Синиша Лабус

Синиша Лабус (Загреб, 22. март 1971) српски је сликар. Џудоом се професионално бавио у периоду 1988—2001. године. Сликарством се бави од малена, а професионално од 1998. године до данас. Живи и ради у Београду.

Јудо каријера

Џудоом почиње да се бави у 14-ој години. Инспирисан мечом између Радомира Ковачевића и Хитосхиа Саита одлази у џудо клуб "Младост" и почиње са првим корацима. За кратко време 1987. године постаје кадетски првак СФРЈ, а већ следеће 1988. осваја и прву јуниорску титулу као најмлађи првак државе те године. Након тога редовно осваја медаље на државним првенствима.Постаје вишеструки првак државе у сениорској конкуренцији како у појединачној тако и у екипној. 1996. године са џудо клубом "Рекорд Раковица" улази у четвртину финала купа шампиона у којем рекорд на крају губи тесним резултатом 4:3 од Кенамју Харлема на гостујућем татамију. Исте године постиже највећи појединачни резултат освајањем другог места на студентском првенству света у Жан Кјеру у Канади где побеђује борце из Италије, Бразила и Кореје, а Финални меч губи од јапанца Уегучија. Следеће године на првенству света у Паризу осваја девето место од 44 такмичара где три меча побеђује ипоном а губи минималним резултатом од каснијег шампиона света Рафала Кубацког. Уз Митра Милинковића и Дана Пантића је најуспешнији такмичар Србије 90-их година. Такмичарску каријеру завршава 2004. године као капитен јудо клуба "Црвена Звезда". Поред Ивана Тодорова постаје друга звездина легенда у џудоу. Једна од најдражих победа му је победа над одличним украјинцем Руслијаковим, шампионом тешким 180кг и победа ипоном над румунским асом Пердиваром којом је донео титулу првака државе Рекорду Раковици испред Милиционара и Партизана. За јудо каже да је како физичка тако и духовна дисциплина, школа и филозофија живота и најкомплекснији од свих спортова.

Сликарство

Цртањем и сликањем се бави од најранијих дана. Путујући по свету обилази велике светске музеје и галерије и ужива у делима старих мајстора. Прва права ликовна сазнања стиче у ходајућој школи Вука Бојовића. У почетној фази ликовног развоја бави се анималистичким темама али му се сфера интересовања врло брзо помера ка мртвој природи и портрету. Касније похађа и завршава сликарску школу чувеног сликара Драгана Малешевића Тапија. Под Тапијевим утицајем инсистира на минуцијозној изради и детаљу док у каснијем раду више ставља акценат надочаравање атмосфере. Много копира дела старих мајстора укључујући и српске великане Уроша Предића и Паје Јовановића. Сматрајући да се разне уметности неизуставно међусобно прожимају и преплићу врло често слика књиге, скулптуре и музичке инструменте на својим мртвим природама. Касније интензивно почиње да се бави пејзажима где на својим платнима осликава најлепше пределе Србије. Аутор је великог броја портрета како савременика тако и историјских личности. Најпознатији портрети су портрети Партријарха Павла од којих се један налази у музеју Српске Православне Цркве у Београду а други у музеју Руске Православне Цркве у Москви. Дела му се налазе у многим приватним колекцијама и галеријама широм света. Самостално је излагао 23 пута у Београду, Новом Саду, Апатину, Крагујевцу, Златибору, Гетебургу и Ослу, а важније колективне изложбе је имао у Вашингтону, Њујорку и Чикагу. Ожењен је отац троје деце а живи и ради у Београду.