Отворите главни мени

Јаши или Јаш (рум. Iaşi) је један од најзначајних градова у Румунији. Град се налази у североисточном делу земље, у историјској покрајини Молдавија. Јаши је управно средиште истоименог округа Јаши и културно и привредно средиште румунске Молдавије. То је и највећи економски и културни центар области северо источно од Букурешта.

Јаши
рум. Iaşi
Iasi cultural palace.jpg
Палата културе у Јашију
Грб
Грб
Административни подаци
Држава Румунија
ОкругЈаши
Становништво
Становништво
 — 2011.290.422 [1][2]
 — густина2.002,91 ст./km2
Географске карактеристике
Координате47°09′25″ СГШ; 27°35′25″ ИГД / 47.156944° СГШ; 27.590278° ИГД / 47.156944; 27.590278Координате: 47°09′25″ СГШ; 27°35′25″ ИГД / 47.156944° СГШ; 27.590278° ИГД / 47.156944; 27.590278
Ндм. висина200 м
Површина145 км2
Јаши на мапи Румуније
Јаши
Јаши

Јаши се простире се на 93,9 km² и према проценама из 2007. године у граду је живело 315.214 становника.

Град Јаши је био престоница Молдавије од 16. века до 1861. као и Румуније између 1916-1918. за време Првог светског рата.

Садржај

ГеографијаУреди

Јаши се налази у средишњем делу покрајине Молдавије, а близу данашње границе румунске Молдавије и државе Молдавије. Град се налази у области молдавског побрђа, типичног за ову историјску покрајину. Око града терен је нешто нижи и равнији, што је био разлог образовања града на овом месту. Важна река Прут, погранична ка држави Молдавији, налази се око 10 km источно од града.

ИсторијаУреди

Значај града почиње да расте после премештања седишта Кнежевине Молдавије из Сучаве. Током следећег раздобља град је био седиште кнезова зависних од османских власти у Цариграду. У следећим вековима град је преживео више ратних разарања и пожара, али се брзо обнављао захваљујући важним функцијама управног, културног и образовног центра.

Године 1792, град и Кнежевина Молдавија се ослобађају вазалства према Османлијама у корист Русије. Године 1861. Јаши губи положај средишта независне кнежевине и постаје други по важности град у новообразованој држави Румунији. И поред тога развој града се наставио. Град је добио много велелепних здања и значајних установа.

Град Јаши је био престоница Румуније у периоду од 1916. до 1918. за време Првог светског рата. Током Другог светског рата град је тешко страдао. После рата Јаши је доживео брз и нагли привредни развој и демографски раст.

Срби у ЈашијуУреди

Јаши је стари кнежевски - главни град Молдавије, или како наше епске песме певају - "Карабогданске". У Јашију се сада налазе мошти Св. Петке, ранохришћанске светице која се једно време налазила у Београду цркви, па је 1521. године однета од стране протераних Срба у Цариград. У 17. веку је продата у Цариграду - молдавском кнезу који ју је однео у Јаши. Симеон Пишчевић мемоарист српски, бавио се у Јашију око 1790. године.

Ту се двапут за кратко време решавала судбина Срба; склапани су мировни споразуми између Русије и Турске, након ратова - 1792. и 1809. године.

У граду су били смештени многи Срби избегли из устаничке Србије, након пропасти Првог српског устанка. Српски војвода Петар Добрњац је умро у Јашију 1828. године. Неколико гарнитура српских депутата је походило Јаши, тражећи решење за националне интересе. Зна се да је тамо дуже боравио као српски депутат Чардаклија. Карађорђе је оставио Југовића у Јашију, да би му слао информације о догађајима и приликама. Ту се иначе налазио руски конзул Иполит Балкунов, од којег се очекивала помоћ и посредовање код Турака. Србин, пуковник Стеван Живковић је био 1818. године умешан у устанак у Јашију. То се десило 8-9. јуна када је стигао тамо Живковић. У тој буни учествовали су неки Срби, његови познаници, а он је био тесно повезан са Емануилом Ксантосом једним од организатора "Хетерије".[3]

Када је 1839. године славни српски путописац Јоаким Вујић, путујући за Русију свратио у град, одсео је код јединог Србина тада у месту. Био је то трговац са дућаном Михаил Станић родом из села Рац Козара у Барањи.[4]

СтановништвоУреди

Демографија
1966.1977.1992.2002.2011.
161.023265.002344.425320.888290.422

Матични Румуни чине већину градског становништва Јашија, а од мањина присутни су Роми. Некада су у граду живеле и заједнице Јевреја и Јермена.

ЗанимљивостиУреди

 
Јаши - детаљ из градског средишта

Јаши је највише познат као верско средиште и најзначајније место ходочашћа на тлу Румуније. Има и велики број цркава, преко 50, од којих су неке важне и ван граница Румуније.

  • Најзначајније градске цркве су:
    • Најважнија црква је Саборни храм Митрополије Молдавске, у коју су у 18. веку из Цариграда пренете мошти свете Петке.
    • Црква света Три Јерарха из 18. века, коју је подигао кнез Василе Лупу и у коју су првобитно биле положене мошти свете Петке.
    • Црква св. Николе из 15. века је најстарија црква у граду, чији је ктитор молдавски кнез Стефан ћел Маре

У Јашију се налази и најстарији универзитет у земљи на којем студира преко 60.000 студената на пет државних и 3 приватна факултета.

Град има и Народно позориште (најстарије у Румунији), оперу, државну филхармонију, централну универзитетску библиотеку (најстарију у земљи) и ботаничку башту (најстарију и највећу у Румунији). Александар Пишчевић је у својим мемоарима описао један новогодишњи обичај 1790.-1791. г. у Јашију. Групе људи бичевима ударају испред кућа, тако терају стару годину и честитају нову. Тај "обред" се наплаћивао али Александар није хтео да га плати и да учествује у том "чудном обичају".[5]

Партнерски градовиУреди

ГалеријаУреди

РеференцеУреди

  1. ^ „Recensământul Populației și al Locuințelor 2002 - populația unităților administrative pe etnii”. Kulturális Innovációs Alapítvány (KIA.hu - Fundația Culturală pentru Inovație). Приступљено 6. 8. 2013. 
  2. ^ „Tab8. Populația stabilă după etnie — județe, municipii, orașe, comune”. Institutul Național de Statistică din România. јул 2013. Приступљено 5. 8. 2013. 
  3. ^ "Историјски часопис", Београд 14-15/1963-1965. године
  4. ^ Јоаким Вујић: "Путешествије по Унгарији, Валахији, Молдавији, Бесарабији, Херсону и Криму", Београд 1845.
  5. ^ Пишчевић, Александар (2003). Мој живот (1746—1805), стр. 171. Нови Сад: Матица српска и Српско-украјинско друштво. 

ЛитератураУреди

  • Пишчевић, Александар (2003). Мој живот (1746—1805), стр. 171. Нови Сад: Матица српска и Српско-украјинско друштво. 

Спољашње везеУреди