Петар Симић

Петар Вучић Симић рођен је 25. фебруара 1927. године у Ариљу где је и завршио основну школу. Симић је пореклом из старе и знамените ариљске породице. Отац Вучић (Илија) Симић учествовао је у ослободиличаким ратовима Србије 1912.-1913. г. и у Првом светском рату као редов у Дринској дивизији и био је носилац многобројних одликовања од којих су најзначајнија Албанска споменица, Медаља за храброст Милош Обилић као и Медаља за војничке врлине.

Петар Симић
Пуно име	Петар Вучић Симић
Датум рођења	(1927-02-25)25. фебруар 1927.
Место рођења	Ариље  Краљевина СХС
Датум смрти	30. мај 2004.(2004-05-30) (77 год.)
Место смрти	Београд  Србија и Црна Гора

Као стипендиста краља Александра Карађорђевића, с обзиром да му је отац Вучић био носилац Албанске споменице, Симић је гимназијско школовање започео 1938. године у Државној четвртој мушкој гимназији у Београду. С почетком Другог светског рата Симић наставља школовање у Ужичкој гимназији где је и матурирао 1946. године. На Медицинском факултету Универзитета у Београду дипломирао је1953. године, и убрзо се запослио на Клиници за ортопедску хирургију и трауматологију Медицинског факултета у Београду. Специјалистички испит је положио са одличним успехом 1958. године, као 12-ти ортопед у историји Србије. Хабилитациони рад под називом „Повреде торакалног дела кичме“ је одбранио 1962. године а докторску дисертацију „Хиперекстензионе повреде вратне кичме“ такође је одбранио са великим успехом 1974. године на Медицинском факултету у Београду.

Основао је и постао први начелник Одељења за неуроортопедију Клинике за ортопедску хирургију и трауматологију 1964. г. и на тој функцији је остао до пензионисања 1993. године. Редовни професор Медицинског факултета Универзитета у Београду постао је 1976. г., а редовни члан Медицинске академије Српског лекарског друштва 1978. године. Био је шеф Катедре за постдипломске студије из ортопедске хирургије и трауматологије на Медицинском факултету у Београду, а у периоду од 1978. до 1983. г. био је и директор Клинике за ортопедску хирургију и трауматологију Универзитетског клиничког центра у Београду. Остало је забележено да је био и први директор који је на тој позицији поднео оставку.

Проф. Симић се усавршавао у National Spinal Injuries Centre (NSIC) у Стоке Мандевилле болници у Ејлсберију, југоисточна Енглеска (1959) и у највећој ортопедској болници у Уједињеном Краљевству, Роyал Натионал Ортхопедиц Хоспитал у Лондону (1979). Обавио је и више студијских путовања: Northwestern болница у Чикагу (1981), Karolinska и Huddinge болница у Стокхолму (1979), Централни институт за трауматологију и ортопедију (ЦИТО) у Москви (1964. и 1968)и др. Активно је као дугогодишњи члан учествовао и предавао на скоро свим конгресима Интернационалног удружења ортпедских хирурга и трауматолога (СИЦОТ) од 1955. до 1990. године.

Први је у нашој земљи извео више оперативних захвата на кичменом стубу, док је за поједине усавршио приступе и допринео њиховом лакшем извођењу. Посебно је допринео побољшању дијагностике и оперативном лечењу разних болних синдрома кичменог стуба. Лично је креирао и патентирао имплантат за стабилизацију кичменог стуба код прелома и ишчашења пршљенова. Публиковао је велики број стручних и научних радова, а аутор је и у више уџбеника из хирургије. Написао је две капиталне монографије: „Траума – локални и општи поремећаји у организму“ и његово животно дело „Болести кичме“.

Поред изузетно запаженог и поштованог стручног рада фасцинантан је био и његов таленат за сликарство, тако да је објављивао своја уметничка дела на неколико самосталних изложби. Као ванстраначка личност изабран је на листи ДЕПОС-а за посланика у Народној скупштини Републике Србије (1993—1995). Активно је говорио и писао на енглеском језику, а служио се француским и немачким.

Петар Вучић Симић преминуо је 30. маја 2004. године у Београду. За своје дело „Историја хирургије“ које је написао заједно са својим сином Александром Симићем постхумно је награђен Наградом града Београда из области медицине за 2008. годину.