Симфонија бр. 3 (Брамс)

СИМФОЊА број 3. Ф-Дур, опус 90, Јоханеса Брамса.

Битна обележја

То је најпопуларнија симфонија Јоханеса Брамса. Настала је 1883. године и њу је посебно волела француска списатељица Франсоаз Саган. Због тематског материјала (не због тоналитета, који је за Бетовена имао пасторални смисао), звали су је Брамсова Ероика, али опет, тај назив не обухвата читав карактер дела: има у њему идиличних момената, поред драматичних. Четири њена става, образују целину трајања 34 минута.

Анализа дела

Први став је Аллегро цон брио. Почиње га прометејски мотив ф-ас-ф у високим октавама и касније се јавља, нешто модифициран, у осталим ставовима. После њега, виолине доносе грчевиту главну тему, која умногоме мења карактер снажном 6/4 такту, дајући му драматичне обрте. Прелаз ка другој теми је типичан цитат Баханала из Вагнеровог Танхојзера. Другу тему грациозно (назив Грациоза на овом месту, потиче од Брамса) доноси кларинет, придружују му се обоа и виола, а њена даља разрада у виолинама, хармонски је сједињава са првом темом. Правог развојног дела у ставу нема, па је он ипак, са репризом, чврст у формалној структури. Завршетак му делује упитано.

Други став је Анданте семплице и основну мисао доноси пасторал кларинета из првог става, заједно са његовим почетним мотивом. Средишњи део је спокојан у покрету, те са завршницом, став делује веома интимно. Носиоци тема су кларинет, фагот, обоа и рог.

Ни трећи став Треће Симфоније није, попут претходне две, прави скерцо. Носи ознаку Поцо аллегретто и у њему, својим играчким ритмовима, виолине и виоле се супротстављају елегији виолончела. Средњи део је у ритму валцера кога међутим, виолончела својим синкопама значајно обуздавају. При понављању првог дела, елегичну деоницу виолончела најпре доносе рог и фагот.

Финални став је Аллегро и изразито је драматичан по карактеру. Гудачи и фаготи га започињу у притајеном унсону, а тромбони кроз своје три фанфаре појачавају драматски набој. После трећег сигнала, снажан наступ дрвенх дувача и гудача са варијантом мото увода у први став, кога доносе рогови и кларинет, отпочиње борбу мотива кроз звуке целог оркестра. Широка фанфара хорни, појачана виолончелима, највљује завршну одлуку. I напокон долазимо до другог и коначног врхунца, са узлетима и стишавањима у оркестру, да би у финалној коди, као завшетак Симфоније, после музичке битке, наступило споро и постепено отицање, замирање звука, које окончава Симфонију.

Извођачи

Берлинска Филхармонија, диригент: Херберт Фон Карајан.

Лондонски Фестивалски Оркестар, диригент: Алфред Шолц.

Јужнонемачка Филхармонија, диригент: Ханс Зваровски.

Јужнонемачка Филхармонија, диригент: Алфред Шолц.

Симфонијски Оркестар радио Телевизије Београд, диригент: Иван Шпилер.