Курт Валдхајм

4. генерални секретар УН (1972-1981), 9. председник Аустрије (1986-1992)

Курт Јозеф Валдхајм (нем. Kurt Josef Waldheim; Санкт Андре-Вердерн, близу Беча, Аустрија, 21. децембар 1918Беч, 14. јун 2007) је био аустријски политичар, доктор правних наука и дипломата. Служио је као министар спољних послова Аустрије у периоду од 1968. до 1970, четврти генерални секретар УН у два мандата, од 1972. до 1981, и као председник Аустрије од 1986. до 1992.

Курт Валдхајм
Kurt Waldheim 1971cr.jpg
Четврти по реду генерални секретар Уједињених нација, слика из 1971.
Биографија
Датум рођења(1918-12-21)21. децембар 1918.
Место рођењаСанкт Андре-Вердерн
 Аустрија
Датум смрти14. јун 2007.(2007-06-14) (88 год.)
Место смртиБеч
 Аустрија
РелигијаКатолик
СупружникЕлизабет Валдхајм (Ричел) (в. 1944 —  његова смрт 2007)
Деца3
Професија
УниверзитетУниверзитет у Бечу
Политичка
странка
Ванстраначки политичар[а]
ПотписKurt Waldheim Signature.svg
1. јануар 1972 — 31. децембар 1981.
ПретходникУ Тант
НаследникХавијер Перез де Куељар
8. јул 1986 — 8. јул 1992.
ИзбориПредседнички избори 1986.
Канцелар(и)Франц Враницки
ПретходникРудолф Киршлегер
НаследникТомас Клестил
Министар спољних послова Аустрије
19. јануар 1968 — 21. април 1970.
ПредседникФранц Јонас
Канцелар(и)Јозеф Клаус
ПретходникЛујо Тончић-Сорињ
НаследникРудолф Киршлегер

Војна каријера
Служба Аустрија (1936-1937)
 Нацистичка Немачка (1941-1945)
Војска Немачка копнена армија
ЧинСтарији поручник
Јединица
Битке/ратовиДруги светски рат
Одликовања
Каснији радГенерални секретар УН
Председник Аустрије
Министар спољник послова Аустрије

Био је четврти генерални секретар Уједињених нација од 1972. године до 1981. године и на тој функцији провео је два мандата. Надгледао је пружање помоћи Бангладешу, Никарагви и Гватемали и мировне мисије на Кипру, Блиском истоку, у Анголи и Гвинеји. Након што је НР Кина ставила вето на његов трећи мандат[1] вратио се у Аустрију и кандидовао се за председника 1986. године.

Његова нацистичка прошлост је откривена у склопу кампање на изборима за председника Аустрије 1986. У години уочи избора, 1985, објавио је биографију У стакленој палати светске политике (нем. Im Glaspalast der Weltpolitik) где је између осталог навео да је, након Аншлуса Аустрије, Гестапо ухапсио његовог оца, а да је он као члан аустријског Jungvolk-a делио летке у којима се позивало на пружање отпора, и да су га због тога претукли. Додао је и да је на силу регрутован у Вермахт, где је послат на Источни фронт као члан јединице која је била пуна протестаната против рата. Написао је да је током ноћи тајно читао анти-нацистичке летке, и да се након рањавања на фронту вратио у Беч, где је завршио студије права.[2] Политички противници су увидели недостатке у тој објављеној биографији, и почели су да истражују његову прошлост. Београдске Вечерње новости су прве у свету објавиле детаље о његовој војној служби у Југославији и Грчкој у тексту Ратни злочинац из досијеа Ф-25572 где се испоставило да се Валдхајм ипак вратио на Балкан након што је био рањен у Русији, и да га је, због свог учешћа у бици на Козари, заједно са још 25 немачких официра, одликовао Анте Павелић, поглавник Независне Државе Хрватске.[3][4] Откривено је и да је припадао јединици Хитлеровог Вермахта која је нa Сјењаку у Пљевљима, починила ратне злочине над српским цивилима током Другог светског рата. Државна комисија за ратне злочине ФНРЈ га је осудила за ратне злочине 17. децембра 1947. године.[5]

Како би расветлили Валдхајмову војну службу током периода између 1938. и 1945, Влада Аустрије је 1987. формирала међународну шесточлану комисију историчара. Њихов закључак је био да Курт Валдхајм није лично учествовао у извршавању ратних злочина, али су такође закључили да је, упркос његовим тврдњама, знао за акције Немачке војске против партизана и за одмазде и злочине над цивилима. Симон Визентал је додао да је током депортације трећине Солунских Јевреја за Аушвиц, Валдхајм био позициониран око 8 km даље од Солуна, па је сигурно знао и за тај чин.[6] Током свог председничког мандата је био дипломатски изолован, а САД и Уједињено Краљевство су га прогласиле за непожељну особу.

Преминуо је 14. јуна 2007. са 88 година. По његовој жељи на сахрани није присуствовао ниједан страни званичник, сем кнеза Лихтенштајна Ханс-Адама II. Пред своју смрт је оставио писмо у коме се извињава за своје поступке током избијања Афере Валдхајм 1986, и замолио је критичаре за опроштај.[7] Сахрањен је уз пуне војне и државне почасти на Бечком централном гробљу у председничкој крипти.

Младост и образовањеУреди

Курт Јозеф Валдхајм је рођен 21. децембра 1918. у селу Сент Андре-Верден близу Беча, у савезној држави Доња Аустрија.[8] Његов отац Валтер Валдхајм је радио као школски инспектор, и био је Чешког порекла. Породично презиме Вацлавик (немачки: Watzlawick, чешки: Václavík) је његов отац германизовао у Валдхајм у периоду око 1918.[9][10]

Уписао је средњу школу у Клостернојбургу, где се придружио римокатоличком братству Комажен. Војни рок је у периоду од 1936. до 1937. одрадио у првом коњичком пуку Аустријске армије. Након тога је похађао Конзуларну академију у Бечу, место где су се обучавале аустријске дипломате, и тамо је дипломирао права 1939.[9]

У то време је постао члан Лиге немачких национал-социјалистичких студената, огранка Нацистичке партије (NSDAP), па је, судећи по магазину Profil, члан коњичких бригада Штурмабтајлунга (SA), тзв Reiter-SA 4. Отац му је тада био активиста Хришћанске социјалне партије (CS).[11] По Симону Визенталу Валдхајм је оспорио ту тврдњу, рекавши да је он само био припадник коњичког клуба, и да није знао да је тај клуб интегрисан у SA. Додао је да никада није попунио приступни образац за чланство у SA, и да се у складу са тим није сматрао њиховим чланом. Приступни образац за чланство у SA са Валдхајмовим потписом и није пронађен.[12] Фред Синовац, канцелар Аустрије за време избијања афере о Валдхајмовој прошлости је на то изјавио: "Примамо ка знању да није Валдхајм био члан SA, већ само његов коњ."[13]

У пролеће 1940. је мобилисан, и убрзо је постао млађи поручник.[9]

Током једног војног одсуства са фронта, у марту 1944. је на Бечком универзитету одбранио докторску тезу Идеја Рајха по Константину Францу. Исте године 19. августа је оженио Елизабет Ричел, у то време активисткињу Нацистичке партије. Имали су 3 деце из тог брака: ћерке Лизелоту, која је једно време радила у Уједињеним нацијама, и Кристу, која је постала уметник и која је супруга аустријског народног посланика Отмара Караса, и сина Герхарда, који је постао банкар.

Политичко деловањеУреди

Био је у дипломатској служби у Министарству спољних послова од 1945. године. Члан је аустријских делегација на међународним преговорима у Паризу, Лондону и Москви. После је био посланик у парламенту, а затим амбасадор Аустрије у Канади 1958-60. Министар спољњих послова Аустрије је од 19681972.

Био је четврти генерални секретар Уједињених нација од 1972. године до 1981. године и на тој функцији провео је два мандата. Надгледао је пружање помоћи Бангладешу, Никарагви и Гватемали и мировне мисије на Кипру, Блиском истоку, у Анголи и Гвинеји. Након што је НР Кина ставила вето на његов трећи мандат[1] вратио се у Аустрију и кандидовао се за председника 1986. године. Био је девети председник Аустрије од 1986. године до 1992. године.

Током предизборне кампање за председника Аустрије 1986, у јавност је избила његова нацистичка прошлост. Сазнало се да је лагао о природи своје војне службе и чланства у Нацистичкој партији. Валдхајм је за време Другог светског рата био официр Вермахта на различитим фронтовима. Југословенска државна комисија га је прогласила за ратног злочинца а на основу југословенског досијеа Ф-25572 од 17. новембра 1947. године Валдхајм је увршћен на листу ратних злочинаца УН.[14] Према овом досијеу, Валдхајм је као обавештајни официр био члан штаба генерала Александра Лера, команданта Хитлерове армије која је покривала југоисток Европе. Валдхајм је учествовао у борбама на Козари у лето 1942. године, када је око 68 хиљада српских мушкараца, жена и деце отерано у хрватски концентрациони логор Јасеновац. Валдахјма је због заслуга у бици на Козари одликовао хрватски поглавник Анте Павелић. Тек после избијања афере о његовој мрачној нацистичкој прошлости, коју су прве у свету објавиле београдске новине Вечерње Новости, Валдхајм је на све начине покушавао да докаже да је био само војник и да није одговоран за ратне злочине над српским цивилима. Вашингтон и Лондон су га, међутим, ставили на листу непожељних особа којима је забрањен улазак у САД и Уједињено Краљевство. Та одлука никада није промењена. Случај Валдхајм је једна од највећих енигми 20. века. Иако је његово име било на листи ратних злочинаца УН, и мада су за његову ратну прошлост знали и СССР, и Америка и Британија и Југославија, оснивачи Уједињених нација, он је ипак у два мандата био цењени генерални секретар светске организације. Валдхајм је и поред свега био изабран за председника Аустрије, али и дипломатски изолован током целог свог председничког мандата 1986—92. године.

Умро је у Бечу 14. јуна 2007. године након срчаног удара.

Објавио је књиге: Аустријски пут и Јединствени позив на свету.

РеференцеУреди

  1. ^ а б Berlin, Michael J. (28. октобар 1981). „Vetoes Deadlock Election of U.N. Secretary General”. The Washington Post. 
  2. ^ „Kurt Waldheim”. The Economist. 21. јун 2007. Архивирано из оригинала на датум 16. 04. 2021. Приступљено 16. април 2021. 
  3. ^ Dragana Matović (22. октобар 2018). „JUBILEJ NOVOSTI: Zatresle se i Ujedinjene nacije”. Вечерње новости. Приступљено 16. април 2021. 
  4. ^ Crowe 2013, стр. 67.
  5. ^ Cohen 1987.
  6. ^ Курт Валдхајм (21. јун 2007). „Die Affäre Waldheim: Eine Fallstudie zum Umgang mit der NS-Vergangenheit in den späten achtziger Jahren”. Архивирано из оригинала на датум 6. фебруар 2007. Приступљено 16. април 2021. »Dokument 2« 
  7. ^ Dr. Kurt Waldheim: Ein letztes Wort ["Др Курт Валдхајм: Последња реч"] (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 3. јул 2007.  (PDF; 100 kB)
  8. ^ « Kurt Waldheim est mort », lefigaro.fr, 14 octobre 2007.
  9. ^ а б в « WALDHEIM KURT (1918-2007) », Encyclopaedia Universalis.
  10. ^ Jonathan Kandell (14. јун 2007). „Kurt Waldheim dies at 88; ex-UN chief hid Nazi past”. Њујорк Тајмс. Приступљено 24. април 2021. 
  11. ^ Jérôme Segal (јул 2007). „Kurt Waldheim : un « éclaireur » ?” (PDF). L'Arche. »le magazine Profil publie des extraits de son dossier militaire, faisant notamment état de son appartenance au syndicat étudiant nazi, à une unité de cavalerie de la SA (Sturmabteilung, « division d'assaut ») mais révélant aussi ses fonctions dans les Balkans.« 
  12. ^ Симон Визентал. „The Waldheim Case”. Contemporary Jewish Writing in Austria, edited by Dagmar Lorenz, University of Nebraska Press. Приступљено 24. април 2021. »Waldheim objected: he had merely belonged to a riding club and didn't know it had been incorporated into the SA. He himself had never signed a membership form of the SA and therefore had not regarded himself as a member. (In point of fact no SA document with Waldheim's signature has been found.)« 
  13. ^ Stefan Grissemann (27. септембар 2021). „Ruth Beckermann: "Die Waldheim-Affäre war ein Befreiungsschlag". profil.at. Приступљено 11. септембар 2021. 
  14. ^ Затворен досије „Валдхајм“ („Политика“, 18. фебруар 2015)

НапоменеУреди

  1. ^ Иако је био ванстраначки политичар, у сваком државничком послу унутар Аустрије је наступао уз подршку Аустријске народне странке (ÖVP)

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди

Претходник:
У Тант
Бурма

Генерални секретар УН-а
19721982.

Наследник:
Хавијер Перез де Куељар
Перу