Рапалски споразум (1920)
Рапалски споразум је међудржавни споразум између Краљевине Италије и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, којим је решено тзв. Јадранско питање - утврђивање послератних граница на источној јадранској обали између двију краљевина. Потписан је 12. новембра 1920.[1] године у граду Рапалу поред Ђенове.
Преглед уреди
Након краја Првог светског рата Италијани су жељели анектирати подручја која су им Силе Антанте обећале Лондонским уговором, те су та подручја одмах након краја ратних операција војно окупирали. Оснивањем јужнословенске државе и у светлу Вилсонових идеја о самоопредељењу народа, западне силе нису више биле спремне удовољити италијанским захтевима, који по мишљењу многих нису били у складу са скромним ратним доприносом. Након бројних несугласица и претњи напуштањем Париске мировне конференције, Италијани су под водством премијера Ђованија Ђолитија одлучили решити спор договором с јужнословенском страном. Представници Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца су такође били спремни на компромис, јер је државу привредно исцрпљивала немогућност кориштења окупираних јадранских лука, а након Вилсоновог пораза на изборима изгубљена је и америчка подршка.
Последице уреди
Уговором је Италији предана Горица, Градишка, дио Крањске, Истра, Задар, и отоци Лошињ, Црес, Ластово, Палагружа и Сушац; укупно око 10.000 km2 територија. Ријека је као Слободна Држава Ријека постала независна држава,[2] услед чега је ријечки дуче, Габријеле Д’Анунцио, објавио рат Италији и убрзо био смењен са власти.
Више од пола милиона Хрвата и Словенаца нашло се изван граница Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (према последњем попису становништва у Аустроугарској из 1910. године), који ће врло брзо бити изложени италијанизацији, затварању словенских културних установа и фашистичком терору.
Види још уреди
Референце уреди
