Пју градови-државе

Пју градови-државе (ပျူ မြို့ပြ နိုင်ငံများ) су били група градова-држава који су постојали од 2. века пне. до средине 11. века у данашној Горњој Бурми (Мјанмар). Градови-државе су делом били основани услед миграције на југ народа који су говорили Тибетско-бурманске језике. Они су најранији становници Бурме о којима постоје записи.[2] Овај хиљадугодишњи период, који се често назива Пју миленијумом, повезује бронзано доба са почецима периода класичних дражава кад се појавило Паганско краљевство у касном 9. веку.

Пyу цитy-статес

ပျူ မြို့ပြ နိုင်ငံများ
око 2. века пне–око 1050.
Пју подручје у црвеној зони
Пју подручје у црвеној зони
СтатусГрад
ПрестоницаШрикшетра, Халин, Беиктано, Мајнгмав, Бинака
Заједнички језициПју
Религија
Теравадски будизам, Махајански будизам, Вађрајански будизам
ВладаМонархија
Историјска ераКласична антика
• Најраније Пју присуство у горњој Бурми
око 2. века пне
• Оснивање Бекктана
око 180. пне
• Конвертовање Пју народа у будизам
4. век
22. март 638. [1]
• Оснивање 2. Шрикшетранске династије
25. март 739.
• Успон Паганског царства
око 1050.
Претходник
Наследник
Праисторија Бурме
Паганска династија

Историја уреди

 
Бавбавгји пагода у граду Шрикшетра
 
Мјазедска стела на Пју писму из око 1112. или 1113. год.

Откривено је пет главних утврђених градова-држава и неколико мањих градова у три главне наводњаване регије Горње Бурме: долина реке Му, Кјауксе равнице и Минбу регија, око ушћа река Иравади и Чиндвин. Као део копнених трговачких путева између Кине и Индије, Пју царство се поступно проширило на југ. Халин, основан у 1. веку на северном рубу Горње Бурме, био је највећи и најважнији град док га око 7. или 8. века није замијенила Шрикшетра (у близини модерног Пјаја) на јужном рубу царства. Двоструко већа од Халина, Шрикшетра је био највећи и најутицајнији Пју центар.

Миленијум стара цивилизација је пропала у 9. веку када су градове-државе уништиле учестале инвазије краљевине Нанџао. Бурманци, који су дошли из Нанџаоа, основали су гарнизонски град Баган на ушћу река Иравади и Чиндвин.[3] Пју насеља су преживјела у Горњој Бурми следећа три века, али народ Пју се поступно апсорбовао у ширеће Паганско краљевство. Пју језик је још увек постојао све до краја 12. века, али је до 13. века Пју народ прихватио бурманску етничку припадност. Историје и легенде Пјуа су укључене у бурманске.

Одлике уреди

Пју култура је увелико била под утицајем трговине са Индијом, те су они прихватили будизам, као и друге културне, архитектонске и политичке концепте који су имали трајан утицај на културу и политичко уређење Бурме. Пју календар, темељен на будистичком календару, касније је постао бурмански календар (који започиње 22. марта 638.). Најновија истраживања, иако још увек нису потврђена, сугеришу како је Пју писмо, утемељено на индијском брахманском писму, извор је мон писма којим се пише бурмански језик.

Три делимично ископана Пју града, с њиховим зидинама од опеке и јарцима: Шрикшетра, Халин и Беиктано, су уписана на Унесков списак места светске баштине у Азији 2014. године као „древни Пју градови”, јер својим системом наводњавања у сувој долини реке Иравади сведоче о напредној цивилизацији која је цветала више од 1000 година.[4] Њихови остаци укључују цитаделе-палате, некрополе и ране индустријске комплексе, али и будистичке стубове од опеке, те делове градских зидина и система наводњавања од којих су неки делови још у употреби, и који наглашавају данашње развијено пољопривредно друштво.

Види још уреди

Галерија уреди

Референце уреди

  1. ^ Аунг-Тхwин (2005), п. 24
  2. ^ Халл 1960, стр. 8–10
  3. ^ Тхант Мyинт-У, Тхе Ривер оф Лост Фоотстепс--Хисториес оф Бурма, 2006, Фаррар, Страус анд Гироуx. ISBN 978-0-374-16342-6.
  4. ^ Myanmar’s first site inscribed to World Heritage List na UNESCO-vim stranicama 22. 6. 2016. Preuzeto 14. 7. 2014.

Literatura уреди

  • Aung-Thwin, Michael (1996). „Kingdom of Bagan”. Ур.: Gillian Cribbs. Myanmar Land of the Spirits. Guernsey: Co & Bear Productions. ISBN 978-0-9527665-0-6. 
  • Aung-Thwin, Michael (2005). The mists of Rāmañña: The Legend that was Lower Burma (illustrated изд.). Honolulu: University of Hawai'i Press. ISBN 9780824828868. 
  • Charney, Michael W. (2006). Powerful Learning: Buddhist Literati and the Throne in Burma's Last Dynasty, 1752–1885. Ann Arbor: University of Michigan. 
  • Cooler, Richard M. (2002). „The Art and Culture of Burma”. Northern Illinois University. Архивирано из оригинала 26. 12. 2016. г. Приступљено 05. 04. 2019. 
  • Hall, D.G.E. (1960). Burma (3rd изд.). Hutchinson University Library. ISBN 978-1-4067-3503-1. 
  • Harvey, G. E. (1925). History of Burma: From the Earliest Times to 10 March 1824. London: Frank Cass & Co. Ltd. 
  • Htin Aung, Maung (1967). A History of Burma. New York and London: Cambridge University Press. 
  • Hudson, Bob (mart 2005), „A Pyu Homeland in the Samon Valley: a new theory of the origins of Myanmar's early urban system” (PDF), Myanmar Historical Commission Golden Jubilee International Conference, Архивирано из оригинала (PDF) 26. 11. 2013. г. 
  • Lieberman, Victor B. (2003). Strange Parallels: Southeast Asia in Global Context, c. 800–1830, volume 1, Integration on the Mainland. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-80496-7. 
  • Moore, Elizabeth H. (2007). Early Landscapes of Myanmar. Bangkok: River Books. ISBN 978-974-9863-31-2. 
  • Myint-U, Thant (2006). The River of Lost Footsteps--Histories of Burma. Farrar, Straus and Giroux. ISBN 978-0-374-16342-6. 
  • Stargardt, Janice (1990). The Ancient Pyu of Burma: Early Pyu cities in a man-made landscape (illustrated изд.). PACSEA. ISBN 9781873178003. 
  • Thein, Cherry (14. 11. 2011). „Pyu burial site discovered at Sri Ksetra”. The Myanmar Times. Архивирано из оригинала 3. 2. 2012. г. 
  • Pandey, Anshuman (5. 8. 2010). „Preliminary Code Chart and Names List for the Pyu Script” (PDF). Unicode Consortium. Приступљено 16. 1. 2016. 
  • Michael Everson; Rick McGowan; Ken Whistler; V.S. Umamaheswaran (17. 8. 2015). „Roadmap to the SMP”. Приступљено 16. 1. 2016. 
  • Aung-Thwin, Michael (2005). The mists of Rāmañña: The Legend that was Lower Burma (illustrated изд.). Honolulu: University of Hawai'i Press. ISBN 978-0-8248-2886-8. 
  • Aung-Thwin, Michael (2005). The mists of Rāmañña: The Legend that was Lower Burma (illustrated изд.). Honolulu: University of Hawai'i Press. ISBN 978-0-8248-2886-8. 
  • Blagden, C. Otto (1911). „A preliminary study of the fourth text of the Myazedi inscriptions”. Journal of the Royal Asiatic Society of Great Britain & Ireland. 43 (2): 365—388. S2CID 163623038. doi:10.1017/S0035869X00041526. 
  • Miyake, Marc (2021). The Pyu Language of Ancient Burma. Beyond Boundaries. 6. De Gruyter. ISBN 9783110656442. Архивирано из оригинала 08. 06. 2021. г. Приступљено 07. 07. 2023. 
  • Griffiths, Arlo; Hudson, Bob; Miyake, Marc; Wheatley, Julian K. (2017). „Studies in Pyu Epigraphy, I: State of the Field, Edition and Analysis of the Kan Wet Khaung Mound Inscription, and Inventory of the Corpus”. Bulletin de l'École française d'Extrême-Orient. 103: 43—205. doi:10.3406/befeo.2017.6247 . 
  • Griffiths, Arlo, Marc Miyake & Julian K. Wheatley. 2021. Corpus of Pyu inscriptions.
  • Miyake, Marc (2018). „Studies in Pyu Phonology, ii: Rhymes”. Bulletin of Chinese Linguistics. 11 (1–2): 37—76. doi:10.1163/2405478X-01101008 . 
  • Miyake, Marc (2019). „A first look at Pyu grammar”. Linguistics of the Tibeto-Burman Area. 42 (2): 150—221. S2CID 213553247. doi:10.1075/ltba.18013.miy. 
  • Shafer, Robert (1943). „Further analysis of the Pyu inscriptions”. Harvard Journal of Asiatic Studies. 7 (4): 313—366. JSTOR 2717831. doi:10.2307/2717831. 
  • Charney, Michael W. (2002). 'Centralizing Historical Tradition in Precolonial Burma: The Abhiraja/Dhajaraja Myth in Early Kon-bauung Historical Texts.' South East Asia Research, 10 (2). pp. 185-215. 
  • Htin Aung, Maung (1970). Burmese History before 1287: A Defence of the Chronicles. Oxford: The Asoka Society. 
  • Moore, Elizabeth H. (2011). McCormick, Patrick; Jenny, Mathias; Baker, Chris, ур. „The Early Buddhist Archaeology of Myanmar: Tagaung, Thagara, and the Mon-Pyu dichotomy”. The Mon over Two Millennia: Monuments, Manuscripts, Movements. Bangkok: Institute of Asian Studies, Chulalongkorn University. ISBN 9786165513289. 
  • Myint-U, Thant (2006). The River of Lost Footsteps—Histories of Burma. Farrar, Straus and Giroux. ISBN 978-0-374-16342-6. 
  • Myint-U, Thant (2011). Where China Meets India: Burma and the New Crossroads of Asia. New York: Farrar, Straus and Giroux. ISBN 978-0-374-16342-6. 
  • Royal Historical Commission of Burma (1832). Hmannan Yazawin (на језику: Burmese). 1—3 (2003 изд.). Yangon: Ministry of Information, Myanmar. 
  • He, Ping (2004). „试解缅甸"太公王国"之谜” [The Truth Features of Tagaung Kingdom in the History of Burma]. Southeast Asia (на језику: кинески) (4): 36—41. ISSN 1000-7970. doi:10.3969/j.issn.1674-6392.2004.04.007. 
  • Blagden, CO (1917). "The 'Pyu' inscriptions", Journal of the Burma Research Society 7: 37 - 44.
  • Brown, Robert (2001). “Pyu art: Looking East and West”, Orientations 32: 35– 41.
  • Galloway, Charlotte (2010). “Ways of Seeing a Pyu Mon and Dvaravati Artistic Continuum”. Bulletin of the Indo Pacific Prehistory Association 30: 70 – 78.
  • Gutman, Pamela and Hudson, Bob (2012–13). "A First Century Stele from Sriksetra." Bulletin de l'École Française d'Extreme-Orient 99: 17–46.
  • Hudson, Bob (2012). "A thousand years before Bagan: radiocarbon dates and Myanmar’s ancient Pyu cities". Paper presented at Early Myanmar and its Global Connections Conference, Bagan. [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (9. септембар 2016)
  • Луце, Г.Х. (1970). Олд Бурма: Еарлy Паган. 2. Лоцуст Валлеy, НY: Артибус Асиае анд Неw Yорк Университy. 
  • Луце, Гордон Х. (1985). Пхасес оф Пре-Паган: лангуаге анд хисторy. Неw Yорк: Оxфорд Университy Пресс.
  • Мооре, Елизабетх (2012). Тхе Пyу Ландсцапе: Цоллецтед Артицлес. Мyанмар: Департмент оф Арцхаеологy.
  • Пхаyре, Лт. Ген. Сир Артхур П. (1883). Хисторy оф Бурма (1967 изд.). Лондон: Сусил Гупта. 
  • Старгардт, Јанице (1995). "Тхе Фоур Олдест Сурвивинг Пали Теxтс: тхе Ресултс оф тхе Цамбридге Сyмпосиум он тхе Голден Пали Теxт оф Сри Ксетра (Бурма), Април 1995". Јоурнал оф тхе Пали Теxт Социетy XXI: 199–213.
  • Тин, Пе Маунг; Луце, Гордон Х. (1923). Тхе Гласс Палаце Цхроницле оф тхе Кингс оф Бурма. Лондон: Оxфорд Университy Пресс.
  • Тхан Тун (1964). Студиес ин Бурмесе Хисторy (на језику: бурмански). 1. Yангон: Маха Дагон. 
  • "Тхе Греат Силвер Релиqуарy оф Сри Ксетра: Wхере Еарлy Епиграпхy анд Буддхист Арт Меет," Тхе Метрополитан Мусеум оф Арт, 35:06, постед бy МЕТ Медиа, 29 Маy 2014.

Спољашње везе уреди