Википедија

Трећа позиција

Трећа позиција или трећа опција је политичка идеологија, која наглашава опозицију комунизму и капитализму. Присталице политике треће позиције представљају себе као да су "изнад леве и десне стране", док спајају идеје из оба краја политичког спектра, обично реакционарне десничарске културне ставове и радикалне левичарске економске ставове.[1][2][3][4][5][6][7] Присталице Треће позиције често траже савезништво са другим националностима и расама, са циљем постизања мирног етничког и расног суживота. То је облик сегрегације који наглашава самоопредељење и очување културних разлика. Они подржавају национално-ослободилачке покрете у мање развијеним земљама, а недавно су прихватили и заштиту животне средине.

Термин Трећа позиција скован је у Европи, а основни претходник политике Треће Позиције био је националбољшевизам (синтеза национализма и бољшевичког комунизма) и Штрасеризам (радикални, масовно-акциони облик нацизма базиран на радницима, подржан од стране левичара у НСДАП, док није сломљен у ноћи дугих ножева 1934).

Аргентина уреди

На врхунцу хладног рата, бивши аргентински председник Хуан Перон (1946-55; 1973-74) дефинисао је међународни положај његовог учења (Перонизма) као трећу позицију између капитализма и комунизма, став који је постао прецедент покрета несврстаних.

Док нисмо прогласили нашу доктрину, испред нас, капиталистички индивидуализам и колективизам комуниста растао је, сенка њихових империјалних крила пружала се у сваком путу познатом човечанству ... На овај начин, Јустицијализам је рођен, под врховном тежњом високог идеала. Јустицијализам, створен од стране нас и за наше потомке, као трећа идеолошка позиција са циљем да нас ослободи од капитализма без могућности да паднемо у угњетавајуће канџе колективизма.

— Хуан Доминго Перон обраћајући се Конгресу 1952.[8]

Француска уреди

Идеологија Треће позиције добила је подршку у Француској где је, 1985. године, Жан-Гилес Маларакис (Јеан-Гиллес Маллиаракис) поставио политичку странку Трећи Пут, Троисиèме Воие (ТВ). Сматрајући својим највећим непријатељем САД, комунизам и ционизам, група је заступала радикалне путеве до националне револуције. Привремено удружени са ГУД, ТВ је била у лошим односима са Националним фронтом до 1991. године, када је Маларакис одлучио да им приступи. Као резултат тога, ТВ се распао, и радикална група коју води Кристијан Баучер, Нови отпор, прихвата националбољшевистичке, а затим еврозијанистичке ставове.

Немачка уреди

Qуерфронт ("крос-фронт") - представљала је сарадњу између конзервативних револуционара у Немачкој са крајњом левицом током Вајмарске Републике 1920-их година. Термин се такође користи данас за сарадњу између левичарских и десничарских група. На левој страни, комунистичка социјално-фашистичка стратегија била је усмерена против социјал-демократа, што је резултирало у застојима и инцидентима привремене сарадње са правим фашистичким и ултранационалистичким снагама. Ернст Ниекиш и други су покушали да комбинују комунистичке и антикапиталистичке националистичке снаге ради свргавања постојећег система Вајмарске Републике. Он је назвао ту интеграцију националбољшевизам. Канцелар, генерал Курт фон Шлајхер, спровео је стратегију поделе левог крила нацистичке партије као начин стицања подршке за своју владу од стране Адолфа Хитлера. Шлајхерова идеја била је да угрози спајање левичарских нациста и професионалних синдиката као начин да натера Хитлера да пружи подршку његовој влади, али је његов план пропао.[9]

Мађарска уреди

Неколико година после револуције 1989. године привремено се појавила Мађарска странка права и живота.

Либан уреди

Фалангистов покрет у Либану је описан као локална верзија Треће позиције. Они су бранили "аутентичну либанску крв и тло од јаког демографског помака кроз арапско-муслиманске имиграције". То је укључивало идеологију мешаних елемената радикалне колективистичке економије са тврдокорним културним конзервативизмом.

Италија уреди

У Италији, Трећу позицију развио је Роберто Фиоре, заједно са Габријелом Адинолфијем и Пепе Димитријем, у традицији италијанског неофашизма. Идеологију Треће позиције карактерише милитаристски развој, позитивни поглед палингенетичког ултранационализма на национално-ослободилачки покрет, подршка расног сепаратизма и приврженост војничком начину живота.

Да би изградио културну позадину за идеологију, Фиоре се угледао на рурализам Јулиус Евола и тражио је начин да га комбинује са жељом за културно-духовном револуцијом. Он је прихватио неке позиције савремених ултра десничара, посебно етноплурализам од Алена де Беноиста. Фиоре је био један од оснивача покрета Терза Посизионе 1978. године. Идеје Треће позиције данас заступа Форца Нуова, на челу са Фиорем и покретом ЦасаПоунд - то је мрежа друштвених центара ултра десничара.

САД уреди

У САД, ПРА тврди да је политика Треће позиције подржана од стране неких белих националистичких група, као што су Национални Савез, амерички фронт, и WАР, као и од стране неких црних националистичких група, као што је Исламска нација, почев од краја 20. века.

У 2010. години америчка партија треће позиције (касније преименована у америчку слободну партију) је основана, посебно усмерена на незадовољство десничарског популизма која је настала због финансијске кризе 2007-2010. и политике администрације Барака Обаме.[10]

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ Берлет, Цхип (20. 12. 1990). „Ригхт Wоос Лефт: Популист Партy, ЛаРоуцхите, анд Отхер Нео-фасцист Овертурес То Прогрессивес, Анд Wхy Тхеy Муст Бе Рејецтед”. Политицал Ресеарцх Ассоциатес. Приступљено 1. 2. 2010. „ревисед 4/15/1994, 3 цоррецтионс 1999” 
  2. ^ Гриффин, Рогер (1995). Фасцисм. Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 978-0-19-289249-2. 
  3. ^ Цооган, Кевин (1999). Дреамер оф тхе Даy: Францис Паркер Yоцкеy анд тхе Постwар Фасцист Интернатионал. Аутономедиа. ИСБН 978-1-57027-039-0. 
  4. ^ Лее, Мартин А. (1999). Тхе Беаст Реаwакенс: Фасцисм'с Ресургенце фром Хитлер'с Спyмастерс то Тодаy'с Нео-Нази Гроупс анд Ригхт-Wинг Еxтремистс. Роутледге. ИСБН 978-0-415-92546-4. 
  5. ^ Гриффин, Рогер (2000). „Интеррегнум ор Ендгаме? Радицал Ригхт Тхоугхт ин тхе 'Пост-фасцист' Ера”. Тхе Јоурнал оф Политицал Идеологиес. 5 (2): 163—78. дои:10.1080/713682938. Приступљено 27. 12. 2010. 
  6. ^ Антонио, Роберт Ј. (2000). „Афтер Постмодернисм: Реацтионарy Трибалисм”. Америцан Јоурнал оф Социологy. 106 (1): 40—87. ЈСТОР 3081280. дои:10.1086/303111. 
  7. ^ Сунсхине, Спенцер (зима 2008). „Ребрандинг Фасцисм: Натионал-Анарцхистс”. Приступљено 12. 11. 2009. 
  8. ^ „Едуц.ар - Едуц.ар[[Категорија:Ботовски наслови]]” (ПДФ). Архивирано из оригинала (ПДФ) 21. 02. 2014. г. Приступљено 03. 05. 2017.  Сукоб УРЛ—викивеза (помоћ)
  9. ^ Турнер, Хенрy Асхбy Хитлер'с Тхиртy Даyс то Поwер, Неw Yорк: Аддисон-Wеслеy, 1996 пагес 24-27.
  10. ^ Соутхерн Повертy Лаw Центер (пролеће 2010). „Проф Хас Неw Јоб Руннинг Рацист Политицал Партy: Ацадемиц Анти-Семитисм”. Приступљено 28. 4. 2010. 

Литература уреди

  • L. Цхелес, Р. Фергусон, анд M. Ваугхан, Нео-Фасцисм ин Еуропе, Лондон: Лонгман, 1992
  • Гиоргио Цинголани, Ла дестра ин арми, Едитори Риунити, 1996 (ин Италиан).
  • Н. Цопсеy, Цонтемпорарy Бритисх Фасцисм: Тхе Бритисх Натионал Партy анд тхе Qуест фор Легитимацy, Басингстоке: Палграве Мацмиллан, 2004
  • Гианни Фламини, Л’омбра делла пирамиде, Тети, 1989 (ин Италиан).
  • ИТП, Тхе Тхирд Поситион Хандбоок, Лондон: Тхирд Поситион, 1997

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Treća_pozicija&oldid=26789703”