Сатански стихови
„Сатански стихови“ је четврти роман Салмана Рушдија, први пут објављен 1988. године. Роман је делимично инспирисан животом пророка Мухамеда. Наишао је на подељена мишљења критичара и читалачке публике, нарочито у Великој Британији, као и на велике контроверзе у муслиманским заједницама широм света, због наводног вређања ислама.
Синопсис уреди
Основна прича уреди
Главни јунаци романа су индијски емигранти у Енглеској, што је чест случај код Рушдија. Два главна јунака, Џибрил Фаришта и Саладин Чамча, обојица су глумци индијског порекла. Фаришта је боливудска звезда, специјализован за тумачење ликова божанстава, док је Чамча емигрант који је раскрстио са својим индијским пореклом и позајмљује глас анимираним ликовима у Енглеској.
На почетку романа, њих двојица су заробљени у отетом авиону који лети из Индије у Енглеску. Авион експлодира изнад Ламанша, али они преживљавају на чудесан начин. Након пада, обојица доживљавају магичну трансформацију, у којој Фаришта прима обличје архангела Гаврила (према Исламу Џибрила), а Чамча ђавола. Након што су пронађени на плажи, Чамчу одводи полиција док Фаришта не чини ништа да би му помогао и на тај начин се њих двојица раздвајају.
Оба лика труде се да среде своје растурене животе. Фаришта проналази своју изгубљену љубав, енглеску алпинисткињу Ели Коун, али почиње све више да показује знаке психичких поремећаја. Након што поново поприма људски облик, Чамча тражи начин да се освети Фаришти што му није помогао након што су пали са неба, и растура његову везу са Ели користећи се његовом патолошком љубомором. Фаришта схвата шта му је Чамча учинио, али му опрашта и чак му спасава живот у пожару који је сам изазвао током једне од својих психичких криза.
Након тога, обојица се враћају у Индију, где Фаришта поново почиње да се бави глумом, а Чамча негује оца на самрти. У новом нападу патолошке љубоморе, Фаришта убија Ели и извршава самоубиство. Чамча, који је добио опроштај од Фариште, поново се зближио са оцем од кога је дуго био отуђен и пронашао своје индијске корене, одлучује да остане у Индији.
Секвенце сновиђења уреди
Кроз причу се понавља серија магијских сновиђења приписаних Фариштином болесном уму, међусобно повезаних многим тематским детаљима, али пре свега заједничким мотивима откривења, религије, фанатизма и сумње. Секвенца коју су муслимани највише протумачили као увредљиву заправо је парафраза живота пророка Мухамеда, који је у роману назван Махаунд. Централни мотив ове епизоде су Сатански Стихови, којима пророк прво објављује да стара политеистичка божанства имају своје место у новој религији, да би затим одбацио као откривење које му је подметнуо Шејтан. Пророк има два главна противника: демонску свештеницу Хинд и сатиричног песника Баала. Након протеривања пророка и његовог тријумфалног повратка, Баал се скрива у јавној кући у којој проститутке преузимају идентитете пророкових жена, док један од пророкових ученика мења делове Кур'ана док му их пророк диктира. Ова два мотива нарочито су протумачена као увредљиви у муслиманској заједници.
Друга секвенца сновиђења говори о индијској сељанчици Ајши, која тврди да разговара са архангелом Џибрилом. Она успева да наговори цело село да пође пешице на ходочашће у Меку, тврдећи да ће моћи да ходају преко Арабијског мора. Ходочашће се завршава катастрофалним климаксом у коме верници улазе у море и нестају, а сведочења очевидаца се драстично разликују по питањима да ли су се сви једноставно удавили или су успели да ходају по дну мора.
Радња треће секвенце одвија се крајем 20. века и говори о фанатичном религијском вођи у изгнанству, названом Имам. Овај лик јасно алудира на Хомеинијево изгнанство у Паризу, али је различитим понављајућим мотивима такође базиран на поменутом лику пророка.
Контроверзе уреди
Сатански стихови изазвали су велико негодовање муслимана широм света, који су роман протумачили као богохулан и увредљив. Књига је забрањена у Индији, спаљивана на протестима у Великој Британији и изазвала је нереде у Пакистану. У том се дјелу појављује лик имама, верског фанатика и злог луђака, који се након година емиграције на Западу враћа кући с презиром према западној култури. Неки муслимани тврдили су да Рушди ликом покушава дискредитирати њиховог посланика Мухамеда, а други како се ради о иранском ајатолаху Рухолаху Хомеинију[1] који је лично издао фетву (вјерски проглас) осуђујући Рушдија и његово дело. Превод фетве, чији текст су објавили британски медији, гласи:[2]
Ми смо од Аллаха и Аллаху ћемо се вратити. [стих из Курана] Обавјештавам све храбре муслимане свијета да су аутор Сатанских стихова, текста који је написан, уређен, и објављен против Ислама, пророка Ислама, и Курана, као и сви уредници и издавачи који су били свјесни његовог садржаја, осуђени на смрт. Позивам све прерушене муслимане гдје год да се налазе у свијету да их убију без одлагања, како се више никад нико не би усудио да вријеђа света вјеровања муслимана. Ко код буде убијен извршавајући овај циљ постаће мученик, Иншаллах. У међувремену, ако неко има приступ аутору књиге али није у могућности да изврши егзекуцију, треба обавијестити [друге] људе како би [Рушди] био кажњен за своја дјела.
Британски медији су касније објавили и да „ирански вођа нуди награду од пар милиона долара за његове крвнике”. Високи ирански званичници годинама су одбацивали такве оптужбе[3], а ирански министар спољних послова Камал Харази 24. септембра 1998. изјавио је да „иранска влада нема никаквих намјера односно планова о непосредном или посредном угрожавању ауторовог живота и личностима повезаних с његовим делом”.[3] Неколико дана касније, приликом посета седишту Уједињених народа, ирански председник Мухамед Хатами контроверзу је назвао „завршеним случајем”.[3]
Британски аутори као што су Баqер Моин и Кенан Малик истичу да контроверзе око „Сотонских стихова” нису верски већ политички мотивисане[4], те да су почеле у новембру 1988. приликом избора у Индији гдје су муслимански тврдолинијаши напали Рушдијево дело због прикупљања политичких поена.[4] Књига је убрзо због изазивања све већих сукоба забрањена прво у Индији, а потом и у неким немуслиманским државама као што су Кенија, Танзанија, Венецуела, Тајланд, Сингапур и Јужноафричка Република. С друге стране, „Сотонски стихови” нису забрањени у Ирану који је био центром медијских контроверзи[4], нити је забрану књиге предлагао сам Хомеини.[5] Аутор Хомеинијеве биографије Баqер Моин наводи да је ирански професор у служби владе направио је опсежни осврт Рушдијеве књиге на 700 страна и у сажетом га облику послао у уред Хомеинија који је након прочитаног изјавио: „Свет је одувек био пун луђака који причају бесмислице и зато на ово не треба нити реаговати. Сматрајте то неважним.”[5] Сам Салман Рушди раније је био популаран у Ирану гдје је његово дело „Срам” (1983) освојило награду иранске владе за најбољи превод године[5], а једнако добро примљени су и „Сатонски стихови”: новела је наишла на позитиван одек у иранским медијима[4], њени цитати учестало су се вратили на иранским радио-станицама[5], а отворене расправе о истој водиле су се и на улици и у самој иранској влади.[4] Малик такође истиче да иза водеће муслиманске организације у Британији која је оштро критиковала Русхдија заправо стоји салафистичка Саудијска Арабија[4], идеолошки ривал шиитском Ирану у исламском свету.[4] Суочен с претњама смрћу у самој Британији, Рушди се уз помоћ тамошње владе и милиције скривао скоро читаву деценију и ретко се појављивао у јавности. Иако Рушдију никада није физички науђено, многим другима повезаним са књигом јесте, укључујући Хитошија Игарашија, преводиоца књиге на јапански, који је због тога убијен 1991. године, и Азиза Несина, преводиоца на турски, који је био мета напада 1993. године у турском граду Сивасу, који се претворио у масакр у коме је живот изгубило 37 људи.
Литерарни утицаји уреди
Утицаји других литерарних дела на Рушдијеве Сатанске стихове су већ дуже време предмет интересовања књижевних аналитичара. Рушди је признао утицаје Вилијема Блејка и романа „Мајстор и Маргарита“ Михаила Булгакова. Међу осталим видним утицајима су индијски еп „Махабхарата“ и приче из „Хиљаду и једне ноћи“.
Награде уреди
Сатански стихови били су номиновани за престижну Букерову награду 1988. године (коју је Рушди претходно освојио романом Деца поноћи, 1981), али је награду добио роман Питера Керија Оскар и Лусинда. Са друге стране, роман је добио Вајтбред награду за роман године.
Референце уреди
- ^ Јерговић, Миљенко (23.8.2010)
- ^ Ираниан видео гамерс то еxецуте фатwа агаинст Салман Русхдие Архивирано на сајту Wayback Machine (6. септембар 2012), nydailynews.com
- ^ а б в Forsythe, David (2009). стр. 374.
- ^ а б в г д ђ е Malik, Kenan (12.2.2009)
- ^ а б в г Moin, Baqer (1999). стр. 283.
Literatura уреди
- Malik, Kenan (2009). Exploding the fatwa myths. London: The Guardian.
- Forsythe, David (2009). Encyclopedia of human rights. New York: Oxford University Press. ISBN 9780195336887. OCLC 252584097.
- Jergović, Miljenko (23. augusta 2010). Rushdie. Zagreb: Jergovic.com. Проверите вредност парамет(а)ра за датум:
|date=(помоћ) - Moin, Baqer (1999). Khomeini: Life of the Ayatollah. New York: Thomas Dunne books. ISBN 9780312264901. OCLC 610925833.
- Rushdie, Salman (2010). About Salman. London: Salman-Rushdie.com.