Википедија

Janićije Đurić

српски политичар

Janićije Dimitrijević Đurić (Stragari kod Kragujevca, 1779 — Stragari kod Kragujevca, 14/26. april 1850) bio je sekretar Karađorđa Petrovića, član Državnog saveta i predsednik Apelacionog suda.

Janićije Đurić
Lični podaci
Puno imeJanićije Dimitrijević Đurić
Datum rođenja1779.
Mesto rođenjaStragari kod Kragujevca, Osmansko carstvo
Datum smrti26. april 1850.(1850-04-26) (70/71 god.)
Mesto smrtiStragari kod Kragujevca, Kneževina Srbija

Karađorđev sekretar uredi

Janićije Đurić rođen je 1779. u Stragarima u Kragujevačkoj nahiji.[1][2] Bio je prijatelj Tanaska Rajića, za koga se udala njegova sestra Perunika.[2] Školovao se u manastiru Blagoveštenju u Rudniku.[1] Pridružio se ustanicima na samom početku Prvog srpskog ustanka 1804. godine.[1] Tanasko Rajić je bio u kontaktu sa Karađorđem i kada je čuo za zbor u Orašcu, tada je zajedno sa Janićijem u Stragarima ubio stragarskog handžiju i njegove sejmene.[3] Janićije Đurić je učestvovao na zboru u Orašcu 14. februara 1804.[1] Karađorđe je bio izabran za vožda, a Janićije je izabran za njegovog sekretara,[1][4] što je ostao sve do propasti Prvog srpskog ustanka.[4] Odmah je u Orašcu napisao devet pisama, u kojima je Karađorđe pozivao značajnije ljude da se pridruže ustanku.[4] Sa Karađorđem je imao porodičan odnos[5] i imao je veliki uticaj na njega.[1] Karađorđe ga je oslovljavao sa „Janja”.[5]

Krajem 1808. bio je zajedno sa Pavlom Popovićem i Ivanom Jugovićem u delagaciji, koju je Karađorđe poslao u Rusiju, iako se Konstantin Rodofinikin protivio slanju te delegacije.[6] Delegacija je otišla u Jaši u ruski glavni štab, gde je pregovarala sa knezom Aleksandrom Prozorovskim. U to vreme Rusi su zbog sporazuma sa Francuzima nameravali da obezbede samo autonomiju Srbije unutar Turske, a Srbi su tražili punu nezavisnost, koju su im Rusi ranije obećali. Kad se saznalo da će Rusi ponovo zaratiti sa Turcima pregovori u Jašiju su postali bespredmetni, pa se srpska delegacija vratila u Beograd početkom aprila 1809. Karađorđe ga je slao u Vlašku u maju 1809. da se sa Prozorovskim dogovara o zajedničkom ratovanju protiv Turaka.[1]

Godine 1812. je odlikovan ruskim oradenom Svete Ane II stepena.[5]

Dva puta zamenjuje Karađorđa uredi

Karađorđe ga je 1813. slao po pomoć u Rusiju, ali na putu je bio ometen od strane Austrije. Srpska ustanička vojska je nakon pada Deligrada bila u velikoj krizi, a Karađorđe je 14. septembra 1809. na Janićija Đurića preneo sva svoja ovlaštenja.[7] Karađorđe je ponovo u teškim trenucima 22. jula 1813. vrhovnu vlast privremeno preneo na Janićija Đurića.[8]

Karađorđe ga je poslao da bude glavni komandant umesto njega na Drini.[1] Međutim Đurić se pokazao kao veoma loš vojni komandant.[1] Nakon poraza ustaničke vojske na Zasavici, Đurić je pobegao u Beograd, a onda je zajedno sa Karađorđem 3. oktobra 1813. prešao u Zemun.[1] Sa sobom je poveo majku, ženu, svoje troje dece i pet sluga.[5]

U izbeglištvu uredi

U Zemunu su ga autrijske vlasti razdvojile od Karađorđa.[4] Austrijske vlasti su Karađorđa poslali u manastir Fenek, a Đurića su držali pod stražom u Zemunu.[4] Uspeo je da nađe način da se Karađorđu dostave ruske poruke, da bi ostali dosledni u svojim željama da se presele u Rusiju.[4] Kada je austrijski general Crvenka saznao za Đurićevu veštu isporuku pisama nazivao ga je ruskim duhom.[9] Đurić je bio poslat u Petavu, a onda je zajedno sa Karađorđem otišao u Rusiju.[1]

Karađorđe je optuživao Nedobu, mitropolita beogradskog Leontija i Janićija Đurića da su odgovorni za pad Srbije.[10] Zbog toga su se svetili Karađorđu, kada je novembra 1814. stigao u Hotin u Besarabiji u Rusiji.[10] Od sredine novembra 1814.[5] je bio stalno nastanjen u Hotinu,[1] a početkom 1817. se preselio u Kišinjev. Od ruske vlade je do 1830. dobijao pomoć u iznosu od 2.500 rubalja.

Đurić je nešto kasnije aprila 1815. putovao sa Karađorđem i nekoliko vojvoda u Petrograd.[11] Zajedno sa Jakovom Nenadovićem, Lukom Lazarevićem, Petrom Dobrnjcem i Milenkom Stojkovićem bio je opozicija Karađorđu i podržavao je kneza Miloša Obrenovića.[12] Zajedno sa Lukom Lazarevićem odao je krajem juna 1817. informaciju o Karađorđevom begu iz Hotina, kada je Karađorđe tajno prešao u Srbiju i onda ubijen.[13]

Povratak u Srbiju uredi

Vratio se 1830. u Srbiju.[1] Pošto je bio poprilično bogat sagradio je veliku kuću na mestu gde je kasnije izgrađen kraljevski dvor.[1] Tu je kuću kasnije prodao državi.[1] Imao je i drugu kuću na Terazijama, koju je takođe prodao za života.[5] Marta 1834. postao je član zakonodavne komisije.[14] Postavljen je 15. februara 1835. za člana Državnog saveta, a na tom mestu potvrđen je na Petrovskoj skupštini iste godine.[15] Postavljen je marta 1839. za člana, a 21. juna 1840. za predsednika Apelacionog suda.[1] Ponovo je postao član Državnog saveta 3. septembra 1840,[1] sve do Vučićeve bune.[5] Smenjen je septembra 1842. sa položaja savetnika. Tada se žalio Tomi Vučiću da nepravedno za njega sumnjaju da je naklonjen Obrenovićima.[16] Nakon smene je penzionisan[5] i živeo je jedno vreme u Beogradu, a jedno vreme u Stragarima.[1]

Imao je četvoro dece, dva sina: Vladislava i Aleksandra i dve ćerke: Polu i Milicu.[5]

Umro je 14/26. aprila 1850. u Stragarima.[1] Sahranjen je u manastiru Voljavči, gde je 1838. podigao zvonik. U njegovoj kući u Stragarima se nalazila dragocena arhiva iz Prvog srpskog ustanka, ali je krajem 19. veka izgorela. Za vreme boravka u Rusiji, počeo je da zapisuje događaje iz Prvog srpskog ustanka i Karađorđevu biografiju. Njegovi spisi se nalaze u Arhivu SANU u Beogradu i više puta su objavljivani.[5]

Reference uredi

  1. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p Milićević 1888.
  2. ^ a b Nenadović 1884, str. 231.
  3. ^ Feljton, Večernje novosti,2. jun 2006.
  4. ^ a b v g d đ Nenadović 1884, str. 232.
  5. ^ a b v g d đ e ž z i Popović 2007, str. 661.
  6. ^ Ljušić 2000a, str. 247.
  7. ^ Ljušić 2000b, str. 23.
  8. ^ Ljušić 2000b, str. 157.
  9. ^ Nenadović 1884, str. 233.
  10. ^ a b Ljušić 2000b, str. 190.
  11. ^ Ljušić 2000b, str. 199.
  12. ^ Ljušić 2000b, str. 210.
  13. ^ Ljušić 2000b, str. 213.
  14. ^ Ljušić 1986, str. 234.
  15. ^ Ljušić 1986, str. 214-215.
  16. ^ Popović 2003, str. 141.

Literatura uredi

  • Milićević, Milan Đ. (1888). Pomenik znamenitih ljudi srpskog naroda novijega doba. Srpska kraljevska štamparija. 
  • Popović, Radomir J. (2003). Toma Vučić Perišić. Beograd: Istorijski institut Beograd. 
  • Ljušić, Radoš (1986). Kneževina Srbija (1830—1839). Beograd: SANU. 
  • Nenadović, Konstantin (1884). Život i dela Karađorđa i njegovi vojvoda i junaka 2. deo. Beč. 
  • Ljušić, Radoš (2000a). Vožd Karađorđe — knjiga 1. Beograd: Udruženje za srpsku povesnicu. 
  • Ljušić, Radoš (2000b). Vožd Karađorđe — knjiga 2. Beograd: Udruženje za srpsku povesnicu. 
  • Popović, Radomir J. (2007). Srpski biografski rečnik; 3, D-Z. Novi Sad: Matica srpska. str. 661. ISBN 978-86-7946-001-1. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јанићије_Ђурић&oldid=24447484”