Земун у периоду турске владавине

Земун у периоду турске владавине под новим господарима, који су овај град запосели 1521. године, не само да је сасвим изгуби свој дотадашњи стратешки значај, већ и изглед. Наиме 1555. године према казивању немачког путника Ханса Дерншвама: град је био сасвим порушен, са само неколико пресоталих зидова, међу којима више нико није становао. Двадесетак година касније други немачки путник, Стефан Герлах, који ће овуда прошао саопштава да је градић порушен, а затим казује да је саграђен од опеке, четвороугаоног облика, зидине (које нису биле велике) али су дебеле, опасана са три јаруге. На свакој од четири стране овог четвороугаоног утврђеwа налазиле су се округле куле.

Земун у средњем веку

Средњовековни Земун није био значајна насеобина, Ова, скоро анаонима тврђава, развијала се у сенци оближњих, јаких утврђења, попут Београдског. Средњовековно земунско утврђење, које је било малог обима, опасано бедемима са кулама међусобно повезаним зидом, налазило се на Гардошу, лесном брежуљку на десној обали Дунава. Изван бедема се налазио дубок јарак. Остаци ове тврђаве, која је касније била само део земунског града који се развио у подножју тврђаве, задржали су се и до данас.

У време првих продора Османлија на простор данашње Србије, с краја 14 и почетком 15. века, расте значај Земунске тврђаве, паралелно са другим утврђењима на Сави и Дунаву. Првим ударима Османлија тврђава на Гардошу била је изложене крајем 14. века, а први пут Османлије су је разориле 1397. године.28 I тако у више наврата тврђава је руђена и обнављана све док је коначно 1521. године Османлије нису коначно покориле.

Опсаде тврђаве на Гардошу које су претходиле Османлијској владавини Земуном

Од краја 14. века земунска тврђава је била изложна јаким ударима турске војске.

• Први пут су Турци разорили град 1397. године.
• Земун је вероватно био мета напада и током вишемесечне турске опсаде Београда 1440. године, када је шира градска околина била изложена пустошењу.
• У време друге опсаде Београда, 1456. године, турске лађе биле су укотвљене на Дунаву код Земуна. I баш на том месту, у непосредној близини земунског утвршења дошло је до одлучујуће битке између Угара и Османлија, која се завршила поразом Османлија и потпуним повлачењем.

Локација у Земуну на којој је тешко поражена османска флота током битке на Дунаву 14. јула 1456. године

• Током треће опсаде Београда, 1521. године, Земун је коначно пао у руке Османлија. Стратегија освајања Београда овог пута се доста разликовала од претходних. Град је требало опколити са свих страна, како би био одсечен од угарског залеђа и зато је требало прво заузети земунску тврђаву. Њу су 1521. године чинила два зидна појаса полигоналне трасе са отприлике 17 кула. Простор између спољашњег и унутрашњег бедема био је преграђен зидовима како би се ограничило ширење непријатеља у случају упада. На једном делу спољњег зида био је ров. Око тврђаве су се простирали виногради и баште, испод којих је било поље. Западно од земунске тврђаве налазиле су се куће.

„ Према османским хроничарима, војска на челу са смедеревским санкскбегом Хусрев-бегом, кога је позвао Пири-паша, велики везир, опколила је град и почела да бомбардује тврђаву. Како је у тврђави било мало војника, командант је био принуђен да се са посадом повуче у кулу и колико може одговара на нападе. Испод земунске тврђаве налазило се острво са малим утврђењем, одакле је нападана турска флотила. После сукоба који је трајао три до четири дана Земун је освојен - кула је запаљена и срушена, а браниоци нису имали другог излаза осим предаје. ”

У тим борбама је погинуло је око 300 угарских војника. Како Султан није поштедео ни остале, иако су се предали, сви заробљени војници су погубљени, а становништво тврђаве одведено као робље или побијено. Тврђава је након тог срушена.

Земун по доласку Османлија

Земун је пао под турску власт 1521. године, када је Султан под Земун послао једног од својих најспособнијих војсковођа, Пири-пашу. Развила се жестока борба. Браниоци и житељи града су показали изузетну храброст. Па ипак, град је на јуриш био заузет и немилосрдно кажњен: сви браниоци су посечени, а жене и деца одведени у турско ропство.

Јула 1521. године град је доживео праву катастрофу. Султан је у Земуну као и у Београду починио иста недела, Српско становништво је делом изгинуло, а преостали део је расељен. За оба града једна настала је нова епоха — владавине Осмалија.

Почетком 1522. године Земунска нахија је, као и читав будући Сремски санџак у који ће бити уврштена, постала је поприште честих сукоба турских и угарских чета. Све до мохачке битке 1526. године турске акције су се сводиле претежно на пљачкашке упаде. После победе на Мохачу, султан је ушао у Будим, али је због побуна у Малој Азији морао да се повуче из Угарске. Ипак, Османлије су и даље задржали посаде у освојеним сремским градовима. У јуну 1529. Сулејман је кренуо на Беч и том приликом запосео читав Срем и део источне Славоније, који су и после овог похода остали под османлијском влашћу. После овог похода, основан је Будимски пашалук у чији је састав ушао и новоформирани Сремски санџак, са седиштем у Осијеку, а који је образован од Срема и источних делова Славоније. Сремским санџаком управљао је смедеревски санџакбег. У време оснивања, 1543. године, Сремски санџак имао је 24 нахије, од којих је једну чинио Земун са околином. Тако је по записима Евлије Челебије, Земун припао, домену (хас) сремског санџакбега, и под новим господарима сасвим изгубити свој дотадашњи стратешки значај.

Становништво

Читав источни Срем остаће ненасељен све до средине 1527. године. О насељавању овог подручја веома вредно обавештење оставио је Према запису турског историчара Фердиа (Мустафа Бостан), о насељавању овог подручја око 20.000 Срба који су живели у Угарској дигло су се на устанак, потукло Угре, њихову стоку и породице присвојили и приступили исламском царству. Тако је опустошени Срем поново насељен и почео је да цвета… Овај догађај треба повезати са погибијом цара Јована Ненада и проласком његових војника и већег дела српског народа у Турску.

Почевши од 1529. године на подручје Срема пристигли су и Власи (сеоско сточарско становништво с посебном организацијом и посебним статусом) из северне Србије и североисточне Босне.

На основу бројних сведочанстава европских путника, који су овуда проћи током 16. и 17 века, може се са сигурношћу закључити да и поред насељавања Срема Земун као средњовековни градић на лесном брегу Гардош био је препуштен пропадању. Да је град био сасвим порушен, сазнајемо прво из записа немачког путника Ханса Дерншвама из 1555. године: у њему више нико није становао и могло се видети још само неколико зидова. Нешто детаљнији опис Земуна оставио је и други немачки путник, Штефан Герлах, двадесетак година касније: који записао да је Земун порушен, и да је саграђен од опеке, четвороугаоног облика, зидине су му дебеле, а на свакој од четири стране налазе се округле куле. Главна ограда по себи није велика, али је опасана са три јаруге.

Године 1546. земунску нахију чинило је становништво и територија девет насеља:

• Село - варош Земун
• Села: Кумша, Живац, Бежанија, Добановци, Батајница, Биљарица, Сурчин, Бућавци и Камендин.

О земунском становништву за време Османлијске власти преве податке даје, попис тек из 1546, године, по коме је уписано 78 нормалних и 10 удовичких домаћинстава, на челу с кнезом Стојаном Родићем. Како је попис обухватао само хришћанско становништво, остаје непознато када је Земун добио своје прве муслиманске становнике и колико их је било.

Две деценије касније џемат муслимана вароши Земуна броји 21 дом, а цемат хришћана 73 (и једну удовицу).

Пред крај осме деценије 16. века цемат муслимана броји 28 кућа — међу њима је овог пута осам исламизираних — а код хришћана је стање безмало неизмењено: 71 нормална и 2 удовичка домаћинства.

Десетак година касније расте број муслиманског становништва на рачун хришћанског (59 муслиманских према 41 хришћанском домаћинству), са даљим трендом исламизације. У касаби су живела петорииа јањичара и тројица спахија. Међу Србима је само један дошлац. У државну службу били су сада укључени и муслимани, а она се састојала у гајењу поштанских или мензилских коња, поред других послова који се не наводе по имену. По обичају уживали су одређене пореске олакшице, које су биле нешто веће за муслимане (с обзиром на чињеницу да је Земун добио статус касабе). Исти број кућа забележен ие и 1614. године. Становници су и даље мензилџије.

Број хришћанских кућа у првој половини 17. века кретао се негде око 40, док се број муслиманских не може поузданије утврдити. Евлија Челебија наводи 400 сиротињских кућа, а његов савременик Отендорф казује да су становници трговишта већином Османлије, изузев нешто хришћана — католика и већином су Шокци. Отендорфова општа оцена Земуна указује, да је реч о знатнијем насељу.

Сасвим је сигурно да је Земун у првој половини 17. века имао претежно муслиманско становништво, али, свакако, са знатно мањим бројем кућа него што је то тврдио Евлија Челебија.

Османски Земун

Првобитни (Османски) изглед Земуна са војним делом (тврђавом) и цивилним делом испод (са подграђем опасано зидом), на слици секретара аустријског посланства Максимилијана Прандштетера из 1608. године

Војни део

Крајем 16. века, за време Дугог рата, Земун и Земунска нахија, као и остали делови Сремског сандћака, доживели су велика разарања. Борбе су се одразиле на град, његову околину, и на целу приведну ситуацију. Хроничар Печевија, беележи; да је у првим годинама Дугог рата запаљена свака тврђава и касаба од Београда до Будима, као и то да је Земун тада запаљен једном или два пута.

Што је рат дуже трајао ситуација је била све тежа, тако да су борбе у Банату утицале на Османлије да у извесном обиму обнове земунску тврђаву и у њу сместе посаду која је требало да штити становништво од нових хајдуких пљачкања и разарања. То потврђује једна заповест Порте издата по окончању Дугог рата, из 1608. године. На познатој слици Земуна из 1608. године — путника-пролазника, секретара аустријског посланства Максимилијан Прандштетер — облик земунске тврђаве с карја Другог рата још се види. Ту куле града имају високе коничне кровове, а испод брежуљка, на којем је град, види се подграђе опасано зидом (видцти слику десно).

Средином 17. века Земун је имао градског заповедника, градску посаду, субашу и тржишног надзорника. Насеље се састојало од око 400 кућа, џамије, шест месџида, мектеба и текије.

Цивилни део

Османски Земун, највероватније се налазио на подручју данашњег Доњег града, али не на читавој поврђини. Данашња пијаца и Господска улица биле су већ крајње варошке уличице. Главна тадашња улица — чаршија — била је Дунавски сокак (данас улица Караматина). Чаршија се протезала од Дунава до Главне улице, па даље, све до некадашње крчме „Код медведа” (данас стамбена зграда бр. 10 у улици Василија Василијевића). На том простору били су изграђени сви они објекти који су овом месту давали градско, односно муслиманско обележје. Међу њима се највише истицала џамија са муслиманским гробљем, подигнута, највероватније, на темељима раније хришћанске цркве — данас је на том месту римокатоличка црква Блажене Деве Марије.

Кафана Бели медвед, једна је од грађевина сачувана из периода владавине Османлија

У осмој деценији 16. века, у Земуну је постојао Велики хан, на реци, недалеко од Дунава, као и од места с којег се прелазило у Београд.

„ Само име Велики хан указује — како су то већ запазили и досадашњи истраживачи историје Земуна — да је ту морало бити више ханова, односно бар два. Француз Кикле избројаће чак три хана; сам је одсео у једном који се звао Чауш-башин хан. Отендорф помиње, као што смо истакли, само један велики хан, док Евлија Челебија, иначе склон претеривању, зачудо уопште не помиње ханове ”

.

Некадашња кафана „Код белог медведа” и „Дивана” на Дунаву, од којих се ова прва сачувала до данас — веома вероватно су два друга хана која су постојала у Земуну.

Немачки проповедник Штефан Герлах забележио је 1578. године — Срби имају цркву, којој је кров дејлимице проваљен, а предњи је дио сламом покрит, те наличи стаји; само над олтаром дасками је покривен, а половина је отворена. Турци не допуштају да се препокрије. У храму се налазило мало икона, а у олтару — дрвени путир (чаша) и дрвени дискос (тањирић), покривени убрусом. I Рајнолд Лубенау ће, нешто касније, видети овде „грчку цркву”. Најстарији турски званични попис Земуна — из 1546. године — бележи у Земуну три попа (пред крај 16. века биће забележен само један).

Урбанистичку слику Земуна употпуњује, на известан начин, и мост, боље речено мостови, који су га повезивали с Београдом. Ови мостови подизани су за потребе војних похода и обично нису били дугог века, па су се не ретко, путници превозили у Београд скелом или, како то сведочи Евлија, черник-чамцима (већи рибарски или товарни чамац са равним кљуном и крмом). Преко Саве мост је био на понтонима — по потреби се могао и склонити — а мочварно земљиште данашњег Новог Београда прелазило се дугим мостом који је лежао на стубовима. Године 1608. део моста који је премошћивао Саву, био је дугачак 800, а читав мост између Београда и Земуна 4.000 корака.

Привреда

Лука на Дунаву у време Осмалијске власти

Према категоризација насеља — село-варош — Земун је значајно, а можда и преовлађујуће пољопривредно место. Од укупно 78 кућа (и 10 удовица) за 30 се каже да се баве земљорадњом. На овом простору гајене су следеће пољопривредне културе: пшеница, јечам, раж, просо, зоб, винова лоза.

Према пореској евиденцији уписана је дажбина од кошница (па се по неким подацима мед производио у шест стотина кошница. Како се порез плаћао и на ситну рогату стоку (овце и козе), у Земуну је било и породица које су се бавиле сточарством. Иначе, по писању Челебије на гласу су били земунски кајмак и јогурт.

Да је пољопривреда и у каснијем времену заузимала значајно место показују сачувани турски катастарски пописи, по коме је нпр. 1566/67. године највећи део прихода потицао од пољопривредних дажбина. Осим већ поменутих култура — у односу на раније јавиле су се и површина под житарицама и виновом лозом, које су временом више него утростручене, затим лан, конопља, купус, грахорица, бакла (врста боба), пасуљ, репа, бели и црни лук.

Временом како се град увећавао број воденица на Дунаву се кретао око шест, да би се нешто касније на Дунаву налазило и 30 до 40 воденица које су зими премештане на Дунавац.

Јавио се и све већи број нових занатлија — хришћана и муслимана: табака (обрађује кожу), чизмара, казаза (израђује гајтане, ширите и делове коњске опреме), терзија, берберина, масера, бродара. Знатно касније, турски путник Евлија Челебија је забележио да у Земуну станују београдске занатлије, док их чаршија — нема.

Литература

• I. Соппрон, Повесни нацрт града Земуна и његове околине, Земун 1890.
• M. Дабижић и Ж Шкаламера, Старо језгро Земуна, историјска-урбана целина, Земун 1967.