Jan Kot (polj. Jan Kott; Varšava, 27. oktobar 1914Santa Monika, 23. decembar 2001) bio je poljski esejista, prevodilac, književni kritičar, pesnik, teatrolog i politički aktivista. Rođen je u sekularnoj jevrejskoj porodici, u kojoj je dobio široko humanističko obrazovanje. Iako je nakon Drugog svetskog rata podržavao komunizam u Poljskoj, Jan Kot je 1957. nakon snažnih represija istupio iz komunističke partije, da bi zatim emigrirao za Ameriku. Slavu je stekao zbirkama eseja: Šekspir naš savremenik (1961), Jedenje Bogova (1986) I dalje šekspir (1992). Ovi eseji izvršili su snažan uticaj na savremene interpretacije šekspirovih i starogrčkih komada, što je Jana Kota načinilo jednim od najuticajnih šekspirologa i teatrologa druge polovine dvadesetog veka.

Jan Kot
Lični podaci
Puno imeJan Kot
Datum rođenja(1914-10-27)27. oktobar 1914.
Mesto rođenjaVaršava, Ruska Imperija
Datum smrti23. decembar 2001.(2001-12-23) (87 god.)
Mesto smrtiSanta Monika, SAD
Književni rad
Uticaji odTadeuš Želenjski-Boj, Ježi Stempovski, Vilijam Šekspir, Eshil, Euripid, Sofokle, Karl Marks, Mihail Bahtin, Alber Kami, Semjuel Beket, Žan Pol Sartr, Franc Kafka
Uticao naPiter Bruk, Piter Hol, Arijana Mnuškin, Đorđo Streler, Andžej Vajda, Konrad Svinarski
Najvažnija delaŠekspir naš savremenik, I dalje šekspir Jedenje Bogova

Srpski prevod najpoznatijeg Kotovog dela Šekspir naš savremenik izašao je 1964. godine, u prevodu Petra Vujičića. To je bio jedan od prvih prevoda ove knjige na neki strani jezik. Veliki broj njegovih eseja je vremenom preveden na srpski jezik, što u vidu celokupnih zbirki, što u obliku pojedinačnih eseja u različitim zbornicima i časopisima.

Biografija uredi

Kot je rođen u Varšavi 1914. godine, u jevrejskoj porodici. Studirao je prava i romanistiku u Varšavi, Parizu i Lođu.[1] Tridesetih godina se priključio komunističkoj partiji i aktivno je učestvovao u odbrani Poljske od nacista. Nakon kapitualacije Poljske prelazi u Sovjetski Savez, gde se priključio partizanima. Po završetku Drugog svetskog rata prvenstveno je bio poznat kao glavni i odgovorni urednik časopisa Kuźnica, i kao jedan od vodećih teoretičara socijalističkog realizma.[2] Međutim, nakon razočarenja u komunističku revoluciju i usled sve veće represije, pobunio se protiv sovjetskog uticaja u Poljskoj. Izašao je iz komunističke partije 1957.[3]

Šekspir naš savremenik, zbirka eseja o Šekspirovim komadima, koja će ga proslaviti, izlašla je 1961. Izlazak knjige mu je omogućio da kao stipendista Fordove fondacije otputuje u SAD 1965.[4] Pošto je poljska vlast nakon tri godine odbila da mu produži pasoš, odlučio je da zatraži azil i državljanstvo SAD. U periodu od 1969. do 1983. predavao je na Stoni Bruk univerzitetu.[1] Kao pesnik, prevodilac i esejista, postao je jedna od najuticajnih figura poljske emigrantske škole u Americi. Umro je u Santa Monici usled srčanog udara 2001.

Stvaralaštvo uredi

Iako je napisao nekoliko zbirki poezije i autobiografiju, Jan Kot je priznanje stekao svojim esejima o poljskoj, engleskoj, francuskoj, japanskoj, starogrčkoj književnosti i posebno esejima o drami. Na polju eseja smatrao je sebe učenikom Tadeuša Želenjskog-Boja i Ježija Stempovskog.[5] Zbirke eseja: Šekspir naš savremenik, Jedenje Bogova, I dalje Šekspir, izvršile su jedinstven uticaj na interpretaciju klasičnih dramskih tekstova, i to posebno na interpretaciju starogrčkih i Šekspirovih komada. Razloge Kotove popularnosti treba tražiti u tome što su njegovi eseji napisani lako razumljivim stilom i nisu opterećeni akademizmom, zatim eseji su napisani iz perspektive savremenog čoveka, koji na klasične komade gleda u okviru horizonta njemu savremenih događaja, i konačno u njima su klasične drame dovedene u vezu sa egzistencijastičkim strujama i dramskim ostvarenjima 60-tih.[6] Poseban odjek je imao među rediteljima povezanih sa eksperimentalnim i alternativnim teatrom. Između ostalih, uticao je na: Pitera Bruka i Pitera Hola u Engleskoj, Arijanu Mnuškin u Francuskoj, Đorđa Strelera u Italiji, Andžeja Vajda i Konrada Svinarskog u Poljskoj itd.[7]

Jan Kot je bio pod snažnim uticajem marksističkih teorija, egzistencijalističke filozofije, učenja o arhetipu i Bahtinove koncepcije hronotopa i karnevala. Analizirajući Šekspirove istorijske tragedije na iskustvu Staljinovih zločina, Kot je skovao termin veliki mehanizam. Pod ovim terminom podrazumeva se mehanizam istorije sveden na ciklično ponavljanje, u kojem svaki uspon na vlast počinje kao pravedna borba protiv tiranije, a neminovno se završava u novom krvoproliću. Unutrašnja nužnost tog mehanizma, oličenog najeksplicitnije u Ričardu III, jeste u tome da novi vladar, gotovo nesvesno, počinje da čini ista zlodela protiv kojih se pobunio, sve dok ne dođe novi osvetnik i ne izvrši zlodelo na njemu, i tako unedogled.[8]

Njegov pristup je često bio komparativan, te je Šekspirove komade sagledavao u odnosu na druge drame. Tako je kralja Lira dovodio u vezu sa teatrom apsurda Beketa i Joneska, ali i epskim teatrom Bertolda Brehta, dok je Hamleta poredio sa Eshilovom Orestijom.[7][9] Šekspirove komedije nije čitao u sentimentalnom ključu, već je u njima istraživao melanholičnu i pesimističnu stranu, otvarajući pitanja rodnih uloga, mračnih strana erosa i karnevalizacije.[7]

Jan Kot je prevodio na poljski i engleski dela Denija Didroa, Žan Pol Sartra, Molijera i Ežena Joneska.[10]

Odabrana dela uredi

Godina Naslov na poljskom Naslov u srpskom izdanju
1961. (polj. Szkice o Szekspirze Šekspir naš savremenik - 1981. (polj. Kamienny potok. Szkice) Kameni potok: eseji
1981. (polj. Klatka szuka ptaka) Kavez traži pticu, zapisi i ogledi - 1986. (polj. Zjadanie bogów. Szkice o tragedii greckiej) Jedenje bogova: studije o grčkim tragedijama
1990. (polj. Przyczynek do biografii) Prilog biografiji - 1992. (polj. Płeć Rozalindy. Interpretacje. Marlowe, Szekspir, Webster, Büchner, Gautier) I dalje Šekspir
/ Eseji preuzeti iz različitih izdanja Pozorište esencije i drugi eseji

Reference uredi

  1. ^ a b Pace, Eric (4. 1. 2002). „Jan Kott, 87, Critic and Shakespeare Scholar”. The New York Times. Pristupljeno 21. 3. 2014. 
  2. ^ Grady 2014, str. 133.
  3. ^ Grady 2014, str. 129.
  4. ^ Jan Kott - The Road to Shakespeare | Article | Culture.pl
  5. ^ Rajčić 2008, str. 95.
  6. ^ Walton 2009, str. 1.
  7. ^ a b v Chevalier 2012, str. 452–
  8. ^ Tymieniecka 2009, str. 356–
  9. ^ Holland 2002, str. 153–
  10. ^ Stowarzyszenie Willa Decjusza (2011). „Jan Kott” (na jeziku: poljskom). Culture.pl. Arhivirano iz originala 06. 10. 2013. g. Pristupljeno 26. 12. 2011. 

Literatura uredi