Митрополит цетињски Мардарије
Мардарије Ускоковић познат и као Мардарије Корнечанин био је митрополит цетињски, српске Пећке патријаршије, од 1637–1659. године.
| Мардарије Ускоковић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Место рођења | Корнет, Османлијско царство |
| митрополит цетињски | |
| Године | (1637–1659) |
| Претходник | Рувим Његош |
| Наследник | Рувим Бољевић |
Биографија уреди
Рођен је у селу Корнет близу Подгорице, Љешанска нахија. Преци су му, по народном предању, дошли из Коринта, па је и родно мјесто названо Корнет.[1] Био је игуман Цетињског манастира од 1625. године.[2] Познат је по потписивању црквене уније с католичком црквом 1640. године, да би касније био каменован од народа, а у црквеним књигама су избрисани сви трагови о њему. Млечани и Турци су у политичким односима игнорисали цетињског владику, а Црну Гору су посматрали као крај који ће припасти некоме од њих. Митрополит Мардарије није видио други излаз из таквог положаја, осим да Црна Гора призна протекторат неке од тих држава. Црну Гору је хтјео ставити у зависност од папе. Данијеле Фарлати је писао да се Мардарије повезао с папом Урбаном VIII, и са својим потписима послао му опуномоћенике - архиђакона Висариона, свог синовца, и још једног цетињског јеромонаха. Имали су задатак, пошто се поклоне стопама римског првосвећеника, да свечано искажу своју вјерност и преданост јерарху већег дијела западног хришћанства. Њих је папа примио веома благонаклоно и у Црну Гору су се вратили с писмом од 12. маја 1640., у којем папа исказује радост због Мардаријевог поступка и даје му различите поуке за његов прелазак у католичанство.
Цетињски љетопис име владике Мардарија само помиње 1638. године, без навођења да се он обраћао папи. Иако у српским писменим документима нема више података о Мардарију, у народу је о њему остало ружно сјећање. Народно предање, које је забиљежио Рус Павле Ровински, каже да је владика Мардарије имао дијете са дјевојком која је служила код њега. Тај гријех је желио да пребаци на младог монаха Василија, каснијег светог Василија Острошког, који је код Мардарија живио у цетињском манастиру. Због тога се у Црној Гори сачувала изрека, када неко своје гријехове жели да пренесе на другога: "Он хоће као корнетски владика!" По истом народном предању, владика Мардарије је на крају каменован од народа и затрпан под гомилом камења, коју су у доба Павла Ровинског (крај 19. вијека) показивали у селу Корнет.[3] Цетињски љетопис спомиње један спор племена Хумци и владике Мардарија. Зетски владар Иван Црнојевић је Хумце поставио на црквену баштину, у Горње поље на Цетињу. Пошто су радили на црквеној имовини, имали су обавезу четвртину прихода давати манастиру. 1638 године су хтјели себи присвојити ту баштину, па их је владика Мардарије тужио кадији. Као доказ црквеног власништва имовине приложио је хрисовуље Ивана Црнојевића и друге књиге. Кадија је осудио Хумце и истјерао их с имања, а цркви је потврдио власништво. Хумци су одбили послушати и кадију па су манастир крали и палили, а обратили су се паши у Подгорици и пашине чауше су довели на то имање. Владика и братство манастира је позвало кнезове и властелу од Црне Горе, и сви заједно, с пашиним чаушима су прегледали уврђене међе. Установљено је да је владика био у праву, а представници Хумаца су завезани и чауши су их, по тадашњој правди, тукли тољагама. Морали су цркви платити одштету од 46 гроша.[4][5]
Лазар Томановић је писао да се о каменовању цетињског митрополита Мардарија[6] шутило у народу, јер се то није сматрало јунаштвом, као ни Истрага потурица, која се десила 1702.године.[7]
1640. године себе назива владиком македонских предјела, земље Црне Горе, од манастира Цетиња, и као Еписцопус Мацедониае, патриае Магни Алеxандри, Монтиснигри. I Божидар Вуковић из Подгорице 1520. (7029) године, тај град и земљу Диоклитијску смјешта у македонске предјеле.[8]
Павле Ровински је записао да Црногорци поштују своја свештена лица, једино да је ружно сјећање остало за Мардарија из Љешанске нахије (1695) због у народу сачуваног убјеђења да је био близак Риму. Становници Љешанске нахије су га бранили од тих прича, говорећи да су све то биле клевете некаквог слуге и да речено нису ријечи Св. Василија острошког. [9] Ровински је о њему писао и у другом тому Етнографије Црне Горе, да је згријешио са једном дјевојом, својом слушкињом, а да је тај гријех свалио на свог помоћника каснијег Светог Василија Острошког. По легенди насталој из те приче, беба слушкиње је проговорила и оптужила цетињског владику да је отац дјетета, а не Василије, а потом је од народа каменован. По другаијем предању Љешана, Марадарије је од монаха оклеветан, зато је он народ проклео и Куче је преводио у православље, као и да је умро у Дечанима.[10] Мардарије се због растуће турске моћи обратио за помоћ папи и од папе Урбана VIII добио писмо 1640.[11]
Референце уреди
- ^ Луча, година 2., свеска 1., за јанаур, Владика Мардарије Корнећанин (ПДФ). Цетиње. 1896. стр. 23.
- ^ Велибор V. Џомић (2006). Православље у Црној Гори. Светигора. „МАРДАРИЈЕ I (Корнећанин) Митрополит Цетињски Митрополит Мардарије I је родом из села Корнета у Љешанској нахији. Прије избора за митрополита био је од 1625. године на дужности игумана Цетињског манастира. Као Митрополит Мардарије се помиње први пут мјесеца јула 1637. Његово архипастирство било је скопчано са разним невољама ...”
- ^ Ровински, Павле (1993). Црна Гора у прошлости и садашњости, I том. стр. 369.—372.
- ^ Шекуларац, Божидар (1996). Црногорски анали или Цетињски љетопис. Цетиње. стр. 116.—119.
- ^ Томановић, Лазар (1899). Г. Руварац и Монтенегрина. Сремски Карловци. стр. 30.
- ^ Томановић, Лазар (1899). Г. Руварац и Монтенегрина. Сремски Карловци. стр. 31.
- ^ Томановић, Лазар (2018). Мемоари. Подгорица: ЦИД. стр. 475.
- ^ Томовић, Гордана (1996). Књижевност Црне Горе од XII до XIX вијека - издавачи, штампари, преписивачи, књига 1. Цетиње: Обод. стр. 51., 53.
- ^ Ровински 1998, стр. 285.
- ^ Ровински 1998, стр. 381, 382.
- ^ Ровински 2004, стр. 228.
Литература уреди
- Аполонович Ровински, Павел (1998). Етнографија Црне Горе, том I. ЦИД - Подгорица.
- Аполонович Ровински, Павел (1998). Етнографија Црне Горе, том II. ЦИД - Подгорица.
- Аполонович Ровински, Павел (2004). Студије о Црној Гори. ЦИД - Подгорица.
