Систем комплемента
Систем комплемента помаже или допуњава способности антитела и фагоцитних ћелија да одстране патогене из организма. Он је део имунског система који се назива урођени имунски систем, који није адаптиван и не мења се током живота једне особе.[1] Међутим, он може бити регрутован и активиран од стране адаптивног имунског система.
Систем комплемента се састоји од бројних малих протеина нађених у крви. Они су генерално синтетисани у јетри, и нормално циркулишу као неактивни прекурсори (пропротеини). Након стимулације једним од неколико подстицаја, протеазе система разлажу специфичне протеине чиме се ослобађају цитокини и иницира појачавајућа каскада даљег разлагања. Крајњи резултат ове активирајуће каскаде је масивна амплификација респонса и активација убијања ћелија комплексом мембранског напада. Више од 25 протеина и протеинских фрагмената сачињава систем комплемента, то обухвата протеине серума, серозне протеине, и ћелијске мембранске рецепторе. Они сачињавају око 5% глобулинске фракције крвног серума.
Три биохемијска пута активирају систем комплемента: класични пут комплемента, алтернативни пут комплемента, и маноза-везујући лектински пут.[2]
Историја уреди
У касном 19. веку Ханс Ернст Аугуст Бухнер је установио да крвни серум садржи „фактор“ који има способност убијања бактерија. Џулс Бордет, млади белгијски научник на паризком Пастеровом институту, је 1896. демонстрирао да тај фактор има две компоненте: једна задржава тај ефекат након загревања, а друга га губи. Топлотно стабилна компонента је одговорна за имунитет против специфичних мицроорганизама, док је топлотно-сензитивна (топлотно-нестабилна) компонента одговорна за не-специфичну антимикробну активност свих нормалних серума. Ова топлотно нестабилна компонента се данас назива „комплемент“.
Термин „комплемент“ је увео Паул Ерлих касних 1890-тих, као део његове теорије имунског система. По тој теорији, имунски систем се састоји од ћелија које имају специфичне рецепторе на њиховим површинама којима препознају антигене. Након имунизације антигеном, више тих рецептора се формира, и они се затим одвајају од ћелије и циркулишу у крви. Те рецепторе, који је сад називају „антителима“, је Ерлих називао „амбоцепторима“ да би нагласио њихову двоструку способност функционалног везивања: они препознају и везују специфичне антигене, али они такође препознају и везују топлотно нестабилну компоненту свежег серума. Ерлих је стога назвао ту топлотно нестабилну компоненту „комплемент“, јер је то састојак крви који „комплементира“ ћелијама имунског система. Раних 1930-тих, тим предвођен реномираним Ирским истраживачем, Џекијем Станлијем, установио је важно опсонизацијом посредовано дејство C3b протеина. Настављајући Ерлихов рад, Станлијев тим је показао улогу комплемента у урођеном као и ћелијски-посредованом имунском респонсу.
Функције комплемента уреди
Основне функције комплемента су
- Опсонизација - појачавање фагоцитозе антигена
- Хемотакса - привлачење макрофага и неутрофила
- Лиза - раскид мембрана страних ћелија
- Гомилање агенаса који носе антиген
- Мењање молекулске структуре вируса
Референце уреди
- ^ Тхомас Ј. Киндт; Рицхард А. Голдсбy; Барбара Анне Осборне; Јанис Кубy (2006). Кубy Иммунологy (6 изд.). Неw Yорк: W Х Фрееман анд цомпанy. ИСБН 1429202114.
- ^ Јанеwаy ЦА Јр.; Траверс П; Wалпорт M; Схломцхик МЈ (2001). Иммунобиологy. (5тх изд.). Гарланд Публисхинг. ИСБН 978-0-8153-3642-6.
Литература уреди
- Јанеwаy ЦА Јр.; Траверс П; Wалпорт M; Схломцхик МЈ (2001). Иммунобиологy. (5тх изд.). Гарланд Публисхинг. ИСБН 978-0-8153-3642-6.