Википедија

Таласемија

Таласемије и таласемијски синдроми су наследне болести које се карактеришу поремећајем у синтези једног или више полипептидних ланаца глобина. Оне су у суштини анемије са поремећајем у синтези глобинских ланаца квантитативне природе, где су синтетисани ланци хемоглобина нормалне структуре, али се стварају у неадекватној количини.[1][2]

Таласемија
Периферни размаз крви код Бета таласемије
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалностхематологија
Патиент УКТаласемија

Етиологија

уреди

Болест је наследна, а њени носиоци могу бити један или оба родитеља.[3] Изазване су тешким дефицитом хемоглобина А1. Због тога коштана срж синтетизује хемоглобин А2 и Ф не били надоместила његов недостатак у еритроцитима крви. Међутим, такво стање доводи до развоја тешке анемије.

Епидемиологија

уреди

Таласемије и таласемијски синдроми представљају најучесталије моногенско обољење у свету. Иако имају релативно хомоген хематолошки и биохемијски фенотип, таласемијски синдроми су последица великог броја различитих генетичких дефеката.

Широм света, 15 милиона људи има клиничке манифестације таласемијског синдрома. Наводно, само у Индији генетички дефект за таласемију има око 30 милиона особа. Ове чињенице потврђују да је таласемија међу најчешћим генетичким поремећајима код људи, који се среће међу свим етничким групама и у скоро свакој земљи широм света.

 
Начин преношења β таласемије
 
Начин преношења α таласемије

Заједно с анемијом српастих ћелија синдроми таласемија су међу доминантним болестима у земљама у развоју, у којима је недостатак генетских саветовалишта и пренаталне дијагностике у многоме допринело одржавању врло високе учесталости тих генетских болести у овим популацијама.

Одређене врсте таласемија су чешћи у одређеним деловима света:

β таласемија

β таласемија је много чешћа у медитеранским земљама, као што су Грчка, Италија и Шпанија. Многа медитеранска острва, укључујући Кипар, Сардинију, и Малту, имају знатно вишу учесталост тешких β таласемија, која у овим областима представља велики здравствени проблем. На пример, на Кипру, 1 у 7 особа носи ген, што значи да се у 1 од 49 бракова између супружника и 1 у 158 новорођенчади очекује развој β таласемија. Као резултат тога, бројне превентивне мере предузимају и спроводе јавне здравствене власти и оне су врло ефикасне у смањењу учесталости међу становништвом ових земаља. β таласемија је такође уобичајено у Северној Африци, Блиском Истоку, Индији и источној Европи.

α таласемија

За разлику од β таласемија α таласемија чешћа је у југоисточној Азији, Индији, Блиском Истоку и Африци.

Клиничка слика

уреди
 
Лево: рука особе са тешком анемијом. Десно: рука особе без анемије.

Оне узрокује врло различиту клиничку слику, од асимптомске хипохромије и микроцитозе, до тешке анемије која је смртоносна пре рођења новорођенчета или у раном детињству, ако се не лечи.

Облици

уреди

Болест је наследна, па зато облик таласемије (анемије) – одређује чињеницом да ли су оба родитеља нисиоци болести или нису.[4][5]. На основу ових фактора је направљена и подела таласемије, па тако имамо неколико типова. Клинички се испољавају алфа и бета таласемије и то у три облика:

  • Мајор - тежак поремећај, хомозиготи,
  • Интермедиа - средње тежак поремећај, хетерозиготи,
  • Минор - асимптоматски, хетерозиготи.
Алфа таласемија
  • Она је хомозиготни облик који не ствара инклузије у еритроцитима. Овај облик хемоглобина има велику потребу за кисеоником, због чега га не предаје ткиву.
  • Болест се испољава у виду хидропса фетуса који умире интраутерино (у материци) – пре рођења.
Бета таласемије
  • Катактерише продукција алфа ланаца који превазилази производњу бета ланаца - при чему се он накупља и преципитира у прекурсорима еритроцита, који мењају пропустљивост опне еритроцита и доводе до његове лизе.
  • Постоји компензаторна хиперплазија црвене лозе у костној сржи. Због хиперметаболизма долази до заостајања у расту и до појаве скелетних деформитета.[6]
Бета таласемија мајор
  • Она је најозбиљнији облик, јер се од рођења уочава анемија тежег степена.
  • Оболела деца заостају у расту, имају нападе грознице и честе проливе.
  • Међутим, дете може нормално да се развија уз лечење трансфузијама, али се крајем прве деценије живота оболеле особе јављају знаци вишка гвожђа, односно депоновања гвожђа (сидероза ткива[7] )
Кулијева (Цоолy) анемија
  • Јавља се у случају да се оболело дете не лечи.
  • Анемију прати заостајање у расту и монголоидним изглед.
  • Код оболелих је чета појава кардиомегалије (увећања срца), што доводи до срчане инсуфицијенције. Болест прати и увећање јетре и слезине – или хепатоспленомегалија која је врло честа појава у овој болести.
Таласемијски синдроми
  • Обухватају таласемије и хемоглобинске варијанте.
  • Таласемије су "квантитативне" болести јер су последица одсуства или смањене синтезе глобинских полипептида.
  • Хемоглобинске варијанте за разлику од таласемије, карактеришу се присуством нормалне количине глобинских полипептида који су мутирани, и због тога измењених физичких и хемијских својстава.

Дијагноза

уреди

Дијагностика таласемије почиње анализом хематолошких параметара, чије нормалне вредности код одраслих износе 8,5 – 11,5%. Вредности веће од нормалних указују на теже облике таласемијског синдрома. Затим следе биохемијске анализе. Сагледавање свих релевантних хематолошких и биохемијских параметара води дијагностичаре ка избору глобинског гена који треба анализирати. Одговор на питање која мутација је довела до патолошког фенотипа и да ли је то заиста узрок свих патолошких промена може дати једино молекуларна дијагностика, односно молекуларно-генетичке анализе, које дају недвосмислену потврду да је оболела особа носилац мутације у генима за глобине.[8]

Дијагностика таласемије у Србији

У Р. Србији се од 1998 таласемије дијагностикују на молекуларном нивоу.[9]

Хематолошки параметри

уреди

Поред сниженог нивоа хемоглобина, који се виђа у низу обољења, постоје још два хематолошка параметра чије вредности имају велики значај за диференцијалну дијагностику таласемија. То су: MCV (средња запремина еритроцита) — чија је нормална вредност код одраслих 85 - 95 фЛ, који је мера за микроцитозу и МЦХ (просечни садржај хемоглобина у еритроциту), чија је нормална вредност код одраслих 27 – 32 пг, који је мера за хипохромију. Вредности ових параметара зависе од узраста и пола.

Код б-таласемија MCV и МЦХ су значајно снижени. За адултног хетерозиготног носиоца б-таласемијске мутације вредности за MCV су 63 - 70 фЛ, док су вредности код деце чак и ниже, 57 - 67 фЛ. Вредности за МЦХ су 20 - 24 пг код адултног хетерозиготног носиоца б-таласемијске мутације, а код деце вредности варирају од 17 - 21 пг.

Код а-таласемија типа делеције само једног гена, MCV може достизати и вредност од 78 фЛ, а МЦХ 27 пг. РДW (дистрибуција еритроцита по запремини) је у особа са таласемијом минор нормална, што их разликује од особа са анемијом изазваном недостатком гвожђа код којих су вредности овог параметра повишене.

Биохемијске анализе

уреди

Електрофореза хемоглобина је веома корисна метода за дијагностику таласемија. Нормални хемоглобини у хемолизату одраслог човека су ХбА и ХбА2. Присуство додатних трака на електрофорези открива патолошке фракције хемоглобина (хемоглобинске варијанте). Постоје и специјални тестови (тест стабилности, тест за повишен афинитет према кисеонику) који могу указати на постојање хемоглобинских варијанти које се тешко уочавају електрофоретском анализом хемолизата пацијента.

Одсуство или изразито смањена количина ХбА указује на б-таласемију мајор типа. Повећана вредност за ХбА2 је знак б-таласемије минор. За разлику од њих, а-таласемије имају снижен ниво ове фракције. Појава ХбФ на електрофорези говори у прилог б-таласемије минор типа.

Молекуларна дијагностика таласемија

уреди

Молекуларна дијагностика таласемија је најпоузданији начин да се постави дијагноза у најранијем узрасту и да се, благовременим терапеутским захватом, поправи клиничка слика, ток и прогноза болести. Ово омогућавају модерне методе молекуларне генетике: анализе базиране на PCR-методологији (ARMS i ASO хибридизација), DGGE, SSCP и секвенцирање. Праћење генетичких маркера у породици омогућава пренаталну дијагностику за ову болест и смањење броја оболелих од тешких облика таласемијских синдрома.

Уколико се таласемија дијагностикује у најранијем узрасту, избегава се терапија гвожђем, која се често, а потпуно непотребно, преписује овим болесницима, као и низ дијагностичких анализа којима се тражи узрок анемије код детета. Праћење генетичких маркера (мутација) у породици омогућава пренаталну дијагностику за ову болест. Молекуларна дијагностика таласемија базирана је на ПЦР методологији. Најчешће се користе: реверзни дот блот и АРМС (алел-специфични ПЦР) за познате и честе мутације, и ДГГЕ (електрофореза на гелу са градијентом денатуришућег агенса) и секвенцирање за ретке и новоокарактерисане мутације.[10]

Диференцијална дијагноза

уреди

У диференцијалној дијагнози таласемија треба посумњати на ове болести и поремећаје:[11][12]

Терапија

уреди

Терапија таласемије заснива се на следећим принципима:

  • Лечење бета таласемије је потпомажуће.
  • Спленектомија (одстрањење слезине) је индикована код болесника са израженом секвестрацијом еритроцита у слезини и може да ублажи клиничке симптоме и знаке болести.
  • Хелација гвожђа је обавезна континуираним супкутаним давањем десфериоксиамина.
  • Лакше облике није потребно лечити.
Трансузиона терапија

Трансфузија концентрованих еритроцита је терапијска мера за корекцију анемије. Међутим, у тешким облицима б-таласемије неопходно је предупређење настанка анемије редовном применом трансфузија, јер се само на тај начин може потиснути еритропоеза и смањити апсорпција гвожђа у цревима. Овакав приступ се назива режимом хипертрансфузије. У зависности од тежине клиничке слике, доноси се одлука на ком нивоу ће се одржавати хемоглобин.

Примена честих трансфузија доводи до додатног вишка гвожђа у плазми, што доприноси оштећењу многих виталних органа. Лекови којима се гвожђе елиминише из организма су из групе хелатора. Спленектомија је изузетно ретко потребна. Једна од терапијских опција је и трансплантација матичних ћелија хематопоезе.[18]

Таргети за генску терапију

У последње време је постигнут значајан напредак у дизајнирању нових терапијских приступа у лечењу таласемија, као што су генска терапија и терапија базирана на индукованим плурипотентним матичним ћелијама (иПСЦ).

Таргети за генску терапију су углавном гени који се називају секундарним модификаторима, и који, поред дефекта у глобинском гену, утичу на клиничку слику сваког пацијента. Секундарни модификатори су гени чија експресија утиче на еквилибријум глобинских полипептида, а то су за б-таласемију: а-глобински и г-глобински гени, гени укључени у експресију г-глобинског гена (ХБС1-МYБ, БЦЛ11А, ГАТА1, КЛФ1), као и гени који утичу на стабилност а-глобинских гена (АХСП, ХСП70).[19]

Превенција

уреди

Због тога што је болест наследна, потребно је генетичко саветовање родитеља, као и антенатална дијагностика.

Од када се у Србији ради генетичко саветовање за таласемију и пренатална дијагностика, у тим породицама ниједно дете оболело од најтежег облика таласемије - таласемије мајор, није рођено.[20]

Извори

уреди
  1. ^ Фауци СА, Браунwалд Е, Каспер DL, Хаусер СЛ, Лонго DL, Јамесон ЈЛ, Лосцалзо Ј, едс. Харрисон’с Принциплес оф Интернал Медицине. 17тх ед. Неw Yорк: МцГраw-Хилл, 2008.
  2. ^ МцКензие СБ, ед. Цлиницал Лабораторy Хематологy. Прентице Халл, 2006.
  3. ^ Демарqуаy Г, Сетиеy А, Морел Y, Трепо C, Цхазот Г, Броуссолле Е (2000). „Цлиницал репорт оф тхрее патиентс wитх хередитарy хемоцхроматосис анд мовемент дисордерс.”. Мов Дисорд. 15: 1204—9. 
  4. ^ Руиз-Аргüеллес ГЈ, Гарцéс-Еиселе Ј, Реyес-Нúñез V, Сáнцхез-Анзалдо Ј, Руиз-Делгадо ГЈ, Јимéнез-Гонзáлез C, Царрера Б. „Хетерозyгоситy фор тхе Х63Д мутатион ин тхе хередитарy хемоцхроматосис (ХФЕ) гене маy леад инто севере ирон оверлоад ин бета-тхалассемиа минор: обсерватионс ин а тхалассемиц киндред.”. Рев Инвест Цлин. 53: 117—20. 2001. .
  5. ^ Федер ЈН, Гнирке А, Тхомас W, Тсуцхихасхи З, Руддy ДА, Басава А; et al. (1996). „A novel MHC class I-like gene is mutated in patients with hereditary haemochromatosis”. Nat Genet. 13: 399—408. .
  6. ^ Misawa S, Kuwabara S, Matsuda S, Sakakibara Y, Ogawa Y, Tashiro Y, Hattori T (2006). „Chronic inflammatory demyelinating polyneuropathy associated with idiopathic hemochromatosis.”. Intern Med. 45: 871—3. .
  7. ^ Piperno A, Mariani R, Arosio C, Vergani A, Bosio S, Fargion S; et al. (2000). „Хаемоцхроматосис ин патиентс wитх бета-тхалассаемиа траит.”. Бр Ј Хаематол. 111: 908—14. .
  8. ^ Павловић С. Таласемијски синдроми-молекуларна генетика у савременој дијагностици/ Молецулар Генетицс анд модерн Диагностицс оф Тхалассемиа Сyндромес. ИМГГИ, Београд. 2006.
  9. ^ 41. ПЕДИЈАТРИЈСКИ ДАНИ СРБИЈЕ са међународним учешћем, УДРУЖЕЊЕ ПЕДИЈАТАРА СРБИЈЕ ПЕДИЈАТРИЈСКА СЕКЦИЈА СЛД АКТИВ ПЕДИЈАТРИЈСКЕ СЕКЦИЈЕ СЛД НИШ НИШ, 25-27. СЕПТЕМБАР 2008. пп. 17 „ЗБОРНИК РАДОВА” (ПДФ). Архивирано из оригинала (ПДФ) 29. 12. 2014. г. 
  10. ^ Павловиц С (2001). „Молецулар диагносис оф тхе тхалассемиа сyндромес”. Yугослав Медицал Биоцхемистрy. 19: 1—9. 
  11. ^ Wеатхералл ДЈ. Тхалассемиа. Ин: Тхе Тхалассемиа Сyндромес. 1981.
  12. ^ Лиллеyман ЈС, Ханн ИМ, Бланцхетте V. Тхе тхалассемиа. Педиатр Хематол. 2000;307-327.
  13. ^ Даниел Кахсаи, Цхиеф Едитор: Баррy Е Бреннер, Емергент Манагемент оф Ацуте Анемиа на: Медсцапе.цом
  14. ^ Бакер РД, Греер ФР (новембар 2010). „Диагносис анд превентион оф ирон дефициенцy анд ирон-дефициенцy анемиа ин инфантс анд yоунг цхилдрен (0-3 yеарс оф аге).”. Педиатрицс. 126 (5): 1040—50. .
  15. ^ (језик: енглески) Дурре Сабих, МББС, МСц; Цхиеф Едитор: Еугене C Лин, MD, Хyдропс Феталис на: Медсцапе.цом
  16. ^ (језик: енглески) Рицхард Е Фрyе, MD, ПхД; Цхиеф Едитор: Георге Т Гриффинг, MD, Пyрувате Кинасе Дефициенцy на: Медсцапе.цом
  17. ^ (језик: енглески) Хассан M Yаисх, MD; Цхиеф Едитор: Роберт Ј Арцеци, Тхалассемиа ИнтермедиаМедсцапе.цом
  18. ^ Јанић D. Анемија изазвана недостатком гвожђа у деце: превенција и лечење. Алкалоид д.о.о. Београд. 2005.
  19. ^ Павловиц С, Угрин M, Стојиљковиц M. Новел тхерапy аппроацхес ин бета тхалассемиа сyндромес - А роле оф генетиц модифиерс. Ин: Мунсхи А. Хемоглобин Дисордерс. Ријека, Цроатиа: Ин Тецх. 2015; 75-94
  20. ^ Европски дан ретких болести, на РТ Србије, 28. фебруар 2011

Литература

уреди
  • Белмонт А, Кwиаткоwски ЈЛ (јун 2017). „Деферипроне фор тхе треатмент оф трансфусионал ирон оверлоад ин тхалассемиа”. Еxперт Рев Хематол. 10 (6): 493—503. .
  • Трицта Ф, Уетрецхт Ј, Галанелло Р, Цоннеллy Ј, Розова А, Спино M,; et al. (октобар 2016). „Deferiprone-induced agranulocytosis: 20 years of clinical observations”. Am J Hematol. 91 (10): 1026—31. .
  • Poggi M, Sorrentino F, Pugliese P, Smacchia MP, Daniele C, Equitani F,; et al. (април 2016). „Longitudinal changes of endocrine and bone disease in adults with β-thalassemia major receiving different iron chelators over 5 years”. Ann Hematol. 95 (5): 757—63. .
  • Elalfy MS, Adly AM, Wali Y, Tony S, Samir A, Elhenawy YI. Efficacy and safety of a novel combination of two oral chelators deferasirox/deferiprone over deferoxamine/deferiprone in severely iron overloaded young beta thalassemia major patients. Eur J Haematol. 95 (5): 411—20. новембар 2015.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  • Olivieri NF, Brittenham GM, McLaren CE; et al. (август 1998). „Long-term safety and effectiveness of iron-chelation therapy with deferiprone for thalassemia major”. New England Journal of Medicine. 339 (7): 417—23. .
  • [Guideline] Angelucci E, Barosi G, Camaschella C, et al. Italian Society of Hematology practice guidelines for the management of iron overload in thalassemia major and related disorders. Haematologica. 93 (5): 741—52. мај 2008.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  • Elalfy MS, Adly A, Awad H, Tarif Salam M, Berdoukas V, Tricta F. Safety and efficacy of early start of iron chelation therapy with deferiprone in young children newly diagnosed with transfusion-dependent thalassemia: A randomized controlled trial. Am J Hematol. 2017 Nov 9.

Spoljašnje veze

уреди
Klasifikacija
Spoljašnji resursi

  Mediji vezani za članak Talasemija na Vikimedijinoj ostavi


 Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Talasemija&oldid=27865393”