Đaoeh Dimata
Ovaj članak možda zahteva čišćenje i/ili prerađivanje kako bi se zadovoljili standardi kvaliteta Vikipedije. Problem: srediti reference. |
Đaoeh Dimata[1] (ind. Izvan vidokruga) je film iz 1948. godine, napravljen na teritoriji današnje Indonezije[2]. Napisan i režiran od strane Anđara Asmare za SPFC (South Pacific Film Corporation). Glavne uloge igraju Ratna Asmara i Ali Žoego. Film prati ženu koja se seli u Džakartu da nađe posao nakon što njen muž oslepi u jednoj nesreći. Ovo je prvi film u redakciji SPFC-a, koji je sniman 2-3 meseca, sa budžetom od skoro 130.000 guldena.
| Đaoeh Dimata | |
|---|---|
| Žanr | drama |
| Tvorac | Anđar Asmara |
| Režija | Anđar Asmara |
| Glavne uloge | Ratna Asmara i Ali Žoego |
| Godina | 1948. |
| Zemlja | Indonezija |
| Jezik | indonežanski |
Prvi domaći film u poslednjih 5 godina, Đaoeh Dimata je dobio pozitivne kritike, iako je finansijski već bio nadjačan ubrzo od strane filma pod nazivom "Air Mata Mengalir di Tjitarum", režiranog od strane Rostama Sutana Palindiha. Glumci iz ovog filma su ostali aktivni u Indonežanskoj filmskoj industriji još 30-ak godina, dok je SPFC napravio još 6 projekata pre gašenja 1949. Kopija filma se nalazi u Sinemateku u Indoneziji.
Radnja
urediSiromašni seljak, Asrad (Ali Žoego) oslepi u saobraćajnoj nesreći, te zbog toga je onemogućen da radi. Njegova žena Souelasatri (Ratna Asmara) putuje u prestonicu Džakartu da nađe posao. Asrad ne veruje svojoj ženi i plaši se da će biti neverna, te joj piše pismo da se ne vraća. Souelasatri postaje pevačica i ubrzo postaje poznata iako je njen muž i dalje u neznanju. Njena najpopularnija pesma Djoeh Dimata postaje najslušanija na radiju i uskoro postaje jedna od omiljenih pesama njenog muža. Film se završava tako što Soekarto (Iskandar Susarno) nudi Souelasatru Asradu za mladu. Kada Asrad prepozna glas svoje žene oni se pomire[3].
Pozadina
urediPočetkom 1940-ih godina desio se razvoj kinematografije u, tadašnjoj Holandskoj Indiji, sa preko 40 domaćih produkcija[4]. Usled Japanske okupacije u februaru 1942, produkcija je značajno usporila razvoj i skoro svi filmski studiji su zatvoreni. Poslednji studio, u vlasništvu Kineskih Indonežanaca , je konfiskovan od strane Japanaca koji su osnovali novu filmsku produkciju pod nazivom Nippon Eigasha u Džakarti. Svi su bili pro-japanska propaganda[5].
Nakon kapitulacije Japana u avgustu 1945 godine, određeni broj "čistih" Indonežana koji su radili u Niponu je oformilo Berita Film Indonesia. Produkcija je ubrzo počela saradnju sa novonastalom vladom Indonezije. Tokom revolucije holandske i britanske snage su okupirale Džakartu novembra 1945. Holanđani su preuzeli studio koji su sledeće godine osnovali posebnu kompaniju za produkciju. Ova nova kompanija pod nazivom South Pacific Film Corporation (Filmska korporacija južnog Pacifika) je bila subvencionirana delom od administracije Holandsko Indijskih civila[6].
Produkcija
urediSPFC je angažirao Anđara Asmaru, bivšeg novinara i scenarista koji je prije japanske okupacije bio aktivan s Java Industrial filmom Teng Chun-a, da režira Đoeh Dimatu[7], scenarij je zasnovao na istoimenom scenariju[8]. Međutim, kao i kod njegovih predratnih poduhvata, i domaći Indonežanin Andjar bio je više glumac i trener dijaloga, holandski kinematograf, A.A. Deninghof-Steling, imao je više kreativne moći nad konačnim proizvodom[9]. Maks Tera je bio pomoćnik kinematografa na ovom crno-belom filmu[10].
U filmu su glumili Ratna Asmara (supruga Andjara), Ali Iugo, Iskandar Sucarno i Djauhari Efendi[11], koji su svi imali prethodno pozorišno iskustvo. Ratna i Ali, zajedno sa Andjarom, bili su članovi putujuće trupe Dardanela u ranim tridesetima i zajedno sa Kartinahom[12] ušli su u filmsku industriju 1940. godine. Iskandar i Djauhari su umeđuvremenu bili aktivni u pozorištu tokom okupacije, obojica su debitovala u dugometražnom filmu sa Đoeh Dimata[13].
Glavna fotografija izvedena je na setovima koje je konstruisao umetnički direktor Hajopan Bajo Angin u studiju SPFC-a u Džakarti. Oprema kompanije je bila dobrog kvaliteta, ali uslovi su bili štetni za snimanje filmova; savremeni izveštaj konstatuje da je jedan snimak, urađen unutar studija, uništen zvukom automobila u prolazu[14]. Snimanje, koje je trajalo dva[15] do tri meseca[16], je završeno 10. novembra 1948[17]. Proizvodni troškovi bili su skoro 130 000 guldena, koji je delimično dobijen od etničkih kineskih pripadnika[18]. Film je obuhvatio više pesama, uključujucći hit Gesanga Martohartonoa iz 1940. "Bengavan Solo"[19].
Dokumentarni film koji detaljno opisuje jedan dan produkcije, pod nazivom Er vordt een film gemakt ("Film se pravi") postoji u Holandiji[20].
Izdanje i kritike
urediĐaoeh Dimata objavljen je krajem 1948., prvi domacći igrani film od Berdjoanga[21]. Uprkos ovom petogodišnjem razmaku, filmski kritičar Usmar Ismail piše da se nije udaljio od formule koja je dokazana pre rata[22], onu za koju je napomenuo da je indonežanski istoričar filma Misbach Iusa Biran fokusirana na pesme, prelepu scenu i romantiku[23]. Air Mata Mengalir di Tjitarum Roestam Sutan Palindih (Flov of Suses in Citarum), koji je imao slične teme, pušten je nedugo nakon Đoea Dimata od strane rivala Tan & Vong Bros, dokazao je veći finansijski uspeh[24]. Samo tri domaće produkcije objavljene su 1948. godine; poslednja je bila druga SPFC produkcija, pod nazivom Angrek Bulan (Mon Orchid), koju je takođe režirao Andjar[25].
Recenzije o filmu koji su ocenjeni za sve uzraste su mešani. Jedan u "Het Dagblad-u" iz Džakarte, otkrio je da film ima mnogo (neodređenih) slabih trenutaka, kao i jakih. Posebno je pohvalio Alijevo ponašanje kao slepca, kao i snimak Deninghof-Stelinga[26]. Još jedan recenzent, u časopisu Mestika, opisao je Ratnu kao "tragediju bez presedana" sposobnu da natera gledaoce da plaču "neobuzdane suze emocija"[27]. Nakon što je Đojah Dimata pušten u Singapur u junu 1949, recenzent za Straits Times pohvalio je "finu fotografiju i gotovo savršen zvuk filma"[28].
Andjar je režirao još dva filma za Južni Pacifik, Angrek Bulan i Gadis Desa (Devojka sa sela; 1949)[29]. Ratna nije imala dalje glumačke uloge, iako je 1950. godine postala prva žena u Indoneziji sa Sedapom Malamom (Svetnes of the Night), za kompaniju Djamaludina Malika, Persari. Ali, Iskandar i Djauhari ostali su aktivni kao glumci, Ali i Iskandar tokom 1960-ih i Djauhari do 1970-ih. SPFC je snimio još šest filmova pre nego što su se ugasili na kraju indonezijske nacionalne revolucije 1949. 35 mm kopija Đoja Dimata smeštena je u Sinematek Indoneziji u Džakarti.[30]
Reference
uredi- ^ Postoje različiti nazivi, kao što su Djaoeh di Mata, Djauh Dimata, Djauh di Mata.
- ^ Film je završen tokom Indonežanske Revolucije, tokom koje je Indonezija proglasila nezavisnost, iako je Holandska Istočna Indija i dalje formalno postojala.
- ^ Filmindonesia.or.id, Djaoeh Dimata; Het Dagblad 1949, "Djaoeh di Mata".
- ^ Biran 2009, pp. 385-387.
- ^ Biran 2009, pp. 339-343.
- ^ Biran 2009, p. 359.
- ^ Encyclopeia of Jakarta, Andjar Asmara.
- ^ Sumardjo 1992, p. 247.
- ^ Biran 2009, p.359.
- ^ Filmindonesia.or.id, Max Tera.
- ^ Filmindonesia.or.id, Kredit Djaoeh Dimata.
- ^ Filmindonesia.or.id, Ali Yugo; Encyclopedia of Jakarta, Andjar Asmara
- ^ Filmindonesia.or.id, Djauhari Effendi; Filmindonesia.or.id, Iskander Sucarno;Het Vrije Volk 1948, 'Djaoeh di Mata'
- ^ Limburgsch Dagblad 1948, In Batavia Wordt.
- ^ De Vrije Pers 1948, Indonesische films.
- ^ Het Vrije Volk 1948, 'Djaoeh di Mata'.
- ^ Het Dagblad 1948, Camera draait.
- ^ Limburgsch Dagblad 1948, In Batavia Wordt; De Vrije Pers 1948, Indonesische films
- ^ De Vrije Pers 1949, (untitled).
- ^ "Beeld En Geluid" (in Dutch). Retrieved 4 January 2019.
- ^ Said, McGlynn & Heider 1991, p.3.
- ^ Ismail 1983, pp. 54-56.
- ^ Biran 2009, p. 25.
- ^ Biran 2009, p. 367.
- ^ Biran 2009, p. 385.
- ^ Het Dagblad 1949, 'Djaoeh di Mata'.
- ^ Quoted in Het Nieuwsblad voor Sumatra 1949, Een 'anak Medan'
- ^ The straits Times 1949, Indies Film.
- ^ Encyclopedia of Jakarta, Andjar Asmara.
- ^ Filmindonesia.or.id, Djaoeh Dimata.