Универзитет у Бечу

(преусмерено са University of Vienna)

Универзитет у Бечу (нем. Universität Wien) најстарији је и највећи универзитет на немачком говорном подручју, поред универзитета у Прагу, који је био вишејезични. Овај универзитет је 12. марта 1365. године установио Рудолф IV заједно са својом браћом и његове браће Албрехтом III и Леополдом III. Носи и назив Главни универзитет.

Универзитет у Бечу
Universität Wien
Uni Wien logo.gif
Логотип Универзитета у Бечу
Типјавни
Оснивање12. март 1365.
ОснивачРудолф IV, војвода Аустрије
Буџет€ 544 милиона[1]
ПредседникХајнц Енгл
РекторГеорг Винклер
Академско особље6.765
Административно
особље

3.106
Број студената91.715[2]
Постдипломци16.490
Докторанди8.045
ЛокацијаБеч,  Аустрија
Веб-сајтhttp://www.univie.ac.at
Wien - Universität (3).JPG

Данашњу главну зграду је између 1871. и 1884. године изградио Хајнрих од Ферстела. Од 1365. до 1975. Бечки универзитет је био једина високошколска установа у Бечу, а данас броји 63.000 студената и највећи је универзитет у главном граду Аустрије. Ректор је Георг Винклер.

ИсторијаУреди

Од средњег века до просветитељстваУреди

Универзитет су основали 12. марта 1365. Рудолф IV, војвода Аустрије, и његова два брата, војводе Алберт III и Леополд III, па отуда додатно име „Алма Матер Рудолфина“. После Карловог универзитета у Прагу и Јагелонског универзитета у Кракову, Универзитет у Бечу је трећи најстарији универзитет у централној Европи и најстарији универзитет у савременом немачком говорном подручју; остаје питање дефиниције, јер је Карлов универзитет у Прагу такође имао немачки као говорни језик када је основан.

Универзитет у Бечу је направљен по узору на Универзитет у Паризу. Међутим, папа Урбан V није ратификовао оснивачки акт који је санкционисао Рудолф IV, посебно у вези са катедром за теологију. Ово је вероватно било због притиска Карла IV, цара Светог римског царства, који је желео да избегне конкуренцију са Карловим универзитетом у Прагу. Одобрење је коначно добијено од папе 1384. године и Универзитету у Бечу је додељен статус пуноправног универзитета, укључујући и Католички богословски факултет. Прва универзитетска зграда отворена је 1385. Ова институција је израсла у највећи универзитет Светог римског царства, а током појаве хуманизма средином 15. века била је дом за више од 6.000 студената.

Универзитет је у раним годинама имао делимично хијерархијску, делом кооперативну структуру, у којој је ректор био на врху, док су студенти имали мало речи и били су смештени на дну. Магистри и доктори су чинили четири факултета и бирали академске званичнике из својих редова. Студенти, али и сви остали чланови универзитета, били су подељени у четири академске нације. Њихови изабрани чланови одбора, углавном сами дипломирани студенти, имали су право да бирају ректора. Он је шредседавао над конзисторијом у коме су били прокуристи сваког народа и декани факултета, као и Скупштином универзитета, на којој су учествовали сви универзитетски наставници. Жалбе или молбе на одлуке факултета од стране студената је морао да поднесе магистар или доктор.

Од 19. века па надаљеУреди

 
Двориште садашње главне зграде, изграђене између 1877. и 1884.

Велике промене су уведене у јеку Револуције 1848. године, при чему је Филозофском факултету додељен једнак статус као Теолошком, Правном и Медицинском. Предвођен реформама Леополда, грофа фон Туна и Хоенштајна, универзитет је успео да постигне већи степен академске слободе. Садашњу главну зграду на Рингштраси је између 1877. и 1884. саградио Хајнрих вон Ферстел. Претходна главна зграда налазила се у близини Стубен капије (Стубентор) на тргу Иганц Сајпел, садашњем дому старе универзитетске цркве (Universitätskirche) и Аустријске академије наука (Österreichische Akademie der Wissenschaften). Жене су примане као редовни студенти од 1897. године, иако су њихове студије биле ограничене на филозофију. Преостали одсеци су постепено следили њихов пример, иако са значајним закашњењем: медицина 1900, право 1919, протестантска теологија 1923. и коначно римокатоличка теологија 1946. Десет година након пријема првих студенткиња, Елисе Рихтер је постала прва жена која је добила хабилитацију, поставши професор романских језика 1907; она је била и прва жена истакнути професор.

 
Студентски нереди на Универзитету у Бечу након покушаја нациста да спрече Јевреје да уђу на универзитет

Крајем 1920-их, универзитет је био у сталним превирањима због антидемократских и антисемитских активности делова студентског тела. Професора Морица Шлика убио је бивши студент док се пењао степеницама Универзитета идући на наставу. Његовог убицу је касније ослободио нацистички режим. Након аншлуса, припајања Аустрије Великој Немачкој од стране нацистичког режима 1938. године, Универзитет у Бечу је реформисан у политичким аспектима и велики број професора и студената је отпуштен из политичких и „расних“ разлога.[3] У априлу 1945. године, тада 22-годишњем Курту Шуберту, касније признатом доајену јудаистичких студија на Универзитету у Бечу, совјетске окупационе снаге су дозволиле да поново отвори универзитет за наставу, због чега се сматра незваничним првим ректором у послератном периоду. Дана 25. априла 1945. уставни правник Лудвиг Адамович старији изабран је за званичног ректора Универзитета у Бечу. Велики степен учешћа студената и универзитетског особља остварен је 1975. године, међутим универзитетске реформе из 1993. и 2002. године у великој мери су поново успоставиле професоре као главне доносиоце одлука. Међутим, такође као део реформе из 2002. године, универзитет је након више од 250 година током којих је био углавном под контролом владе, коначно повратио свој пуни правни капацитет. Број факултета и центара повећан је на 18, а цео медицински факултет се одвојио у нови Медицински универзитет у Бечу.

Међународно признањеУреди

Универзитетски рангови
Global – Overall
ARWU свет[4]151–200 (2021)
QS свет[5]151 (2022)
THE свет[6]137 (2022)
USNWR Глобарт[7]195 (2021)

Универзитет у Бечу има највиши ранг у области уметности и хуманистичких наука, где се налази на 35. односно 54. месту у свету према [[Times Higher Education|THE] и QS ранг листи. Изванредни предмети су географија (на 28. месту у свету у 2013.), лингвистика и филозофија (оба 46. на глобалном нивоу) и право (на 32. месту у Европи и 73. на глобалном нивоу). Високо је оцењен по академској репутацији и броју међународних студената, али ниско у погледу односа између факултета и студената и цитата по члану особља.[8][9][10]

Познате личностиУреди

НобеловциУреди

ОсталиУреди

РеференцеУреди

  1. ^ „Facts & folders”. www.univie.ac.at. 
  2. ^ „Figures and Facts”. University of Vienna. Приступљено 25. 5. 2016. 
  3. ^ „Memorial Book for the Victims of National Socialism at the University of Vienna in 1938”. University of Vienna. Приступљено 26. 7. 2014. 
  4. ^ „Academic Ranking of World Universities 2021”. Приступљено 11. 10. 2021. 
  5. ^ „QS World University Rankings 2022”. Приступљено 11. 10. 2021. 
  6. ^ „THE World University Rankings 2022”. Приступљено 11. 10. 2021. 
  7. ^ U.S. News Education: Best Global Universities 2021
  8. ^ „Top 100 universities for Arts and Humanities 2013-14”. Times Higher Education. Приступљено 26. 7. 2014. 
  9. ^ „University of Vienna Rankings”. QS World University Rankings. Приступљено 26. 7. 2014. 
  10. ^ „University of Vienna Subject Rankings”. QS World University Rankings. Приступљено 26. 7. 2014. 
  11. ^ „University of Vienna”. Top Universities. QS Quacquarelli Symonds Limited. 2017. 
  12. ^ The Times Higher Education. 2017. Retrieved March 18, 2017.

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди