Тиоетар је функционална група у органосумпорној хемији са општом формулом R-S-R'. Попут многих других једињења која садрже сумпор, испарљиви тиоетери имају лош мирис.[1] Тиоетар је сличан етру осим што садржи атом сумпора уместо кисеоника. Пошто су кисеоник и сумпор у истој групи у периодној табели, хемијске особине етара и тиоетара су у некој мери сличне.

Општа формула

Номенклатура уреди

Тиоетри се такође називају сулфидима, посебно у старијој литератури, и тај термин је остао у употреби у именима специфичних тиоетара. Два органска супституента се означавају префиксима. (CH3)2S се зове диметилсулфид. Неки тиоетери су добили име модификовањем уобичајеног имена одговарајућег етра. На пример, C6H5SCH3 је метил фенил сулфид, али се чешће назива тиоанизолом, јер је његова структура сродна са анизолом, C6H5OCH3.

Структура и особине уреди

Тиоетри је функционална група, чији C-S-C угао је приближно 90°. Дужина C-S веза је око 180 pm.

Тиоетри су препознатљиви по њиховом јаком мирису, који је сличан мирису тиола. Тај мирис ограничава примену испарљивих тиоетара. У погледу њихових физичких особина они подсећају на етре, али су мање испарљиви, имају вишу тачку топљења, и мање су хидрофилни. Те особине проистичу из поларизабилности двовалентног сумпорног центра, која је већа него код кисеоника у етрима.

Тиофени уреди

Тиофени су засебна класа хетероцикличних једињења која садрже тиоетар. Због њиховог ароматичног карактера, они нису нуклеофилни. Невезујући електрони сумпора су делокализовани у π-систем. Консеквентно, тиофен се знатно разликује од типичног тиоетра. Хидрогенацијом тиофена настаје тетрахидротиофен, C4H8S, који се понаша као типичан тиоетар.

Распрострањеност и примена уреди

 
Примери тиоетара, са лева, диметилсулфид, коензим-M, метионин, витамин биотин, пластика полифенилен сулфид.

Тиоетри су значајни у биологији, нпр. аминокиселина метионин и кофактор биотин. Нафта садржи многа органосумпорна једињења, међу којима су тиоетри. Полифенилен сулфид је пластика која је отпорна на високе температуре.

Референце уреди

  1. ^ R. J. Cremlyn “An Introduction to Organosulfur Chemistry” John Wiley and Sons: Chichester. 1996. ISBN 978-0-471-95512-2..