Вида Матјан

Вида Матјан (Љубљана, 6. мај 1896 — 1993) југословенска је и словеначка композиторка за дјецу, музички педагог, диригенткиња, етномузиколог, директорка прве приватне и државне музичке школе у Котору.

Вида Матјан
Датум рођења	6. мај 1896.
Место рођења	Љубљана
Датум смрти	1993.

Детињство и образовање

Вида Матјан је рођена 6. маја 1896. у Љубљани. Одрасла је уз мајку Антонију Учак, драмски сопран, музичарку која је музичку класу соло пјевања завршила код проф. Франца Гербића. Уз мајку је Вида научила прве ноте окарине и клавира. Отац, Франц Хрибар, висококвалификовани графички радник (метера-слагач) који је радио у листу Словенски народи је својом строгошћу корисно утицао на њену методичност и одговорност у раду. О труду да покаже спремност оцу да се бави музиком, Вида Матјан каже:

„Мајка је настојала да ја учим клавир. Мама је имала мали клавир са жутим диркама. Отац није дао. Међутим у трећем гиманазије донијела сам свједочанство. Великим рукописом је била исписана оцјена ’право добро’. Мама је била пресретна и мама је питала: Што хоћеш? Ја сам јој рекла: Да учим клавир! Мајка је тада утицала на оца. Уписала сам се у фебруару те године на Глазбену матицу.” (Матјан, 1983)

Каријеру је започела 1911. године. Упоредо са похађањем треће гимназије у Љубљани, уписала је Глазбену матицу, чиме отпочиње рад код Вацлава Талицха (диригента словеначке филхармоније), Виде Прелесник, Ј. Цхумецке и професора Антуна Троста. Припремала се за бечку Музичку академију са професором Тростом. Мајка јој је преминула 1913. Уз музику похађала је и часове сценографије и режије код Марије Кметове, која је приређивала представе у којима је Вида глумила. Успјешно је матурирала 1914. године. Почетак Првог свјетског рата онемогућио је да се школује у Бечу, на планираној Музичкој академији. Пред крај рата, 1917. године удала се за Алојзија Матјана, који је студирао архитектуру. Свирањем на оргуљама, пиану и сликањем се бавио аматерски. Њихова породична кућа била је центар умјетника и стваралаца, попут књижевника Ивана Цанкара, кипара Лојзе Долинара, сликара Антона Гојмира Коса, композитора и пијанисте Луцијана Марија Шкерјанца. Према ријечима Виде Матјан, ради се о најпријатнијим и најсадржајнијим годинама живота. Године 1920. родила је ћерку Соњу, њихово једино дијете. Жељна да заврши своје музичко образовање, 1930. године, породица је одлучила да се настане у Београду, а Вида је похађала наставу у класи Емила Хајека, на Музичкој школи Станковић. У периоду 1920—1930, учила је технику сликања на свили, дрвету и порцелану код Саше Шантала. Знање декоративних умјетности препоручиће је за рад за многа позоришта у Словенији и Србији од 1935. до 1941. године.

„Видите ја сам вољела увјек цртање и случајно сам се срела са академским професором Сашом Шантелом. Он је био завршио школовање за виолину и кроз музику смо се нашли и ја сам продужила студиј декоративне умјетности. Тако сам научила шприц друг. I три године сам радила и богами добро сам изучила и онда сам се повезала сам Београдским позориштем са Љубљанским позориштем и са двије веле трговине и узела сам један локал у Љубљани који је имао велика стаклена врата и сваке суботе то што сам направила направила сам изложбу. Једне прилике израдила сам 7000 марама. Радила сам кравате, пепељаре украсне предмете. А за Београдско позориште сам израдила комплетне костиме за представе Хамлет, Шехерезаду. За позориште у Љубљани сам израдила костиме за представе Кнез Игор, Мадам Леско, Мак балет” (Матјан, 1983).

Педагошки рад

Педагошки рад Виде Матјан представља значајан дио њеног професионалног живота. У Београду развија приватну педагошку праксу и постаје престижна музичка педагошкиња са великим бројем ученика. Изнова њен рад и приватане планове прекида рат. Након бомбардовања Београда 1941. године, у којем је страдала кућа у којој су живјели, прелази у Котор, гдје је њен муж од 1936. године, пословно боравио посредством Зетске пловидбе. У Котору се Алојз Матјан бавио архитектуром и ентеријером. Радио је на адаптацији палате Гргурина . У току рата није се бавила професионалним радом. Непосредно након рата организује прву приватну музичку школу „Вида Матјан” у Котору.

"Видите одмах након ослобођења ја сам са дозволом народних власти отворила музичку школу Матјан 1945. и до 1947 водила ту школу. Имала сам ђаке који су имали предзнање тако да сам могла одмах почети са интензивнијим радом. Имала сам једног доброг хармоникаша и тако сам приредила доста концерата за Црвени крст, за Народни фронт, за Дјечији дом. За Дјечији дом сам дала хуменитарни концет да бих набавила инструменте. Жао ми је било дјеце без родитеља и на тај концерт је дошао предсједник Јовановић Блажо и министри. Знам да сам дуго чекала на почетак концерта јер су он и министри дали велике суме, тако да смо са управником Марковићем могли да набавимо инструменте. Дала сам концерт и отварала бибилотеку у Сутвари " (Матјан 1991)

Композиторски рад

Од 1947. године, школа наставља да ради као државна институиција, а у њој Вида Матјан ради као наставница клавира и музички педагог. Именована је 1949. године за директорку школе до одласка у пензију (1969), али није престала да се бави компоновањем за дјецу. Уз рада са дјецом од 1947. године формирала је и радила са Фолклорном групом АФЖ (с 32 члана), Пионирским хором (са 105 чланова) и Омладинским хором, које је оформила и за чије активности је 1949. године добила награду Предсједништва владе Народне Републике Црне Горе (Побједа, 15. јул 1949). Ансамбл АФЖ-а изводио је дјела која је Вида Матјан изучавала као дио фолклора и традиције народних и грађанских игра Боке Которске (студиозни теренски рад и обрада Добротске свадбе и Шкаљарског кола). Декоре за представе је радила сама.

Адаптирала је у периоду 1950—1968 следећа дјела: Јежева кућица, на стихове Бранка Ћопића; Замчић Чардачић, по једночинки С. Маршака; луткарска представа Ивана Минатија Сламни вочић, за које је сама радила лутке. Касније је сама компоновала прво за клавир а потом за оркестар; Клиника лутака на текст Јована Алексића; Вучко на текст Војмила Рабадана. У периоду између 1946. и 1948. радила је теренско истраживање изворних пјесама и игара Шкаљара и Доброте, Бока Которска. Прикупљала је податке тако што је разговарала са најстаријим мјештанима о аутентичаном начину пјевања и играња у Доброти и Шкаљарима.

О значају и вриједностима тог рада, није дата стручна музичка оцјена до данас. Међутим, у Поговору књиге која је штампана 1984. године Милош Милошевић, блиски сарадник Виде Матјан и значајан научни радник Боке рекао је следеће:

„Вида Матјан се није задовољила да варира оне дјелимично и раније познате локалне игре и освјежава их неким својим мање или више допадљивом кореографијом… Зато су ђаци Музичке школе или чланови неке друге групе коју је водила, играли заиста изворни фолклор… У овом раду Вида Матјан повезује, поред потпуно новога описа игара Доброте и Шкаљара, сва три битна елемента свадбених обичаја: начин играња, начин пјевања и изворни текст.”

Одласком у пензију успјева да податке уреди у материјал за књигу која је објављена тек 1984. године Игре и пјесме Доброте и Шкаљара. Књига је поклон граду Котору. Исте године завршила је Дјечију оперу У сусрет рибама на текст Милоша Милошевића, поклон омладини Котора. Савез Композитора Југославије, поводом 20-годишњице постојања додијелио јој је златну медаљу и повељу 1970. године (Побједа, 15. октобар 1970).

Рад на педагошком образовању музичара представља треће поље дјеловања Виде Матјан. Уз њено име везана су имена Даринке Матић Маровић, Трипа Симонутија, Риста Рунда, Мирослава Хомена, Никше Ђучића, Срећка Марковић, Виска Јанковић, Марија Јамјаја, Илије Милошевић, Влатка Петровић, Бата Радовић, Леона Левиц, Ловренција Јакићевић, Анке Кршанац, Тамаре Јовићевић, умјетника који су значајни на локалном и међународном нивоу. Даринка Матић Маровић, диригенткиња, чији је први музички педагог била Вида Матјан, о њеном педагошком раду казала је:

„Иделан педагог била је строга и шкрта на похвалама, али за Боку Которску је била непрекидно богадство, њена оданост омладини… Заслужила је да добије споменик у Боки Которској.”

Значај Виде Матјан

Значај педагошког рада Виде Матјан не огледа се искључиво у формирању професионалних биографија њених студента, већ обухва и формирање њихових личности у сваком погледу.

„Почела сам са васпитним часовима према узрасту са припремљеним темаматј. кућа, школа, улица, однос према друговима, однос према родитељима. Позабавила сам се природом и животињама, путовањима, личном хигијеном…Све сам поступно обухватила и често пратила цртањем. Након предавања слиједило је учење лијепог хода. Посветила сам пажњу ритмичким играма, малим рецитацијама често уз музичку пратњу и глуму. Кроз чести контакт са родитељима и васпитачима и кроз вјечито бављење дјецом добила сам јасну представу како да компонујем за дјецу.То је био почетак и моје личне развојне фазе која ме је довела до данашњег ступња бављења на том облику васпитног рада.” (Матјан, 1993).

Поводом њеног осамдесетог рођендана Бранко Сбутега (1952—2006), један од њених ученика, упутио јој је писмо у којем говори о сложености и снази Виде Матјан.

„…Ја овдје не мислим на оне стваралачке побједе Виде Матјан, композитора, писца-педагога, организатора, инструменталисте итд. Други компететнији и информисанији давали су и даће о томе оцјене и процјене. Али оно подручје гдје је суверен критеријум људскост, срећом то подручје не подлеже суду стручњака и компетентних. Ту је суд савјести и Бога једини мјеродаван. Ми, себе сам увјек у те убрајао, који смо могли с Вама да се сусрећемо не из потребе професије већ склоности и симпатије, ми Вам можемо с правом рећи да сте према нама увјек ту људску страну афирмисали. То значи потрудили сте се да нам приближите и дате дио себе, дио властитих нада и стрепње, личних токова мисли и срца. А то није особина умјетничких талената, већ особина оних који знају да у борби са властитим понорима претрпе у себи поразе да би тријумфовали у другима.”

Вида Матјан је за Нашу жену, децембра 1964. године, на питање што је за њу музика, одговорила:

„Све. Позив. Хтјела сам да студирам медицину да бих увјек била у стању да помогнем људима. Али нисам могла да умакнем чаробном свијету дјечијих бајки, звуцима музике који су ме облијетали и када нико није нити свирао нити пјевао. Ја гледам кроз музику видим је и чујем. Много ме привлачни дјечија музика.” (Матјан, 1964).

Рад Виде Матјан на подизању и развоју музике културе резултирао је иницијативом да музичка школа коју је основала и водила добије њено име. Иницијативу за тај предлог покренули су њени бивши ученици. Од 2007. Музичка школа у Котору носи име Виде Матјан. Тим поводом музичка школа је организовала тродневне свечаности посвећене управо лику и дјелу Виде Матјан. Прве вечери је организована изложба архивских докумената из Легата, која се налазе у Историјском архиву у Котору, ауторке Јелене Антовић, бивше ученице Виде Матјан. Након изложбе у концертној дворани Музичке школе, Цркви светог Спаса, уприличен је Хоммаге Види Матјан. У уводном дијелу тадашња директорка Музичке школе госпођа Марина Дуловић, говорила је о животу и дјелу Виде Матјан као и професорка Ивана Антовић. Програм свечаног концерта су чинила ауторска дјела композоторке Виде Матјан углавном писана и компонована за дјецу, уз учешће ученика и професора школе као извођача у камерним саставима за двије композиције симболичког наслова Свитање и Ноћ. Изведене су и хорске композиције, а извели су их хор ниже музичке школе и Женски хор средње школе Вида Матјан. Свечаностима је присуствовао колегиј Цивица Сцуола ди Мусица-Цорсицо (Милано) који су наредног дана одржали концерт са дјелима италијанских аутора, а поводом јубилеја школе композитор Себастиано Цогуалато је посветио композицију Пут у Котор, која је те вечери изведена.

Наредно извођење дјела композиторке Виде Матјан услиједило је 2017, године на седамдесету годишњицу постојања државне музичке школе Котор када је изведена Бесана шумска ноћ, музичка бајка. Школа сарађује са школом Франц Штурм у Љубљани, тако да је приликом гостовања ове јесени, изведено висе инструменталних, хорских и пјесама из стваралаштва за дјецу из опуса Виде Матјан и представљено словеначкој публици.

Додатна литература

• Белић, Угљеша (2018). Родна димензија енциклопедијског текста: идеологизација и интеркултуралност. Нови Сад: Фондација академика Богумика Храбака за публиковање доктроских диесртација, ВАНУ
• Дабижиновић, Ервина (2018). Дискурси о женама Боке Которске (1815—2015): родни идентитети. Докторска теза. Универзитету у Новом Саду-АЦИМСИ.
• Дабижиновић, Ервина (2018) "Вида Матјан-душа свега, успјешна Словенка у Црној Гори (Љубљна 1896- Котор, 1993), Словеника IV Часопис за културу, науку и образовање/ Часопис за културо, знаност ин изображевање, Универзитет у Београду, Филилошки факултет, Београд.
• Дабижиновић, Ервина (2018). „Вида Матјан-душа свега, успјешна Словенка у Црној Горипредавање (Љубљна 1896- Котор, 1993)”, предавање, Друштво Словенаца: Кредарица, Нови Сад, мај 2018.
• Дабижиновић, Ервина (2018). „Дискурси о женама Боке Которске (1815—2015): родни идентитети”, предавање, ЈУ Центар за културу Никола Ђурковић Котор, 9 мај 2018.
• Ивановић, Весна (2007). Жене и музика у Црној Гори. Фондација Адкинс, Музички културни центар и Музичка академија Цетиње. Цетиње.
• Милошевић, Милош (1982). Музичке теме и портрети. Црногорска академија наука и умјетности.Титоград.
• Публикација округли сто (2012). Успешне Словенке зунај Републике Словеније. Урад Владе РС за Словенце в замејству ин по свету. Љубљана.
• Савић, Свенка (2000). Вера Шосбергер (1927—1972). Футура публикације и Женске студије и истраживања. Нови Сад.
• Стојаковић, Гордана (2001). Знамените зене Новог Сада. Футура публикација. Нови Сад.
• Влаховић, Вукашин (1996). Музичка култура. ИТП УНИРЕКС. Никшић
• Золак, Триво и Оливер Кукић (1999). Чудесна моћ зене. књига 1. Бар

Онлајн-извори

• Радуловић Вулић, Мања (2018). Музичка култура у Црној Гори.
• Вулековић, Душан (2017). Седам деценија музичке школе. Документарни филм, Музичка школа Котор.

Аудио материјал

• Аудио материал (1964) Разговор са поводом, Радио Титоград
• Аудио материал (1983) Разговор са Видом Матјан, документарни прилог Радио Титоград
• Аудио материал (1991) Интервју са Видом Матјан, Радио Котор
• Аудио материал (1993) Разговор са поводом 2, Радио Титоград