Теорија жртве

Теорија жртве је појам из савремене историје, и опште коришћени израз, за један после Другог светског рата широко распрострањени начин аргументације у Аустрији, који се тиче времена пре припајања Аустрије немачком „Рајху“. Као синоним за теорију жртве се такође користи и „Мит о жртви“. Теорија жртве, којом се у колективном памћењу потискује аустријско саучесништво у неделима нацијоналсоцијализма, означава се такође као „животна лаж“ друге Аустријске републике.

Корени

Као главно образложење за ту теорију наводи се хапшење целокупног аустријског државног врха после упада немачких трупа 1938. Важну улогу је такође имала Московска Декларација од 1. новембра 1943 у којој су главни савезници заступали мишљење да је Аустрија прва жртва Хитлерове освајачке политике. Као последица тога Аустрија је у правном смислу важила за жртву нацистичке политике.

Дејство и дугорочне последице

Теорија жртве је показала прво дејство већ непосредно после рата, у смислу врло оштре анти-нацистичке борбе која је у почетној фази вођена консеквентније него у Немачкој. Она је међутим, за време хладног рата, практично окончана и уназад гледано, није спроведена у задовољавајућем обиму. Такође се и реституција опљачканих богатстава одлагала.^[1]

Потискивање свести о саучесништву великог броја Аустријанаца у неделима за време нацистичке владавине је довело до тога, да је исправљање неправде која је нанета у оквиру нацијоналсоцијалистичког прогона спроведена врло споро. Насупрот томе су жртве рата третиране много боље. То се поготово односило на чланове „Вермахта“ који су називани жртвама рата. До раних 90-их година 20-ог века, константно је коришћена теорија жртве, чиме је спречено расветљавање улоге Аустријанаца у злочинима нацизма. Тек 1986. током афере око аустријског председника Курта Валдхајма (његово чланство у Вермахту), почео је другачији однос према том времену.

Године 1991. је као први аустријски политичар, тадашњи канцелар Франц Враницки, признао злочине, које су починили Аустријанци, и замолио за опроштај. Та промена у свести је такође омогућила аустријском политологу Андреасу Маислингеру формирање Аустријске спомен службе жртвама холокауста. Последњом манифестацијом „теорије жртве“ могу се сматрати реакције неколицине новинара, поводом „ЕУ-санкција“. Као што је познато, оне су уведене Аустрији 1999. године од стране 14 држава чланица Европске Уније у знак протеста због учешћа десно оријентисане „Аустријске слободарске Партије“ (ФПО) у новоформираној влади, под њиховим шефом, контраверзним десничаром , Јергом Хајдером. Те санкције су од стране медија схваћене као директне мере против аустријског народа односно читаве државе.^[2]

Референце

^ Hrsg.: Technisches Museum Wien mit Österreichischer Mediathek, abgerufen am 30. November 2008. Архивирано на сајту Wayback Machine (20. децембар 2008)
^ Vgl. etwa Nina Horaczek: „Echte Patrioten“ gegen „Österreich-Vernaderer“. In: Martin Strauß, Karl-Heinz Ströhle (Hrsg.): Sanktionen. 10 Jahre danach. Die Maßnahmen der Länder der Europäischen Union gegen die österreichische Regierung im Jahr 2000. Studienverlag, Innsbruck [u. a.]. 2010. ISBN 978-3-7065-4823-6.

Литература

Gerhard Botz: Geschichte und kollektives Gedächtnis in der Zweiten Republik. „Opferthese“, „Lebenslüge“ und „Geschichtstabu“ in der Zeitgeschichtsschreibung. In: Wolfgang Kos, Georg Rigele (Ed.): Listing 45/55. Österreich im ersten Jahrzehnt der Zweiten Republik. Sonderzahl, Vienna 1996. ISBN 978-3-85449-092-0. стр. 51–85..
Ewald Ehtreiber: Stichworte: „Opferthese“, „Vergangenheitsbewältigung“, „Wehrmachtsausstellung“ und „Wiedergutmachung“. In: Oswald Panagl, Peter Gerlich (Ed.): Wörterbuch der politischen Sprache in Österreich. öbv, Vienna. 2007. ISBN 978-3-209-05952-9.
Anton Legerer: Gedenkdienste: NS-Bewältigung in Österreich. In: Tatort: Versöhnung. Aktion Sühnezeichen in der BRD und in der DDR und Gedenkdienst in Österreich. Evangelische Verlagsanstalt, Leipzig. 2011. ISBN 978-3-374-02868-9. стр. 409-458.
Andreas Maislinger: "Vergangenheitsbewältigung" in der Bundesrepublik Deutschland, der DDR und Österreich. Psychologisch-pädagogische Maßnahmen im Vergleich. In: Deutschland Archiv, September 1990.
Günther Sandner: Vergangenheitspolitik im Kabinett. Die Debatten um die österreichischen Kriegsopfer am Beginn der Zweiten Republik. In: Oswald Panagl, Ruth Wodak (Ed.): Text und Kontext. Theoriemodelle und methodische Verfahren im transdisziplinären Vergleich. Königshausen & Neumann, Würzburg 2004. ISBN 978-3-8260-2838-0. стр. 131–147.

Спољашње везе

„Wиллкоммен”. геденкдиенст.ат. Геденкдиенст. Приступљено 5. 10. 2013.

[1] Hrsg.: Technisches Museum Wien mit Österreichischer Mediathek, abgerufen am 30. November 2008. Архивирано на сајту Wayback Machine (20. децембар 2008)

[2] Vgl. etwa Nina Horaczek: „Echte Patrioten“ gegen „Österreich-Vernaderer“. In: Martin Strauß, Karl-Heinz Ströhle (Hrsg.): Sanktionen. 10 Jahre danach. Die Maßnahmen der Länder der Europäischen Union gegen die österreichische Regierung im Jahr 2000. Studienverlag, Innsbruck [u. a.]. 2010. ISBN 978-3-7065-4823-6.

[1]

[2]