Поларна звезда

Поларна звезда или северњача (данашња Поларна звезда, Поларис, Алфа Малога медведа, α Урсае Минорис) је звезда најближа северному небеском полу (удаљена 42′), готово непомична на небеској сфери и због тога погодна за оријентацију. Најсјајнија је звезда Малога медведа, променљивог сјаја, просечне привидне магнитуде 1,9. Сјај јој се мења у раздобљу од 4 дана. То је тројни звездани састав удаљен од Земље приближно 430 светлосних година. Северњача Аа жути је див, цефеида масе око 6 пута веће од Сунчеве, око 46 пута већега промера, 2200 пута већега сјаја и површинске температуре око 7 200 К (6 927 °Ц). Сјеверњача Б може се уочити и с помоћу мањега телескопа, а Северњача Аб први је пут снимљена 2006. с помоћу Хубблеова свемирског телескопа.

Поларна звезда

На јужном небеском полу тренутно нема тако сјајне звезде у близини да би се могла назвати Јужна Поларна звезда. Најближа звезда је Сигма Октант (σ Оцтантис) која се понекад назива и Јужна звезда.

Земљина прецесија и нутација

Осим вртње (ротације) и обилажења око Сунца (револуције), Земља показује још једну врсту гибања. Њена ос такође се непрестано гиба и описује стожац око пола еклиптике, и то у смислу левог вијка који напредује на север. Вршни полукут стожца једнак је нагибу еклиптике (еклиптика је нагнута је под кутом од 23°27′ према небеском екватору). Због тога закретања оси у истом се смислу закреће и пресециште равнине еклиптике с небеским екватором, а с њиме и пролетна тачка. Зато прољетна тачка мења место међу звездама. Помак пролетне тачке одвија се у смеру дневне вртње неба, а то је управо супротно од привидног, годишњег гибања Сунца: пролетна тачка се креће на запад, а Сунце на исток. То значи да пролетна тачка иде у сусрет Сунцу, или "пред" Сунце. Отуда потече латински назив те појаве, јер праецедере значи ићи напред.

Земљину прецесију тумачи механика ротирајућег крутог тела. Најјачи утицај на њу показују Месец и Сунце. Месец је делотворнији зато што је много ближе. Заједнички учинак Месеца и Сунца назива се луни-соларном прецесијом. Но док се Сунце налази увиек у равнини еклиптике, Месечева стаза је према њој нагнута отприлике за 5°. Отуда долази до периодичне промене Мјесецева уицаја, у времену од 18.66 година (то је период регресије чворова Месечеве стазе), па прецесијски стожац није сасвим гладак него испуњен наборима. Појава набора назива се нутација.

Општа прецесија

Величина луни-соларне прецесије износи 50.37" на годину. То је кут за који би се по еклиптици помакнула пролетна тачка када би деловали само Месец и Сунце. Но утичу још и планети. Њихов се учинак или планетска прецесија истиче као промена положаја равнине еклиптике. Под привлачном силом планета, Земља се нише око 0.05" на годину (у данашње време). Због тога ће пролетна тачка клизити и по небеском екватору за 0.13" на годину, па ће у смеру еклиптичких дужина укупан помак износити 50.25" на годину. То је годишњи износ опше Земљине прецесије.

Земљина прецесија доводи до разлике између Сунчеве (тропске) и звездане (сидеричке) године. Звездана година је вријеме потребно да Сунце на небеској сфери превали пуни кут или, другим речима, време обилажења Земље око Сунца с обзиром на неки задани смер у простору (нпр. у односу на пролетну тачку). У Сунчевој години Сунце превали небеском сфером кут који је од пуног кута мањи за износ Земљине прецесије; пут од 360° - 50.25” Сунце пређе за време Сунчеве године од 365.2422 дана, а пут од 360° за време звездане године. Звездана година је око 20 минута дужа од Сунчеве године.

Платонова година

Из износа опште прецесије лако нађемо раздобље времена у којем Земљина оса обиђе прецесијски стожац, а прлетна тачка пуни круг по небеском екватору. Ако помак у једној години износи 50.25", тада за помак од 360° треба 25 800 година. То је Платонова година. У том раздобљу небески пол опише кружницу међу звијездама. Стога ће данашњу Северњачу (α Малог медведа) замјењивати друге звезде. Пре 5000 година забелжена је као Северњача звезда Тубан (α Змаја). Око године 14 000. као Северњача ће служити звезда Вега, иако северном небеском полу неће прићи ближе од 5°. Од времена када су астрономи именовали звежђа и установили Земљину прецесију, пролетна се тачка помакнула из звежђа Овна у звежђе Риба, а тако су се у суседно звежђе помакнуле и остале главне тачке еклиптике. Знакови тих тачака остали су међутим исти као што су и били. С помаком пролетне тачке повезана је највише и промена звјезданих ректасцензија, док је промена деклинација много мања.