИЦ је стални консултант од 2009. године као гинеколог, субспецијалиста стерилитета и ендокринологије и професор хумане клиничке генетике.
Научна остварења
уредиИма објављених више од 70 научних радова у домаћим и страним часописима. Аутор и коаутор је седам књига и уђбеника и једне монографије.
Радови у области практичних реализација и иновација:
- Патентиран први медијум за прање хуманих сперматозоида СПЕРМОВИВ -Х, који је патентирала и производила фармацеутска компанија Биофацторс ГмбХ, Немачка,
- Развој „Мини - лабораторије” који је финансирао Фонд за науку у Београду, док је прототип направила фирма за медицинске уређаје Биомедицина,
- „Дилататор цервикса” утери који није патентиран, али за који је потписан Уговор о тајни са Вандербилт Универзитетом у Нешвилу.
Научним истраживањем је остварила вакцину за лечење повишеног крвног притиска и лек за мигрену, који, иако успешни, нису реализовани, због претпостављених веома озбиљних могућих комерцијалних последица, приликом примене лекова за болести од којих болује преко 50% становништва. Оба лека застићена су од стране адвокатске патентне канцеларије у Њујорку. Рад под називом „Мигранине Хеалинг” је објавила у облику презентације на Линкедин мрежи.[2]
Прва вантелесна оплодња у Србији
уредиМирсанда Станић је убрзо после рађања Луизе Браун, 1978. године, прве бебе зачете вантелесном оплодњом код нобеловца Р.Едвардс-а и П.Стептое-а, пренела технику оплодње у Гинеколошку болницу „Народни фронт” и у групи професора Ж. Живановића, носиоца научног програма, остварила прву успешну вантелесну оплодњу у Србији, коју је реализовала већ 1986. године. После рађања M.Т. из Врања[3], Мирсанда Станић је имала још 73 успешне вантелесне оплодње, пре него што је тежиште истраживања пренела на друге области.
Научни интерес
уредиТоком дуге научне каријере, Мирсанда Станић је, обзиром на велико знање биолошких процеса у медицинским наукама, нарочити интерес и тежиште рада имала на:
- Гинеколошкој ендокринологији, ендокринологији регенеративних процеса и молекуларној ендокринологији имуних процеса,
- Ендокринологији менопаузе и андропаузе,
- Медицинском антиегинг програму,
- Транслационој науци и медицини.
Референце
уреди- ^ „Проф. др Мирсанда Станић”. Бел Медиц. Архивирано из оригинала 11. 04. 2021. г. Приступљено 12. 3. 2019.
- ^ „Мигранине Хеалинг”. Линкедин. Приступљено 12. 3. 2019.[мртва веза]
- ^ [Политика 28 јун 1987]