Јадранско питање

Јадранско питање или Јадрански проблем, у периоду послије Првог свјетског рата, представља рјешавање судбине територија дуж источне обале Јадранског мора које су раније припадале Аустроугарској. Коријен проблема налази се у тајном Лондонском уговору, који је потписан за време рата (26. април 1915), али и у растећем национализму, посебно у италијском иредентизму и југословенству, што је на крају довело до стварања Југославије. Питање је било главна препрека крају Париске мировнке конференције, али је дјелимично рјешен Рапалским споразумом између Краљевине Италије и Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца (12. новембар 1920).

ПозадинаУреди

Аустроугарска је изашла из рата 3. новембра 1918. године, када је наредила својим трупама да престану са борбеним дејствима. Примирје у Вили Ђусти, потписано је са Италијом тога дана, а ступило је на снагу 4. новембра, а 13. новембра је потписано примирје у Београду, Италије са својим савезницима на Балканском фронту. Италија је одмах почела да заузима територије које су јој уступљене уговором из 1915. године, а истовремено је јужнословенско становништво почело са формирањем локалних самоуправа против аустроугарских власти и италијанске експанзије. Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба основано је у Загребу 5-8. октобра 1918. године, а Држава Словенаца, Хрвата и Срба проглашена је 29. октобра и истог дана је Сабор, легитимни парламент Хрватске и Славоније, прогласио независност од Аустроугарске. Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца формирано је 1. децембра у Београду унијом ове државе са Краљевином Србијом.

ДоказиУреди

СтановништвоУреди

Главне доказе представила је Југославија јер је на тим територијама живело око седам милиона Словена, готово цјелокупно становништво.[1]

Мјесто Јужни Словени Проценти Италијани Проценти
Далмација 610.669 96 % 18.028 2,8 %
Ријека 15.687
26.602 укључујући Сушак
24.212
25.781 укључујући Сушак
Горица и Градишка 154.564 61 % 90.009 36 %
Истра 223.318
Западна зона: 58.373
Источна зона: 135.290
57 % 147.417
Западна зона: 129.903
Источна зона: 6.686
38 %
Трст 56.916 29,8 % 118.959 62,3 %

Од далматинских острва, Италијани су већину имали само на Лошињу.[2] Када је залеђе Ријеке укључено заједно са њеним предграђем југословенска већина је повећана. Италијанске претензије на Горицу и Градишку су биле опште прихваћене, као и претензије на словенска насеља око Фрулије.[3]

На Конференцији угњетених народа у Риму (од 8. до 10. априлу 1918), Италија је пружила званичну подршку Крфској декларацији (20. јул 1917), југословенском документу који уз подршку Британије и Француске изражава потребу за политичким уједињењем Јужним Словена.[4]

ГеографијаУреди

Италијани су тврдили да природну географску границу Италије чине Јулијски и Динарски Алпи и да се због тога аустроугарско приморје налази унутар географске Италије.[2]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Edinburgh Review 1920, стр. 214.
  2. 2,0 2,1 Edinburgh Review 1920, стр. 215.
  3. ^ Edinburgh Review 1920, стр. 216.
  4. ^ Edinburgh Review 1920, стр. 218.

ЛитератураУреди