Za odnos crkve i države vidi Simfonija (teologija).
Simfonijski orkestar iz Кеlna, Nemačka, prilikom njihovog izvođenja 8. simfonije Gustava Mahlera.

U zapadnoj klasičnoj muzici simfonija je prošireni muzički sastav, gotovo uvek napisan za orkestar. Obično sadrži barem jedan stav ili deo tog stava napisan prema pravilima sonate. Mnoge simfonije su tonski radovi u četiri čina sa prvim činom u sonatnom obliku, koji se često opisuje od strane muzičkih teoretičara kao struktura „klasične“ simfonije. Iako su mnoge simfonije poznate po klasičnom obliku komponovanom od strane muzičkih velikana poput Jozefa Hajdna, Volfganga Amadeusa Mocarta, i Ludviga van Betovena, neke od njih ne odgovaraju ovom modelu.

Simfonija je proširena kompozicija za orkestar i obično se sastoji od četiri stava. Po svojoj je formalnoj strukturi identična klasičnoj instrumentalnoj sonati, a razlika između ova dva muzička roda je upravo ta što je sonata kamernog karaktera, komponovana za jedan ili dva instrumenta, ređe tri ili više (sonata za gudački orkestar na primer), a simfonija za veći instrumentalni sastav - orkestar. Jedan citat, jednog velikog majstora simfonijske muzike na zalasku epohe muzičkog romantizma, o simfoniji u sažetom obliku govori sve:

Simfonija treba biti kao priča.
Simfonija treba da sadrži sve.
Gustav Maler (1860 – 1911), kompozitor i dirigent

Poreklo imenaУреди

Reč simfonija je izvedena od grčke reči συμφωνία (simfonija), što znači „sporazum ili skladnost zvuka“, a „koncert vokalne ili instrumentalne muzike“, iz σύμφωνος (simfōnos).[1] Ova grčka reč se koristi za opisivanje instrumenta koji se spominje u Knjizi o Danijelu. Naučnici su nekad verovali da su gajde reč koja je identifikovana iz ovog spisa. Međutim, novije naučno mišljenje ističe da reč o kojoj se radi u Knjizi o Danijelu je sifonia (od grčkog σίφων sifonom, „cev“,), i zaključuje da gajde nisu postojala u tako ranom vremenu. U kasnoj grčkoj i srednjevekovnoj teoriji reč je korištena za opisivanje skladnosti zvuka, za razliku od διαφωνία (diafōnija), koja je bila reč za disonancu.[2] U srednjem veku i kasnije, latinski oblik imena simfonija se koristi za opisivanje različitih instrumenata, posebno onih koji su u stanju da proizvedu više od jednog zvuka istovremeno.[2]

Isidor Seviljski je bio prvi koji je upotrijebio reč simfonija pri imenovanju jedne vrste dvoglavog bubnja. Od 1155 - 1377 francuski oblik imena simfonije je organistrum ili vergl. U kasnoj srednjevekovnoj Engleskoj, ime simfonija je korištena na oba ova načina, dok je u 16. veku bila izjednačena sa cimbalom. Na nemačkom, pod imenom simfonija su se podrazumijevali spineti i virginali od kraja 16. veka do 18. veka.[3] U smislu „zvučanje zajedno“, reč počinje da se pojavljuje u naslovima nekih dela iz 16. i 17. veka kod kompozitora poput Điovanija Gabrielija sa njegovim „Sacrae symphoniae“, „Symphoniae sacrae“ i „Liber Secundus“, objavljenim 1597 i 1615, zatim; Adrijano Bančieri sa „Ecclesiastiche Sinfonie dette Canzoni u aria francese, po sonare, et cantare, op. 16“, objavljenom 1607. u Veneciji,[4] Lodoviko Grosi Da Vijadana sa „Sinfonie musicali, op. 18“, objavljenom 1610, i Hejnrih Šulc sa „Symphoniae sacrae, op. 6“, i „Symphoniarum sacrarum secunda pars, op. 10“, objavljenim 1629 i 1647. Osim Vijadana zbirke, koja je sadržavala čisto instrumentalnu i svetovnu muziku, to su sve zbirke duhovnih i pevačkih dela, od kojih su neka bila uz instrumentalnu pratnju.[5][6]

U 17. veku, najvećim delom baroka, pojmovi simfonija i sinfonija su korišteni za niz različitih dela, uključujući i instrumentalne kompozicije koje su se koristile u operskim sonatama i koncertima koji su obično deo većeg dela. Opera sinfonia, ili italijanska uvertira imali su do 18. veka standardnu strukturu od tri kontrastna čina: brzo, sporo, brzo i plesni stav. To je oblik koji se često smatra pretečom orkestarske simfonije. Izrazi „uvertira“, „simfonija“ i „sinfonija“ široko su smatrane promenljivim najvećim delom 18. veka.[6]

Istorijski razvoj simfonijske muzikeУреди

Simfonijska muzika je sigurno najraskošnije područje muzičkog stvaralaštva. Tu se u prvom redu misli na muziku za orkestar, kome se često pridružuju i vokalno - instrumentalni solisti i hor. Iako reč SIMFONIJA ima i brojna druga značenja.

Prošla je simfonijska muzika, počev od prvih oblika u epohi baroka i pretklasicizma pa do danas, brojne razvojne faze. Svoj klasičan oblik dobila je za vreme Hajdna i Mocarta. A kompozitori - romantičari, dali su joj najveće dimenzije i umetničke visine. Sve u svemu, simfonijska muzika bila je i ostala najsnažniji oblik umetničkog izražavanja majstora muzike u svim epohama.

Rani simfonijski obliciУреди

Reč simfonija obično označava muzičko delo pisano za muzički sastav od više instrumenata i izvođača. U izvornom obliku, ona znači sazvučje, dakle, to je učešće više muzičara i više instrumenata u predstavljanju muzičkog dela ili muzičkih zvukova.

Ali, reč simfonija ima i još jedno značenje, koje nas dovodi do njenih prapočetaka u antičko doba. U drevnom Rimu, ovaj izraz je označavao ograđen prostor na pozornici, rezervisan za instrumentalne izvođače ili jedan instrumentalni sastav. Njega su činili aulos, sirings (vrste drevnih frula), kitara, formiks, cimbali i kastanjete zvane skabilum, koje su označavale takt. Ovaj je instrumentalni ansambl pratio tadašnje rimske pantomime.

Značenje savremenog muzičkog roda, simfonija dobija sa početkom sedamnaestog veka. Desilo se to približno u isto vreme kada se iz težnje za obnovom pevane starogrčke tragedije, rodila opera. Samo, opera zatim ima svoj i intenzivniji razvojni put, dok se simfonija razvijala postepeno, nastajući iz tada pomodnih muzičkih oblika. Prvim delom te vrste, smatra se zbirka Muzičke Simfonije u osam, glasova glasova, koje je 1610. godine napisao i izdao kompozitor Lodoviko Viadana. To je delo napisano u duhu tadašnjeg višeglasnog madrigala, sa elementima koncertnog muziciranja. A zatim tokom XVII i prve polovine XVIII veka nastaju instrumentalna dela pod nazivom simfonije, koja u sebi sažimaju duh baroknog koncerta i tadašnje operske uvertire (tempo brzo-lagano-brzo). Značajni kompozitori tog roda bili su Vićenco Albriči (tvorac prvih instrumentalnih dela koja su nosila naziv ‘’simfonija’’ i imale su svoj ‘’broj’’), Hajnrih Šic (poznate su njegove vokalne ‘’Sinfone Sacrae’’ – ‘’Duhovne Simfonije’’) i Tomazo Albinoni, koji je prvi uveo menuet kao četvrti stav simfonije. Stvarajući svoje Troglasne invencije i simfonije i to za čembalo ili orgulje, Johan Sebastijan Bah ovaj oblik proširuje na kamerno muziciranje, što će sa posebnim respektom u svom stvaralaštvu prihvatiti tek kompozitori u XX veku.

Formiranje klasične simfonijeУреди

Sredinom XVIII veka, simfonija se oblikuje kao samostalan muzički oblik, pisan za orkestar. Najveće zasluga u to vreme, pripadala je kompozitoru i dirigentu Janu Vaclavu Štamicu i njegovom orkestru zvanom Manhajmska Škola, prema gradu u kom je delovala. Simfonija dobija tri zasebna stava - dva brza, bočna alegra i jedan središnji adagio, što zatim prihvataju i dalje razvijaju Hajdn i Mocart, dajući simfoniji zrelo klasično obeležje četvorostavačnosti. Sa Hajdnom i Mocartom, simfonijska muzika je konačno oblikovana.

Jozef Hajdn prvi veliki majstor muzičkog klasicizma i prvi u čuvenom Prvom Bečkom Trijumviratu (Hajdn, Mocart, Betoven), konačno je otkrio i ustanovio klasičnu formu simfonijske muzike. Slično Mocartu, razvio ju je od nasleđenog kratkog trostavačnog oblika iz epohe pretklasicizma, do zrelog i proširenog četvorostavačnog oblika (adagio uvod,allegro - andante - menuet - rondo, finale). Može se slobodno reći: da Hajdn nije ustalio klasični simfonijski oblik, ni Mocart ne bi stvorio svoja najbolja poznija dela, a Betoven ne bi našao inspiraciju za finale svoje Devete (a našao ju je pored ostalog i u Andanteu, drugom stavu Hajdnove Druge Simfonije!).

Danas je poznato ukupno 106 Simfonija Jozefa Hajdna i sve one odražavaju razvojni put simfonijske muzike u XVIII veku, sve do pojave jednog Betovena. Većina ranijih simfonija, komponovane su za kućne koncerte kneza Esterhazija, gde je Hajdn službovao do 1790. godine.

Hajdn je uzdigao simfonijski oblik na njegov razvijeni klasični nivo. U svojim simfonijama, Hajdn je koristio tematski materijal baziran na narodnom stilu. Hajdn je pojednostavljivao muzički materijal u stavovima svojih Simfonija i nanovo mu saglasno svom muzičkom majstorstvu, davao složeniju tonsku strukturu, približavajući je muzičkoj arhitekturi. Tipično je za Hajdnov simfonijski stil još i to da je često isticao pojedine note ili motive iz tema i efektno ih razrađivao, posebno u strogo sonatnom, prvom stavu (u njemu je i lagani uvod pre nastupa sonatnog prvog stava, takođe Hajdnovo dostignuće). Naivni karakter narodne igre, kod Hajdnovih Simfonija je zadržavao samo treći stav, menuet. Mada su menuet u simfoniji koristili i Hajdnovi prethodnici (prvi ga je uveo, kao što smo videli, Tomazo Albinoni), tek sa Hajdnom on postaje punopravni sastavni deo simfonije, pripremajući dolazak betovenskom skercu. Osobeni su po svome stilu i Hajdnovi lagani stavovi, gde se melodije, često veoma jednostavne, razrađivane u tehnici varijacija, koju će tek kasnije preuzeti i snažno razviti Betovenov muzički genije. iznenadni nastupi pauza (što je posebno karakteristično za finalne stavove Hajdnovih Simfonija), Hajdnu su obezbedili počasno mesto u muzičkoj istoriji i nadasve u antologiji simfonijske muzike i ukazali na put kojim će ići stvaraoci u kasnijim muzičkim epohama.

U stopu sa Hajdnom, simfonijsku muziku je polazeći od nasleđenih oblika, stvarao i Volfgang Amadeus Mocart. I on je kao i Hajdn, pošao od kratkog trostavačnog oblika prve polovine XVIII veka i stvorio je prava remek dela zrelog četvorostavačnog simfonijskog klasicizma.

A na prelasku iz XVIII u XIX vek, Betoven polazi od one tačke do koje su stigli Hajdn i Mocart i prvi značajno proširuje simfonijski oblik. Galantni menuet, zamenjuje njegovom ‘’ubrzanom’’ verzijom, ‘’skercom’’, dajući tako ovom stavu snažnije, dramamtičnije obrise. Simfonijska muzika tako dobija nov i još značajniji razvojni put, koji u epohi muzičkog romantizma XIX veka dovodi, kako do stvaranja novih simfonijskih oblika ili obogaćivanja starih, tako i do značajnog proširivanja klasične simfonije do monumentalnih dimenzija.

Simfonija po vekovimaУреди

Simfonija u 18. vekuУреди

Oblik koji mi danas prepoznajemo kao simfonija razvio se u ranom 18. veku.[7] Obično se smatra da je razvijen od italijanske uvertire, dela iz tri stava koja su se koristila kod otvorenih opera, često korištena od strane Aleksandra Skarlatija. Druga važna preteča simfonije je ripieno concerto, relativno malo istraživan oblik nalik concertu za gudače i kontinuo, ali bez solo instrumenata. Najraniji poznati ripieno končerti su od Đuzepa Torelija (njegova zbirka od 6 ripieno končerta, opus 5 iz 1698). Antonio Vivaldi je takođe pisao dela ovog tipa. Možda najpoznatiji ripieno končerto je Brandenburški končerto br.3 od Johana Sebastijana Baha.[8]

Rane simfonije kao i italijanske uvertire i koncerti, imaju tri stava, u tempu brzo-sporo-brzo. Međutim, za razliku od ripieno koncerta, koji koristi uobičajeni ritornello oblik concerta, barem prvi stav kod ovih simfonija je bio u nekom binarnom obliku. Simfonije se razlikuju od italijanskih uvertira po tome što su više pisane za koncertna izvođenja, nego kao predstavljanje pozorišnog dela. Iako su najvećim dijelom 18. veka pojmovi uvertira i simfonija korišteni naizmenično, delo koje je izvorno napisano u jednom obliku se ponekad kasnije koristilo u drugom. Velika većina tih ranih simfonija su bila komponovana u duru.

Simfonije u ovom trenutku, bilo za koncertnu, opersku, ili crkvenu upotrebu,[9] nisu bile glavna dela na programu. Često kao i sa končertima, oni su podeljeni između ostalih dela, ili su izvučeni iz svita ili uvertira. Vokalna muzika je smatrana glavnim muzičkim doživljajem, a simfonije su trebale pružiti preludijum, pauze i postludije nakon pevanja. U to vreme većina simfonija su bile relativno kratke, a trajale su između 10 do 20 minuta.

"Italijanski" stil simfonije, često se koristio kao uvertira i entracte u operskim kućama, postao je standardni oblik u tri stava: brzi, „Allegro“, sporiji, a zatim još brži stav. Mozartove rane simfonije su bile komponovane u ovom obliku. Rani oblik u 3 stava je na kraju zamenjen sa onim u 4 stava koji je bio najzastupljeniji u drugom delu 18. veka i najvećeg dela 19. veka. Ovaj simfonijski oblik je bio pod uticajem germanske prakse, i biće povezan sa „klasičnim stilom“ Hajdna i Mocarta.[10] Važne promene bile su dodatak „plesnog“ stavka i promena u karakteru prvog stavka da postane „prvi među jednakima“.

Normalni oblik sa 4 stava postaje onda:[11][12][13]

  1. Brzi, u binarnom obliku ili kasnije u sonatnom obliku
  2. Spori stav
  3. Menuet i trio (kasnije se razvio u skerco i trio), u trodelnom obliku
  4. Brzi, ponekad i u sonatnom obliku. Druge uobičajene mogućnosti su rondo oblik ili sonata-rondo.

Čak i sredinom 18. veka, varijacije na ovaj oblik simfonije nisu bile retke, a posebno srednja dva stava bi ponekad zamenili mesta ili bi polagani uvod bio dodat u početku, što bi ponekad dovelo do oblika sa četiri stav, sporo-brzo-sporo-brzo.[14]

Prva simfonija kod koje je menuet predstavljen kao treći stav, pojavljuje se u delu iz 1740. godine u D-duru Georga Matijasa Mona. Međutim, to je izolovani primer: prvi kompozitor koji je dosledno koristio menuet kao deo oblika sa četiri stava je Johan Stamic.

Dva glavna centra za pisanje ranih simfonija su Beč,[15] sa predstavnicima pisanja ranog oblika simfonija poput: Georga Kristofa Vagenseila, Venzela Rejmunda Birka i Georga Matija Mona, i Manhajm, centar tzv. manhajmske škole.[16] Simfonije su komponovane u celoj Evropi, sa aktivnim kompozitorima u Italiji poput Giovanija Batiste Samartinija, Andreja Lučesija i Antonija Briosčija, zatim Karla Filipa Emanuela Baha u severnoj Nemačkoj, Leopolda Mocarta u Salcburgu, Fransoa-Žosefa Goseka u Parizu, Johana Kristijana Baha i Karla Fridriha Abela u Londonu.

Kasniji značajni bečki kompozitori simfonija su: Johan Baptist Vanhal, Karl fon Diters Ditersdorf, i Leopold Hofman. Najvažniji simfonisti u drugom delu 18. veka, bili su Jozef Hajdn,[17] koji je napisao 106 simfonija tokom 40 godina,[18] i Volfgang Amadeus Mocart.[19] Njihova mnogobrojna, često izvođena i oponašana dela se obično smatraju apoteozom klasičnom stilu.

Simfonija u 19. vekuУреди

U kasnom 18. veku, vokalna muzika, naročito kantate i opere, smatrane su glavnim oblikom koncertne muzike, poslije kojih su sledili concerti. Sa razvojem stalnih orkestara, simfonija preuzima sve veće i veće mesto u koncertnom životu. Prelazno razdoblje je bilo od 1790. do 1820. Za Ludviga van Betovena njegov prvi akademski koncert je imao „Hrist na Maslinovoj gori“ kao glavno delo, radije nego dve simfonije i klavirski koncert koji je izvodio na istom koncertu.

Betoven je uveo simfoniju u neistraženo područje širenjem, često dramatično, svih njenih delova. Njegovih 9 simfonija postavili su standard za pisanje simfonija generacijama posl