Симфонија број 9 (Густав Малер)

Девета Симфонија је званично последња Малерова завршена симфонија (не рачунајући десету која је највећим делом остала у скицама и коју су дорађивали Малерови следбеници). Писана је у D-дуру и инструментална је. У Десетој симфонији постоје назнаке да је Малер тежио да се врати људском гласу, али у овој то није учинио. Симфонију је писао преживљавајући личну кризу изазвану како неверством своје супруге Алме, тако и због критика разних музиколога који су првенствено нападали његова симфонијска дела.

Композиција

Као и десету, ни своју Девету симфонију Малер није успео у потпуности да доврши, јер га је у томе спречила прерана смрт. Током 1909. године, Симфонију је скицирао, 1910. довршио прва три става, да би последњих месеци живота, током 1911. године, радио на финалном четвртом ставу који је остао недовршен. Дело је у целини довршио Бруно Валтер, Малеров млади пријатељ и касније велики диригент и један од најбољих тумача дела Густава Малера. Ову Симфонију је Валтер уз учешће Оркестра Бечке Филхармоније, премијерно извео у Бечу 26. јуна 1912. године, више од годину дана након Малерове смрти. По свом карактеру, ово је Малерова чисто инструментална лабудова песма, опроштај од овог света, типичан за opus finalum свих великих мајстора музике. Осмишљена је да буде у четири обимна става. Траје један сат и 23 минута.

Критике

Врло исцрпан опис овог дела дао је Александар Гаталица у тексту „Болесни космос дивних идеја: Густав Малер, један век касније“. Према његовим речима, симфонија отпочиње „смиреним ламентом, са понеком експресивном карикираношћу нотног записа“. Други став, који је у стилу сеоске игре по карактеру и инструментализацији наликује Другом ставу Прве симфоније, само што је овај став, према мишљењу Гаталице, далеко духовитији. Трећи став носи назив рондо, бурлеска и додатну ознаку „врло пркосно“. Иако би рондо требало да прође брзо, како би слушаоци „одморни“ стигли до адађа, он траје целих двадесет минута. Гаталица овај став упоређује са ставом који окончава Шесту симфонију Петра Чајковског. Ознаке које је Малер додао овом адађу су „врло лагано“ и „још уздржаније“. Према Гаталицином мишљењу, тиме можда указује да се овде ради о „мртвачком адађу“ (Adagio Mortuario). I есејиста Lewis Thomas је написао есеј, који би се буквално могао превести као „касне ноћне мисли док слушам Малерову Девету симфонију“ (Late Night Thoughts on Listening to Mahler's Ninth Symphony). Alban Berg је сматрао да симфонија изражава ванредну љубав према Земљи и природи, Herbert von Karajan да ова музика долази из другог света, „из вечности“, а Leonard Bernstein ју је окарактерисао као „застрашујућу“ и „паралишућу“.

Извођачи

Бруно Валтер је постао славни диригент у Америци двадесет година након смрти свог ментора. Водио је најбоље саставе попут Колумбијског оркестра и Њујоршке филхармоније. Током двадесетих и касних тридесетих година XX века, упорно је покушавао да врати понеко Малерово дело на подијуме, макар делове попут адађа из Девете. Тек после Другог светског рата, Малера су прихватили и остали тада најбољи диригенти Америке, пре свих Димитри Митропулос, Валтеров наследник у Њујорку.