Википедија

Панчо Владигеров

Панчо Хараланов Владигеров (или Владигероф, Владигеров, Владигуеров, Владигуероф; буг. Панчо Хараланов Владигеров; 13. март 1899 — 8. септембар 1978) био је бугарски композитор, педагог и пијаниста.[1]

Панчо Владигеров
Панцхо Владигеров ин 1928
Панчо Владигеров 1928. године
НадимакПанчо Хараланов Владигеров
Датум рођења(1899-03-13)13. март 1899.
Место рођењаЦирих
 Швајцарска
Датум смрти8. септембар 1978.(1978-09-08) (79 год.)
Место смртиСофија
 Бугарска
ПребивалиштеБугарска
Држављанствобугарско
Занимањекомпозитор, педагог и пијаниста
Веб-сајтvladigerov.org/en

Владигеров је вероватно најутицајнији бугарски композитор свих времена. Он је био један од првих који су успешно комбиновали идиоме бугарске народне музике и класичне музике. Као припадник такозваних бугарских композитора друге генерације, он је био међу оснивачима Бугарског друштва савремене музике (1933), које је касније постало Унија бугарских композитора.[2] Владигеров је обележио почетак низа жанрова у бугарској музици, укључујући сонату за виолину и клавирски трио. Он је такође био веома угледан педагог; његови студенти укључују практично све угледне бугарске композиторе нове генерације, попут Александра Рајчева, Александра Јосифова, Стефана Ременкова и многих других, као и пијанисте Алексиса Вајссенберга.

Биографија уреди

 
Панчо Владигеров

Владигеров је рођен у Цириху у Швајцарској, али је живео у Шумену у Бугарској.[1] Његова мајка др. Елиза Пастернак била је руски Јевреј. Његов отац др. Харалан Владигеров био је бугарски адвокат и политичар. Панчо Владигеров је свирао клавир и компонова од малих ногу. Године 1910, две године након смрти његовог оца, Владигеров и остатак породице су се преселили у Софију, где је Панчо започео да студира композицију са Добри Христовом, најистакнутијим бугарски композитор његове генерације.

Панчов деда по мајци, Лион Пастернак, руски Јевреј који је напустио Одесу и настанио се у Цириху неколико година пре Панчовог рођења, био је утицајна фигура у Панчовом музичком развоју и каснијем успеху. Његов деда, математичар по професији, шампионски шахиста,[3] и аматерски музичар и композитор, свирао је виолину са Панчом и његовим братом близанцом, Љубеном. На основу јеврејске мелодије којој га је подучавао његов деда, Владигеров је 1951. компоновао своју велику симфонију, „Јеврејска поема”, Опус 47. Ова симфонија добила је 1952. године највећу почаст коју је бугарска влада додељује уметнику, Димитрову награду,[4] и зарадила је дивљење његових колега музичара: „Овакво дело бива написано само једном у сто година”, изјавио је Дмитриј Шостакович.[4]

Године 1912, Владигерова мајка је успела да добије државну стипендију за своју децу да студирају у Берлину, где су Панчо и његов брат близанац, виолиниста Љубен Владигеров, уписани на Државну академску школу за музику (сада део Берлинског универзитета уметности), која је била под окриљем Академије уметности. Панчо Владигеров је студирао теорију музике и композицију код Пола Јуона[5] и клавир код Карла Хајнриха Барта.[5] Године 1920, дипломирао је на академији након што је студирао клавир и код Леонида Кројцера, композицију код Фридриха Гернсхајма и Георга Шумана. Два пута је освојио Менделсонову награду[6][7] академије (1918. и 1920).

Након дипломирања Владигеров је постао музички директор Дојчес театра[8][9][10] у Берлину и радио је са познатим позоришним редитељем Максом Рајнхартом. Године 1932, после дугог оклевања, одлучује да се врати у Софију, где је постављен за професора клавира, камерне музике и композиције на Државној музичкој академији, која сада носи његово име.

Владигеров је компоновао у различитим жанровима укључујући оперу (Цар Калојан, на либрето Николаја Лилијева и Фани Попове-Мутафове),[11] балет, симфонијску музику, пет клавирских концерата, два виолинска концерта, камерну музику укључујући гудачки квартет, трио (виолина, виолончело и клавир), дела и транскрипције за виолину и клавир и бројни опуси за соло клавир,[12] 38 транскрипција инструменталних комада за инструмент и клавир, 13 касних транскрипција његових ранијих дела за два клавира,[13] педесет концертних аранжмана народних песама за глас и клавир/оркестар, 20 песама за глас и клавир, десет хорских песама са клавиром/оркестром, сценску музика за представе Немачког театра у Берлину, Театра у Јозефштату у Бечу и Народног позоришта у Софиа.

Владигеров је стекао значајну славу у Европи 1920-их када је многа његова дела објавило Универзално издање у Бечу, и када је објављено на ЛП плочама немачке издавачке куће Деутсцхе Граммопхон, након чега су су извођена широм Европе и САД. Као пијаниста и композитор обишао је већину европских земаља изводећи углавном своја дела. Године 1969, добио је Хердерову награду Универзитета у Бечу. Бугарска дискографска кућа Балкантон објавила је издање његове сценске и симфонијске музике у четири сета од по седам плоча; међутим, само мали део његових дела је тренутно доступан на CD формату.

Владигеровској музици су се дивиле различите личности као што су Ричард Штраус, Дмитриј Шостакович и Арам Хачатурјан. Изводили су је уметници као што су Алексис Вајсенберг, Дејвид Ојстрах, Емил Гиљерс, Иван Дреников, и недавно Марк-Андре Хамелин; међутим, он је и даље углавном непознато име осим у својој домовини. Његову соло клавирску музику је неколико пута у Великој Британији недавно изводила пијанисткиња рођена у Бугарској Валентина Сеферинова, која наставља да фаворизује његову музику.

Најизвођеније и најамблематичније дело Владигерова је несумњиво Вардарска рапсодија, позната и као Бугарска рапсодија.[1] Првобитно написана за виолину и клавир, касније је оркестрирана и аранжирана за различите инструменте. Ватрено родољубиво дело, постало је, по речима задивљеног критичара, „бугарски еквивалент Шопенове Полонезе у А-дуру”.

Панчо Владигеров је преминуо 1978. године у Софији. Његов син Александар Владигеров (1933–1993) и унуци Панчо Владигеров млађи, Александар Владигеров и Константин Владигеров такође су постали цењени музичари.

Наслеђе уреди

 
Гроб Панча Владигерова на Централном софијском гробљу (42° 42′ 45.3″ Н 023° 19′ 58.5″ Е / 42.712583° С; 23.332917° И / 42.712583; 23.332917)

Кућа Панча Владигерова на Јакубици број 10 у Софији претворена је у музеј.[14]

Фондацију Интелектуално наслеђе Панча Владигера основао је у јесен 2006. Панчо Владигеров млађи.[15] Њен главни циљ је очување, заштита и популаризација материјалне и нематеријалне баштине Панча Владигерова.

Владигерово име је овековечено и у следећем.

Референце уреди

  1. ^ а б в Хлебаров, Иван (2001). „Владигеров, Панцхо (Хараланов)”. Ур.: Садие, Станлеy. Неw Грове Дицтионарy оф Мусиц анд Мусицианс . 26 (2нд изд.). Мацмиллан Публисхерс Лимитед. стр. 850-851. ИСБН 9781561592395. 
  2. ^ Унион оф Булгариан Цомпосерс
  3. ^ Леон Пастернак – Ханс Фахрни, 5тх Сwисс Цхампионсхип, Зурицх, Јуне 1895
  4. ^ а б Тхе Сигнифицанце оф Селецтед Пиано Цомпоситионс бy Панцхо Владигеров Архивирано 2010-07-18 на сајту Wayback Machine
  5. ^ а б Schlüren, Christoph (2004). „Publication of Preface to Score of Vladigerov's 1st Violin Concerto”. Musikproduktion Juergen Hoeflich. Приступљено 2007-12-11. 
  6. ^ „German Mendelssohn Scholarship” (PDF). , New York Times, 7 November 1895
  7. ^ „Press release on the 2006 prize from the Stiftung Preussischer Kulturbesitz” (PDF) (на језику: немачки). Архивирано из оригинала (PDF) 19. 7. 2011. г. 
  8. ^ Banham, Martin, ed. 1998a. "Deutsches Theater." In The Cambridge Guide to Theater. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-43437-8. п. 294.
  9. ^ ---. 1998б. "Меининген цомпанy." Ин Тхе Цамбридге Гуиде то Тхеатер. Цамбридге: Цамбридге Университy Пресс. ISBN 0-521-43437-8. п. 718.
  10. ^ Wиллетт, Јохн анд Ралпх Манхеим. 1970. Интродуцтион. Ин Цоллецтед Плаyс: Оне бy Бертолт Брецхт. Ед. Јохн Wиллетт анд Ралпх Манхеим. Бертолт Брецхт: Плаyс, Поетрy анд Просе Сер. Лондон: Метхуен. ISBN 0-416-03280-X. p.vii-xvii.
  11. ^ „Vladigerov Biography Page”. Bulgarian Operas: Course Material at University of Pittsburgh Center for International Studies. април 2005. Приступљено 2007-12-11. 
  12. ^ [1] Архивирано 2006-09-23 на сајту Wayback Machine
  13. ^ [2] Архивирано 2006-09-23 на сајту Wayback Machine
  14. ^ „Тхе Хоусе Мусеум ин Софиа”. Архивирано из оригинала 2007-09-27. г. Приступљено 2007-08-01. 
  15. ^ „Тхе Интеллецтуал Легацy оф Панцхо Владигеров Фоундатион”. Архивирано из оригинала 2018-09-19. г. Приступљено 2007-08-01. 
  16. ^ „Панцхо Владигеров интернатионал цомпетитион фор пианистс анд виолинистс”. 
  17. ^ „Абоут | НАМ 'Проф. Панцхо Владигеров'”. www.нма.бг. Архивирано из оригинала 2011-04-13. г. 
  18. ^ Владигеров Пассаге. СЦАР Цомпосите Газеттеер оф Антарцтица.

Литература уреди

  • Павлов — Клостерман, Евгени. 2000. Панцхо Владигеров. Софиа: Музика
  • Федотова Валерy, Соме тенденциес оф Булгариан мусиц ин тхе цонтеxт оф натионал арт ин тхе фирст халф оф тхе тwентиетх центурy. // Булгариан арт анд литературе. Хисторy анд модернитy. СИАС. Мосцоw, 2003. = Федотова В.Н. Некоторые тенденции болгарской музыки в контексте национального искусства в первой половине ХХ столетия. // Болгарское искусство и литература. История и современность. Москва, ГИИ,2003.
  • Федотова Валерy, Тхе формс оф Булгариан сyмболисм анд Булгариан мусиц. // Модерн анд интегратион процессес ин тхе Еуропеан цултуре. M., СИАС, 2004. = Федотова В.Н. Формы болгарского символизма и болгарская музыка. // Модерн и интеграционные процессы в европейской культуре. Москва,ГИИ, 2004.
  • Федотова Валерy, Опера оф П. Владигеров анд L. Пипков ин тхе цонтеxт оф Булгариан арт оф 1920-30-ес. // Мусицал тхеатре оф тхе тwентиетх центурy: Евентс, Проблемс, Ресултс, Перспецтивес. M., СИАС, 2004. = Федотова В.Н. Оперы П.Владигерова и Л.Пипкова в контексте болгарского искусства 1920-30-х гг. // Музыкальный театр ХХ века: События, проблемы, итоги, перспективы. Москва, ГИИ, 2004.
  • Федотова Валерy, Тхе Булгариан мусиц оф тхе тwентиетх центурy ин тхе цонтеxт оф тхе натионал цултуре. Мосцоw, СИАС, 2012. ISBN 978-5-904082-11-6 = Федотова В.Н. Болгарская музыка ХХ века в контексте национальной художественной культуры. Mосква, ГИИ, 2012. ISBN 978-5-904082-11-6

Спољашње везе уреди

 
Панчо Владигеров на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Pančo_Vladigerov&oldid=27676908”