Теорија светских система

Теорија светских система (такодје позната као анализа светских система или перспектива светских система), један мултидисциплинаран приступ великих размера, приступ светској историји и друштвеним променама, истиче светски систем (а не националне државе) као примарну (али не и једину) јединицу друштвене анализе.

"Светски систем" се односи на међурегионалну и мултинационалну поделу рада, који дели свет на централне земље, полупериферне земље и периферне земље. Централне земље се фокусирају на високо квалификовану, капитално интензивну производњу, а остатак света се фокусира на нискостручну производњу, производњу интензивног рада и добијање сирових материјала. Ово константно појацава доминацију централних земаља. Ипак, систем има динамичне карактеристике, делимично као резултат револуција у транспортној технологији, а поједине државе могу временом да добију или изгубе свој централни (полупериферни, периферни) статус. За неко време, извесне земље постају светски хегемон; током последњих неколико векова, како се светски систем ширио географски и ојачао у економском погледу, овај статус је прешао из Холандије у Уједињено Краљевство и (недавно) у Сједињене Америчке државе.

Историја

Имануел Валерштајн је развио најпознатију верзију анализе светских система, почев од 1970. године. Валерштајн прати успон капиталистичке светске економије од "великог" 16. века (1450—1640). Успон капитализма, по његовом мишљењу, био је случајан исход продужене кризе феудализма (1290—1450). Европа (Запад) је искористила своје предности и преузела контролу над већим делом светске економије и председавала развојем и ширењем индустријализације и капиталистичке економије, доводећи индиректно до неједнаког развоја.

Иако се други коментатори односе на Валерштајнов пројекат као на "теорију" светских система, он упорно одбацује тај термин. За Валерштајна, анализа светских система је начин анализе која има за циљ превазиђе структуре знања наслеђених из 19. века укључујући, посебно, поделе унутар друштвених наука, а између друштвених наука и историје. За Валерштајна је, онда, анализа светских система "покрет знања"(8) који настоји да распозна "укупност свега онога што постоји испод етикета... људских наука и заиста далеко изван тога. "Ми морамо да измислимо нови језик", инсистира Валерштајн, како бисмо превазишли илузије "три наводно препознатљиве арене" друштва, економије и политике.

Тројна структура знања се темељи на другој, чак већој, модернистичкој аррхитектури, на разлици биофизичких светова (укључујући оне унутар тела) од оних друштвених: "Дакле, једно питање је да ли ћемо бити у стању да оправдамо нешто што се зове друштвена наука у двадесет првом веку као одвојена сфера знања".

Многи други стручњаци допринели су значајан посао овом "покрету зања".

Порекло

Утицаји и велики мислиоци

Трагови теорије светских система појавили су се 1970. Њени корени могу да се нађу у социологији, али се он развила у једну крајње међудисциплинарну област. Циљ теорије светских система био је да замени теорију модернизације. Валерштајн је критиковао теоију модернизације из три разлога:

1. њен фокус на националну државу као на једину јединицу анализе
3. њена претпоставка да постоји само један једини пут еволуционарног развоја за све земље
5. њено занемаривање међунационалних структура које ограничава локални и национални развој

Три главна претходника теорије светских система су школа Анала, Марксизам и теорија зависности. Традиција школе Анала (коју је најбоље представљао Фернанд Бродел) утицала је на Валерштајна да се фокусира на дугорочне процесе и гео-еколошке регионе као јединице анализе. Марксизам је истицао друштвени конфликт, фокус на процес акумулације капитала и конкурентне класне борбе, фокус на релевантну целину, пролазну природу друштвених форми и дијалектички осећај кретања кроз сукоб и супротност.

На теорију светских система такође је значајно утицала теорија зависности, неомарксистичко објашњење развојних процеса.

Други утицаји на теорију светских система долазе од стручњака као сто су Карл Полањи, Николај Кондратјев и Јозеф Шумпетер (нарочито њихово истраживање пословних кругова и концепте три основна модела економских организација: реципрочни, редистрибутивни и тржишни начини) које је Валерштајн преформулисао у дискусију мини система, светских царстава и светских економија).

Валерштајн види развој капиталистичке светске економије као штетан за велики део светске популације.

Валерштајн види период од 1970. године као „доба транзиције“ које ће уступити место будућем светском систему (или светским системима) чија конфигурација не може да се одреди унапред.

Мислиоци који су подржавали светске системе укључујући Самир Амин, Ђовани Ариђи, Андре Гундер Франк и Имануел Валерштајн са великим доприносима Кристофер Чејс-Дана, Беверли Силвера, Волкер Борншира, Џенет Абу-Лугода, Томас D. Хала, Куниберт Рафера, Теотонио дос Сантоса, Дале Томића, Џејсон Мура и других. У социологији, примарна алтернативна перспектива је Светска теорија државног уређења, коју је формулисао Џон Мејер.

Теорија зависности

Анализа светских система се и заснива али такође и суштински разликује од теорије зависности. Док је прихватао светску неједнакост, светско тржисте и империјализам као основне одлике историјског капитализма, Валерштајн је прекинуо са главним предлогом православне теорије зависности. За Валерштајна, централне земље не искоришћавају сиромашне земље из два основна разлога.

Прво, централни капиталисти искоришћавају раднике у свим зонама капиталистичке светске економије (не само периферију) и самим тим, суштинска расподела између центра и периферије је висак вредности, а не „богатство“ или „ресурси“ у апстарктном смислу. Друго, централне државе не искоришћавају сиромашне државе, како теорија зависности предлаже, зато што је капитализам организован око међурегионалне и транснационалне поделе рада, а не око међународне поделе рада.

За време индустријске револуције, на пример, Енглески капиталисти су искоришћавали робове (радници који нису били слободни) у зонама памука на југу Америке, перифернон региону унутар полупериферне земље, Уједињених држава.

Из углавном Веберовске перспективе, Фернандо Енрике Кардозо је описао основне концепте теорије зависности на следећи начин:

• Постоји финансијски и технолошки продор периферних и полупериферних земаља од стране развијених капиталистичких централних земаља.

• То ствара небалансиране економске структуре унутар периферних друштава и између њих и централних земаља.

• То доводи до ограничења самоодрживог раста на периферији.

• То помаже појаву одређених образаца класних односа.

• Они захтевају измене у улози државее како би гарантовали функционисање економије и политичке артикулације друштва, које садржи, у себи, заиста неартикулисаности и структуне неравнотеже.

Теорија зависности и светских система наводе да су сиромаштво и заосталост у сиромашним земаљама узроковани својом периферном позицијом у међународној подели рада. Будући да је капиталистички светски систем еволуирао, разлика између централних и периферних земаља је порасла и одвојила их.

У признавању тројног обрасца у подели рада, анализа светских система је критиковала теорију зависности са њеним двомоделним системом у који спада само центар и периферија.

Имануел Валерштајн

Најпознатија верзија приступа светских система развијена је од стране Имануела Валерштајна.

Валерштајн наводи да се анализе светских система позивају на недисциплинарну историјску друштвену науку и тврди да су модерне дисциплине, које су производ 19-ог века, дубоко погрешне зато што нису логички одвојене, као што је видљиво на примеру де фацто преклапања анализа између научних дисциплина.

Валерштајн нуди неколико дефиниција светског система, дефинишући га у 1974 укратко:

Систем је дефинисан као јединица са једном поделом рада и више културних система.

Такође је понудио и дужу дефиницију:

… социјални систем, онај који има границе, структуре, чланове група, легитимна правила и повезаност. Његов живот се састоји од супротстављених снага које га држе заједно под тензијом и раздвајањем по томе што свака група настоји да га вечно преокрене у своју корист. Он има карактеристике организма, по томе што има животни век у коме се његове карактеристике мењају у неким аспектима и остају стабилни у другим. Оно се може дефинисати као структуре које су у различитим периодима јаке или слабе у смислу логичке унутрашњости његовог функционисања.

1987 Валерштајн опет дефинише то као:

… не систем света, већ систем који јесте свет и који може бити, најчешће, постављен на подручју које је мање од целог света. Анализа светских система тврди да су јединице друштвене стварности унутар које ми послујемо, чија нас правила ограничавају, углавном светски системи(осим сада већ ишчезлих, малих минисистема који су некада постојали на земљи). Анализа светских система тврди да је до сада било две варијанте светских система: светска економија и светска царства. Светско царство(примери, Римско царство, Хан Кина) су велике бирократске структуре са једним политичким центром и аксијалном поделом рада, али са више култура. Светска економија је велика аксијална подела посла са више политичких центара и више култура. На енглеском, цртица је од суштинског значаја како би повезала ове концепте. "Светски систем" без цртице указује на то да је било само једног светског система у светској историји.

Валерштајн карактерише светски систем као скуп механизама, који врши прерасподелу вишка вредности од периферије до центра. У његовој терминологији, центар је развијен, индустријализован део света, а периферија је неразвијена, типична сировина материјала за извоз, слаб светски део; маркет представља средство помоћу кога центар експлоатише периферију.

Осим њих, Валерштајн дефинише четири временске функције у светском систему. Циклични ритмови представљају краткорочне флуктуације привреде, и секуларни трендови значе дубље дугорочне тенденције, као што су општи привредни раст или пад. Појам контрадикције има значење опште контроверзе у систему, обично у вези неке краткорочне насупрот дугорочним компромисима. На пример, проблем употребе, где се смањењем надница повећава добит за капиталисте у кратком року, али на дужи рок, смањењем надница може се имати суштински штетан ефекат смањења потражње за производом. Последња временска функција је криза: криза се јавља ако консталација околности доводи до краја система.

У Валерштајновом погледу, постоје три врсте историјских система кроз људску историју: "мини-системи" или оно сто антрополози називају бендовима, племенима и малим шефовима, и два типа светских система, један који је политички уједињен и други који није(једно светско државно царство и мулти-политичке заједнице светске економије). Светски системи су већи, и етнички разнолики. Модерност је јединствена у томе што је прва и једина потпуно капиталистичка светска привреда која се појавила око 1450 до 1550 и која се географски проширила по целој планети, до око 1900. Политички неуједињене, многе политичке јединице укључене су у светски систем слабо повезане у међудржавном систему. Ефикасна подела рада је уједињујући елемент различитих јединица, и такође је функција капитализма, систем заснован на конкуренцији између слободних произвођача који користе слободан рад са слободном робом. "Слободно" значи доступно за продају и куповину на тржишту. Прецизније, може се описати као фокусирање на бескрајној акумулацији капитала; другим речима, акумулација капитала како би акумулирала више капитала. Такав капитализам има узајамно зависне односе са светском привредом јер обезбеђује ефикасну поделу рада, уједињујући је елемент светске економије, кроз процес обогаћења. Исто тако, као што капитализам зависи од светске економије пошто она омогућава велико тржиште и мноштво држава, омогућавајући капиталистима да изаберу да раде са државама помажући им у њиховим интересима.

Истрживачка питања

Теорија светских система износи неколико кључних питања:

• Како је светски систем погођен променама у његовим компонентама (нпр. нације, етничке групе, социјални слојеви, итд.)?

• Како то утиче на његове компоненте?

• У којим мерама, ако их има, је центру потребна периферија како би био неразвијен?

• Шта светске системе доводи до промена?

• Који систем може да замени капитализам?

Нека питања су специфичнија за одређене подобласти; као на пример, Марксисти се брину за себе без обзира да ли је теорија светских система корисна или бескорисна развоју марксистичких теорија.

Карактеристике

Анализе светских система тврде да је капитализам, као историјски систем, увек интегрисан у различитим облицима рада са функционалном поделом рада (светске економије). Земље немају економију али представљају део светске економије. Далеко од одвојених друштава или света, светска економија показује тројну поделу рада, са центром, полупериферијом и периферном зоном. У централној зони, предузећа, уз подршку држава у којима послују, имају монопол над најпрофитнијим активностима поделе рада.

Постоји много начина за приписивање одређене земље центру, полу-периферији, или периферији. Користећи емпиријски засновану оштру формалну дефиницију "доминације" у односу између две земље, Пиана је у 2004 дефинисао "центар" као нешто што је састављено од "слободних земаља" које доминирају другим без доминације над њима, "полупериферију" као земље које су доминиране (обично, али не нужно, од стране централних земаља) али и у исто време доминацијом других( обично на периферији) и "периферија" као доминантне земље. На основу података из 1998, може се наћи комплетна листа земаља у три региона, заједно са дискусијом о методологији.

Крај 18. и почетак 19. века бележи велику прекретницу у развоју капитализма у коме су капиталисти добили друштвену моћ у централним државама, које су унапредиле индустријску револуцију поводом успона капитализма. Анализа светских система тврди да је капитализам као историјски систем раније формиран и да се земље не “развијају” у фазама, али систем да, и догађаји имају другачије значење као фаза у развоју историјског капитализма, појавом три идеологије националне развојне митологије (идеја да се земље могу развити кроз фазе уколико следе прави ток политике): конзервативизма, либерализма и радикализма.

Присталице анализе светских система виде стратификациони светски систем на исти начин као што је Карл Маркс видео класу (власништво и они којима немају власништво над средствима за производњу) и као што је Макс Вебер видео класу (која, поред власништва, истиче професионални ниво знања у процесу производње). Централне нације, пре свега поседују и контролишу главна средства за производњу у свету и обављају послове производње вишег нивоа. Периферне нације поседују веома мало светских средстава за производњу (чак и када се налазе на периферији нација) и обезбеђују мање квалификовану радну снагу. Налик класном систему са нацијом, позициона класа у привредном свету резултира неједнаком дистрибуцијом награда или ресурса. Централне нације добијају највећи део производних суфицита, а периферне нације добијају најмањи део. Осим тога, централне нације су обично у могућности да купе сировинске материјале и другу робу од нецентралних земаља по ниским ценама и да траже више цене за њихов извоз у нецентралним земљама. Чирот(1986) наводи пет најважнијих бенефиција централних земаља које долазе из њихове доминације над периферним нацијама:

1. Приступ великој количини сировинског материјала
3. Јефтина радна снага
5. Огромни профити од главних капиталних инвестиција
7. Тржиште за извоз
9. Стручни рад кроз миграције тих људи од места која нису у центру до центра.

Према Валерштајну, посебни квалитети модерног светског система укључују и његову капиталистичку природу, и чињеницу да је то светска привреда која није постала политички уједињена у светској имерији.

Централне нације

• су економски највише разноврсне, богате и моћне (економски и војно)

• имају јаке централне владе, које контролишу велике бирократије (бирократски апарат) и моћне војске

• имају јаче и сложеније државне институције које помажу у вођењу унутршањих и спољноекономских послова

• имају довољну пореску основу тако да државне институције могу обезбедити инфраструктуру за јаку економију

• високо индустријализоване и производе фабричке производе прије него сирове материјале за извоз

• имају растућу намеру да се специјализују у информатици, финансијама и услужној индустрији

• чешће су на челу нових технологија и нових индустрија. Примери данас укључују високу технолошку електронику и биотехнолошке индустрије. Други пример би био аутомобилска индустрија у раном 20. веку

• имају јаку буржоазију и радничке класе

• имају значајне начине утицаја над периферним нацијама

• релативно независне од спољашње контроле

Током историје модерног светског система, постојала је група централних нација које су се такмичиле једна са другом за приступ светским ресурсима, економску доминацију и хегемонију над периферним нацијама. Понекад, постојала је једна централна нација са чистом доминацијом и хегемонијом над осталима. Према Имануелу Валерштајну, централна нација је доминантна над свим осталим када има водство у три форме економске доминације током периода времена:

1. производна доминација омогућава држави да производи производе већег квалитета по нижој цени, поредећи са другим државама
3. производна доминација може довести до трговинске доминације. Сада, постоји повољан трговински баланс за доминантну нацију откако више држава купују производе од доминантне државе него од тих држава.
5. трговинска доминација може довести до финансијске доминације. Сада, више новца пристиже у земљу него што одлази. Банкари доминантне нације имају тенденцију да добијају већу контролу над светским финансијским ресурсима.

Војна доминација је такође вероватна након што нација достигне ова три критеријума. Ипак, било је истакнуто да током модерног светског система, ниједна нација није била у могућности да користи своју војску да стекне економску доминацију. Свака од прошлих доминантних нација је постала доминантна са приличном малим нивоом војних трошкова и почела да губи еконосмку доминацију са каснијом војном експанзијом.

Историјски, централне нације су биле у Северозападној Европи (Енглеска, Француска, Холандија), али касније у другим дијеловима света (као што су САД, Канада и Аустралија).

Периферне нације

• су најмање економски разноврсне
• имају релативно слабе (нејаке) владе
• имају релативно нејаке институције, са пореским основама премалим да подрже инфраструктуру и развој
• теже да зависе од једног типа еконоске активности, често је то издвајање и извоз сирових материјала у централне нације
• имају тенденцију да буду најмање индустријализоване
• често су мета за инвестиције од стране мултинационалних корпорација из централних нација које долазе у државе да искориштавају јефтин рад у циљу да извозе назад у централне нације
• имају малу буржоазију и велику сељачку класу
• имају популацију са високим процентом сиромашних и необразованих људи
• имају веома високу социјалну неједнакост због малих виших класа које поседују већину земљишта и имају профитабилне везе са мултинационалним корпорацијама
• имају тенденцију да буду под великим утицајем централних нација и њихових мултинационалних корпорација и често су присиљене да прате економске политике које помажу централним нацијама и штите економским очекивањима периферних нација.

Историјски, периферне нације налазимо ван Европе, као што је у Латинској Америци и данас у Субсахарској Африци.

Полу-периферне нације

Полу-периферне нације су оне које су на пола пута између центра и периферије. Стога, они морају сачувати себе од пада у категорију периферних нација и истовремено, оне теже да се придруже категорији централних нација. Према томе, они су најагресивније труде да примењују заштитничке политике између ове 3 категорије нација. Теже да буду фер државе које се крећу ка индустријализацији и разноврснијим економијама. Ови региони често имају релативно развијене и разноврсне економије, али нису доминантни у интернационалној трговини. Имају тенденцију да извозе више периферним нацијама, а увозе више од централних нација у трговини. Према неким научницима, као што је Чирот, они нису подређени спољној манипулацији као што су периферна друштва, али према другима (Барфилд) они имају „периферну“ везу са центром. Док у сфери утицаја неких центара, полу-периферне нације такође теже да прошире своју сопствену контролу над великим периферијама. Дакле полу-периферије се понашају као кочница између центра и периферије и стога „делимично скрећу политичке притиске које групе примарно смештене у периферне пределе могу иначе директно усмерити против централних држава“ стабилизују светски систем.

Полу-периферије могу доћи из постојања развијајућих периферија или опадајућих централа.

Историјски, два примера полу-периферних нација би била Шпанија и Португал, које су пале са својих раних централних позиција, али су и даље успеле да задрже утицај у Латинској Америци. Ове државе су извозиле сребро и злато из њихових америчких колонија, али су их онда морале користити да плате произведена добра из централних држава као што су Енглеска и Француска. У 20. веку, нације као што су „насељеничке колоније“ Асутралија, Канада и Нови Зеланд су имале полу-периферни статус. У 21. веку, нације попут Бразила, Русије, Индије, Израела, Кине, Северне Кореје и Северне Африке се обично сматрају полу-периферним.

Спољне области

Спољне области су оне које задржавају неопходне социјалне поделе независног рада светске капиталистичке економије.

Интерпретација светске историје

Светски систем у 13. веку

Прије 16. века, у Европи је била доминантна феудална економија. Европска привреда је расла од средине 12. до 14. вијека, али од 14. до половине 15. века, претрпила је велику кризу. Валерштајн објашњава да је ова криза била узрокована следећим:

1. стагнација или чак пад агрикултурне производње, повећавајући терет сељацима (сеоском становништву),
3. смањена агрикултурна продуктивност проузрокована променама климатских услова (Мало ледено доба),
5. пораст епидемија (Црна смрт),
7. оптимални ниво феудалне привреде је достигао свој привредни круг; привреда се померила преко тога и ушла у период депресије.

Као одговор на неуспех феудалног система, Европа је пригрлила капиталистички систем. Европљани су били мотивисани да развијају технологију како би истраживали и трговали широм света, користећи своје супериорне војске да преузму контролу над трговинским рутама (путевима). Европљани су експлоатисали своје првобитне мале предности, које су водиле до процеса акумулације богатства и моћи у Европи.

Валерштајн истиче да никада пре економски систем није обухватао толики дио света, са трговинским везама прелазећи толике политичке границе. У прошлости су постојали географски велики економски системи али су били већином ограничени сфером доминације великог царства (као што је Римска империја); развој капитализма је омогућио светској економији да се прошири изван појединачних држава. Међународна подела рада је била круцијална у одлуци који односи постоје између различитих региона, њихови радни услови и политички системи. За сврхе класификације и поређења, Валерштајн је увео категорије централних, полу-периферних, периферних и спољних држава. Централне државе су створиле монопол над производњом капитала, и остатак света је могао обезбедити само радну снагу и сирове резерве. Резултирајућа неједнакост је ојачала постојећи неправедан развој.

Према Валерштајну, постојала су само три периода у којима су централне нације биле доминантне у модерном светском систему, са сваким периодом трајања мање од стотину година. У првобитним вековима успона Европе, Северозападна Европа је конституисала центар, Медитеранска Евопа средњу периферију и Источна Европа и Западна хемисфера (и дијелови Азије) периферију. Око 1450, Шпанија и Португалија су узеле рано водство када су услови постали добри за капиталистичку светску економију. Они су предводили пут у утврђивању прекоморских колонија. Међутим, Португал и Шпанија су изгубили своје водство, примарно због превеликог проширења царства. Постало је превише скупо да се одржи доминација и заштити толико много колонијалних територија широм света.

Холандски једрењак у 17. веку

Прва нација која је стекла чисту доминацију је била Норвешка у 17. веку, након што је њихова револуција довела до новог финансијског система који многи историчари сматрају револуционарним. Импресивна бродоградилишна индустрија је такође допринела њиховој економској доминацији кроз више извоза у остале државе. Временом, друге државе су почеле копирати финансијске методе и ефикасну производњу креирану од Холанђана. Након што су Холанђани стекли свој доминантни статус, стандард живота се повећао, подижући трошкове производње.

Холандски банкари су почели одлазити ван државе тражећи профитабилне инвестиције, и ток капитала се померио, посебно у Енглеску. До краја 17. века, сукоб између централних нација се повећао као резултат економског пада Холанђана. Холандска финансијска инвестиција је помогла Енглеској да стекне продуктивност и трговинску доминацију, и Холандска војна подршка је помогла Енглеској да порази Француску, другу државу која се такмичила за доминацију у то време.

Мапа Бринатског царства 1921. године

У 19. веку, Британија је замијенила Холандију као хегемон. Као резултат нове Британске доминације, светски систем је постао релативно стабилан поново током 19. века. Британци су се почели глобално ширити, са многим колонијама у Новом Свијету, Африци и Азији. Колонијални систем је почео представљати напор Британској војсци и заједно са другим факторима, довео до економског пада. Поново је био велики конфликт између центара након што су Британци изгубили чисту доминацију. Овај пут је била Њемачка, а касније су Италија и Јапан представљале нову претњу.

Индустријализација је била други процес у току у то вријеме, резултирајући умањењем значаја агрикултурног сектора. У 18. веку, Британија је била водећи европски индустријски и агрикултурни произвођач; до 1900., само 10% Енглеске популације је радило у агрикултурном сектору.

До 1900., модерни светски систем је био веома другачији од пријашњег века. Већина периферних друштава је већ било колонизовано од стране старијих централних нација. 1800. стари европски центар је обухватао 35% светске територије, али до 1914. је обухватао 85% светске територије. Сада, ако је централна нација жељела искориштавати периферна подручја као што су радили Холанђани и Британци, ова периферна подручја би требала бити одузета од друге централне нације, што су Немачка, а онда Јапан и Италија почели радити, рано у 20. веку. Модерни светски систем је тада постао географски глобалан, и чак најудаљенији региони у свету су постали интегрисани у глобалну економију.

Док су се ове државе помијерале у централни статус, тако су и Сједињене Државе. Амерички грађански рат је водио до веће моћи западних индустријских елита, које су сад биле у бољој могућности да притишћу владу за политике које помажу индустријској експанзији. Као холандски банкари, британски банкари су гурали веће инвестиције према Сједињеним Државама. Као Холанђани и Британци, Американци су имали мали војни буџет у поређењу са другим индустријским нацијама у то време.

САД су почеле да заузимају мјесто Британцима као нова доминантна нација после Првог светског рата. Са Јапаном и Европом у рушевинама након Другог свјетског рата, САД су биле способне да буду доминантне у модерном светском систему више него иједна друга држава у историји. Тада су бројале више од половине светске индустријске производње, поседовале две трећине златних резерви у свету и обезбеђивале једну трећину светског извоза.

Међутим, након Хладног рата, будућност хегемоније САД је била упитна од стране неких учених људи, како је њихова позиција хегемона била у паду неколико деценија. До краја 20. века, центар богатих индустријализованих држава је био састављен од Европе, Сједињених Држава, Јапана и ограничене селекције осталих држава. Полупериферије су типично биле састављење од држава које су дуго биле зависне без могућности икада стицања Западног нивоа утицаја, док су бивше сиромашне колоније формиране од Запада већина периферије.

Критика

Теорија светског система је привлачила критике од својих ривала; већином зато што је била превише фокусирана на економију, а не довољно на културу и зато што је била превише орентисана на центар.

Према самом Валерштајну, критика приступа светског система долази из четири правца: позитивисти, ортодоксни марксисти, државни аутономисти и културалисти. Позитивисти критикују приступ као превише склон генерализацији, мањкав квантитивним подацима и да не успева прогурати даље неважећу пропозицију. Ортодоксни марксисти сматрају да се приступ светског система удаљава превише од ортодоксно марксиситичких принципа, као што је не дајући довољну тежину концепту социјалних класа. Државни аутономисти критикују теорију због замагљивања граница између државе и бизниса. Даље, позитивисти и државни аутономисти споре да би држава требала бити централна јединица анализе. На послетку, културалисти тврде да теорија светског система ставља превелику важност на економију а не довољно на културу. Валерштајновим сопственим речима:

Укратко, већина критике анализе светског система критикује је због онога што експлицитно прокламује као своју перспективу. Анализа светског система види ове друге начине анализе као дефектне и/или ограничавајуће.

Један од фундаменталних концептуалних проблема теорије светског система је да претпоставке које дефинишу њене стварне концептуалне јединице су социјални системи. Претпоставке које их дефинишу, је потребно проверити, и то како су повезане једна с другом, тако и како се мењају једна у другу. Главни аргумент теорије светског система је да се у 16. веку развила капиталистичка светска економија, која би се могла описати као светски систем.

Предстојеће је теоријска критика забринута за основне тврдње теорије светског система: „Не постоје данас социјални системи у светској економији више него феудални системи јер постоји само један светски систем. То је светска економија и она је по дефиницији у форми капитализма.“

Роберт Бреннер је истакао да приоритети светског тржишта значе одбацивање локалних структура класа и класних борби: „Они не успевају да узму у обзир начин на који се ове класне структуре спајају као исход класне борбе чији резултати су несхватљиви у оквирима тржишне снаге.“ (Бреннер 1982) Роберт Бреннер: Директор Центра за Социјалну теорију и Компаративну Историју на УЦЛА

Још једна критика је редукционизам од стране Тхед-е Скоцпол: она верује да је међудржавни систем далеко од тога да буде једноставна надструктура капиталистичке светске економије.:“ Интернационални државни систем као транснационална структура војног надметања није оригинално креиран од капитализма. Кроз модерну светску историју, репрезентује аналитички аутономан ниво [...] светског капитализма, али није редукован на њега.“ (Скоцпол 1979)

Нови развоји

Нови развоји у истраживањима светског система укључују студије цикличних процеса. Тачније, односе се на круг водећих индустрија или производа (оних који су нови и имају важан удио укупног светског тржишта), који је једнак поништењу квази монопола или других облика дјелимичних монопола постигнутих од централних нација. Такве форме парцијалних монопола се могу постићи кроз власништво над водећим индустријама или производима, који захтевају технолошке способности, патенте, рестрикције увоза и/или извоза, субвенције влада, итд. Такве могућности се најчешће проналазе код централних нација, које акумулирају капитал кроз стварање таквих квази монопола са водећим индустријама или производима.

Како је капитал акумулиран, запослење и плата такође расту, стварајући осјећај просперитета. Ово води повећаној производњи, а понекад чак и превеликој производњи, проузрокујући пораст конкурентне цене. Да би се смањила цена производње, процеси производње водећих индустрија или производа су релоцирани у полу-периферне нације. Када конкуренција порасте и квази монополи прете да ће нестати, њихови власници, често централне нације, се пребацују на другу нову водећу индустрију или производе, и круг се наставља.

Други нови развоји укључују последице распада Советског Савеза, улогу полова и културе, студије ропства и инкорпорацију нових региона у светски систем и преткапиталистички светски систем. Дискутабилно, највећи извор обнове анализе светског система од 2000. је била синтеза светског система и животне средине. Кључне фигуре у „позелењавању“ анализе светског система укључују Ендруа Јоргенсона, Џејсона Мура, Стивен Банкера и Ричарда Јорка.

Историчар Макс Островски је укључио политичку и геополитичку димензију у истраживања светског система. Он анализира варијације поларности светског система, утицај географије, поређење са пре-модерним регионалним системом и вјероватан будући развој.

Временски период

Валерштајн веже порекло данашњег светског система за „дуги 16. век“ (период који је почео са открићем Америке од стране Западних европских морепловаца и завршио са енглеском револуцијом 1640).

Џенет Абу Лугод тврди да је пре-модерни светски систем протежући се на Евроазију постојао у 13. веку преходно формацији модерног светског система идентификованог од стране Валерштајна. Џенет Абу Лугод тврди да је Монголско царство одиграло важну улогу у повезивању заједно кинеских, индијских, муслиманских и европских региона у 13. веку, прије настанка модерног светског система. У дебати, Валерштајн тврди да систем Лугода није био „светски систем“ јер није у потпуности укључио мреже производње, него је умјесто тога био пространа мрежа размјене.

Андре Гундер Френк иде даље и тврди да је глобални светски систем који укључује Азију, Европу и Африку постојао од 4. миленијума прије Христа. Центар овог система је био у Азији, посебно Кина. Андреј Коротајев иде чак и даље него Френк и датира почетак формације светског система у 10. миленијум прије нове ере и повезује га са неолитском револуцијом на Блиском Истоку. Према њему, центар овог система је оригинално био у Западној Азији.

Тренутна истраживања

Валерштајнове теорије су прихваћене широм света. У Сједињеним Државама, један од центара истраживања светског система је на "Фернанд Браудел Центер фор тхе Студy оф Ецономиес, Хисторицал Сyстемс анд Цивилизатионс", на Универзитету "Бингхамтон". Међу најважнијим повезаним периодичним часописима су Јоурнал оф Wорлд-Сyстемс Ресеарцх, објављен од стране Америцан Социологицал Ассоциатион′с Сецтион он тхе Политицал Ецономy оф тхе Wорлд Сyстем (ПЕWС), и Ревиеw, објављен од стране Браудел Центра.

Види још

• Глобализација