Станко Враз (Церовец крај Љутомера, 30. јун 1810Загреб, 20. мај 1851) је био словеначки и хрватски књижевник.

Станко Враз
Станко Враз
Лични подаци
Датум рођења(1810-06-30)30. јун 1810.
Место рођењаЦеровец, Аустријско царство
Датум смрти20. мај 1851.(1851-05-20) (40 год.)
Место смртиЗагреб, Аустријско царство

Биографија уреди

 
Спомен плоча у Загребу

Родио се као најмлађи син имућнијег сељака, слободњака, Јосипа Фраса из Церовца. Крсно име му је било Јакоб (Јаков). Тек касније, као књижевник, променио је 1835. године име и презиме: од Јаков Фрас Церовац, у Станко Враз Илир.[1]

Основну школу завршио је у Љутомеру, где му је ујак Миховил Јаклин био жупник. Похађао је немачку гимназију у Марибору. Студирао је од 1830−1838. године и то нередовно филозофију и право у Грацу, али је завршио само филозофију, јер се више бавио изучавањем страних језика и књижевности него стручним студијама.

По Крањској и Штајерској је скупљао од 1833. године словеначке народне песме, које ће касније објавити у Загребу. Упознао се са Људевитом Гајом 1830. године и одушевио за илирски покрет народног препорода. Објавио је у загребачкој "Даници" 1835. године песму "Стана и Марко", писану мешавином кајкавског и штокавског дијалекта. Потписивао се као песник у загребачкој "Даници илирској" 1837. године, као "Илир из Штајера". Своју песничку збирку "Ђулабије љубезне понуде за Љубицу" (1840), посветио је свом побратиму Људевиту Вукотиновићу издавачу (1836−1838). Љубица Кантилић је била девојка из Самобора, у коју се он заљубио 1836. године. Преселио се дефинитивно 1838. године из Аустрије у Загреб, и укључио у Илирски покрет. Био је секретар Матице илирске у Загребу, до смрти од сушице (туберкулозе) у пролеће 1851. године. На сахрани му је одржао говор Андрија Торкват Брлић.

По својој разноврсној делатности (песник, критичар, путописац, преводилац), Враз је један од најистакнутијих илираца и први хрватски професионални књижевник. 1842. године заједно са Вукотиновићем и Раковцем издаје критички часопис "Коло". Зачетник је хрватске књижевне критике. У критици се бори за европски критеријум и против дилетантизма, а за књижевно је стварање тражио да се ослања на тековине народне и славенске књижевности.

Највреднији део његовог рада је љубавна лирика. Као песник Ђулабија и низа сонета Сонак и истина, он уноси у хрватску лирику свеж, лак израз, насупрот декламацијама и реторици, што је превладавало у песмама већине илираца. У сатирама и епиграмима исмејава недостатке друштвеног и књижевног живота, посебно утилитаризам и длетантизам патетичних тамбураша и будничара. Његова лирика инспирирана је романтичном еротиком у стилу и у моди његова доба, посвећеном имагинариом љубавним идеалима.

Објавио је марта 1839. године песму "Дјулабије" (на ћирилици), у будимском књижевном часопису "Србска новина...".[2] Био је од 1848. године "кореспондентни" (дописни) члан београдског Друштва Српске словесности.[3]

Референце уреди

  1. ^ "Дела Станка Враза...", Загреб 1877.
  2. ^ "Србска новина или Магазин за художество, книжество и моду", Будим 1839. године
  3. ^ "Грађа за биографски речник ДСС...",

Спољашње везе уреди

Спољашње везе уреди